Zver kojoj je povereno obrazovanje dece, silovala je devojke koje su mu poverene najmanje osam puta u dvanaest godina – tako bismo običnim jezikom rekli ono što je srpsku javnost proteklih dana držalo u groznici, i ono što su pravnici formulisali ovako u svom teško razumljivom žargonu: „Tužilaštvo je saslušalo režisera Miroslava Aleksića, direktora glumačke škole Stvar srca, i odredilo mu tridesetodnevni pritvor zbog osam optužbi za silovanje i nedozvoljene seksualne radnje. Tokom saslušanja, Miroslav Aleksić je negirao sve optužbe“ – objavilo je beogradsko tužilaštvo u ponedeljak.

Miroslav Aleksić je optužen za osam silovanja u periodu od 2008. do 2020. godine, a u šest slučajeva je na zabranjen, nedozvoljen način uznemiravao šest devojčica, od kojih je jedna bila maloletna. U slučaju nekoliko žrtava, osumnjičeni je prvi put počinio krivično delo dok je žrtva još bila maloletna, a zatim je to ponovio nekoliko puta kad je žrtva postala punoletna, istaklo je tužilaštvo.

Ponekad čovek ima osećaj da je pravni žargon, čak i ako zapravo ne doprinosi razumljivosti, definitivno dobar za to, da malo ukloni užas. Da bi se izbeglo da se odmah suočimo sa strahotama pri prvom slušanju/čitanju, da mozak, dok prevodi reči na „ljudski jezik“, ima vremena da pripremi džigericu za ono što treba razumeti.

U ovom slučaju to, da dok se većina u zemlji u nedelju probudila na to, da je, uh, baš hladno, još treba i sneg čistiti, Blic, jedan od najtiražnijih dnevnih novina, objavio je ispovest glumice Milene Radulović o tome, da je profesor glumačke škole u koju je išla da bi se što temeljnije pripremila za prijemni ispit na glumačkoj akademiji, čak dva puta silovao. U to vreme je Milena bila još maloletna. A nasilnik je bio njen profesor, koji je takođe poznati režiser, scenarista i vlasnik i direktor glumačke škole Stvar srca, koja je do sada bila na veoma dobrom glasu. Jedan opštepoštovani umetnik koga je profesija veoma cenila, čiju su školu pohađale čitave generacije, koji, iako su ga smatrali kao strogim, ali i profesionalcem koji je svoje učenike veoma dobro pripremao za njihov budući poziv.

Milena je tada imala sedamnaest godina, a direktor glumačke škole šezdeset i jednu…

Milena Radulović je poznata glumica. Ali ovu priču ne priča sama. Devojke, mlade žene, koje nisu toliko poznate i hrabre kao ona, takođe su utkale u ovu priču svoja iskustva. Žene kojima je identitet poznat policiji, ali ne žele da se njihovo ime ili lice pojave u javnosti. Naime, ne bi želele i po drugi put da budu žrtve. Žrtve onih, koji na sva usta, podrugljivo, nepoverljivo naglašavaju, da oni sigurno ne bi godinama čekali na ovakvo priznanje.

U glumačkoj školi Miroslava Mike Aleksića je do sada učilo više od tri hiljade mladih ljudi. Bila je neka vrsta „generatora talenata“, a u koju su roditelji upisivali svoju talentovanu – ili su tako mislili – decu, u vrlo mladim godinama, često u osnovnoj školi. Za svaki objavljeni prijemni ispit se prijavljivalo njih par stotina, ali je škola primala samo sedam ili osam, gde je tada vladala zaista stroga disciplina. Časovi su svaki put počinjali sa Oče naš, nedeljno je morala da se pročita jedna knjiga, redovno da se odlazi u pozorište, da se gledaju filmovi, analizira.

Trebalo je paziti na odevanje; devojke nisu smele da idu u pantalonama, a mladići su morali da nauče da se patike nose samo na času fizičkog vaspitanja. Veliku ulogu u grupama je imalo popularisanje religije. Instruktor je bio veoma strog: onog ko nije to i tako uradio, kako je on očekivao, postideo je. Roditelje je praktično potpuno isključio iz života škole, i radio je na tome da kontinuirano obezvređuje njihovu ulogu pred decom.

I odakle onda ta neverovatna popularnost? Jer, „ko je od Mike došao“, gotovo sigurno se upisao na glumačku akademiju. Zato što je njegovo ime svuda bilo kao preporuka. Jedino je eto, bilo teško izdržati…

Ove devojke je „gospodin režiser“ iskoristio, silovao.

Konstantno. Kao višestruki povratnik. „Posle teških unutrašnjih borbi, nekoliko hrabrih devojaka i ja smo odlučile da zaustavimo zlostavljanje. Nećemo odustati. Silovanje maloletnih devojčica i pedofilija su zabranjene stvari“, napisala je Milena na društvenim mrežama.

Policija je Aleksića privela još u nedelju uveče. Odveden je u pritvor. A društveni mediji su skoro eksplodirali. Kolege i javne ličnosti su redom stali uz zlostavljane. Glumačka akademija u Beogradu je pružila podršku žrtvama, i distancirala se od režisera, objavivši da tamo nikada nije predavao. Najpoznatiji glumci i režiseri su jednoglasno osudili događaje i rekli, da iako su znali za gvozdenu disciplinu, „na ovo“ ne bi ni pomislili.

Biljana Mašić, profesorka na Akademiji dramskih umetnosti i ujedno i supruga Aleksića, rekla je u ponedeljak: „Biće šta bude“, dok bi joj mogli postaviti hiljadu pitanja, počev od toga da li je znala šta radi njen dragi suprug i kolega, pa sve do onog, kako je moguće da decenijama nije bila u stanju da uradi ništa ni za sebe, ni za zlostavljane devojke.

Aleksićev slučaj se olujnom brzinom proširio regionom bivše Jugoslavije.

Zaposleni u Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu hrabre uznemiravane da prijave ako im se nešto takvo desilo, a ustanova se obavezala da će odmah i strogo kazniti svako „neprimereno“ ponašanje.

„Na sarajevskoj Akademiji ne tolerišemo bilo kakvu zloupotrebu ili uznemiravanje“ – navodi se u izjavi. Formirane su Fejsbuk grupe u kojima ljudi razgovaraju o uznemiravanjima koje su doživeli. Razgovaraju o onome što se do sada činilo neizrečivim, a barem to olakšanje imaju da znaju: nisu sami sa svojom nevoljom.

I ne osuđuju ih.

Naime, nije bilo relativizacije od strane nekih poznatih ličnosti, niko nije pitao ni Milenu ni njene koleginice „zašto su tamo išle“, i ako je neko od onih koji su komentarisali na društvenim mrežama počeo da krivi žrtvu, odmah je stavljen na svoje mesto.

I to je donekle ohrabrujuće. Dok su u Mađarskoj ne mali broj njih stavljali pod znak pitanja ono što su ispričale žene koje su doživele slično, u Srbiji je ovo danas neprihvatljiv stav.

I to daje nadu, da će se sve manje seksualnih predatora usuditi da ostvari svoje izopačene želje. Jer će svest o tome biti sve jača: ne, niko neće razumeti, isključiće i prezreti svuda onog koji zloupotrebi situaciju ugroženih. Bilo delom, bilo rečju.

I to je tako dobro.

Palma Kočanjoš (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

 Miroslav Aleksić, naslovna fotografija: Printscreen/RTS