Nikad u životu nigde nisam pisala o svom ocu. Iako ga često pominjem.
I njega, a i moju mamu.
A bio je veliki čovek. Ne samo po svom obrazovanju, koje je bilo impozantno, nego i po količini ljudskosti u sebi. Bio je snažan fizički, mentalno i duševno. Nijedno od ta tri nije dvojbeno.
Ali bih da vam ispričam jednu priču, koju je njegova supruga, a moja mama, posle tatine smrti objavila u italijanskom časopisu Fuoripasto, ne prestajući ni posle njegovog odlaska, da pokuša da završi nešto što je on započeo i za šta je znala da mu je mnogo značilo.
Naime, o čemu se uopšte tu radi?
Radi se o tome da je moj otac bio malo dete za vreme Drugog svetskog rata. I živeo je u Crnoj Gori. Siromaštvo je bilo jezivo. Na ivici egzistencije. Ja sam uvek plakala, kada mi je pričao o svojim sećanjima i o prevelikom kaputu i neodgovarajućim cipelama, bolelo me je to, da zamislim svog snažnog i velikog oca kao takvog. Priču koja sledi, ispričala mi je moja mama, mnogo godina posle odlaska mog tate.
Pošto je kako sam pomenula, siromaštvo tada bilo veliko, moja baka, tatina mama, pravila je palačinke, da bi imali neki dodatni prihod. I mom tati je palo na pamet, pošto su svi nalazili načine da pomognu, da menja te palačinke sa nekim mladim italijanskim vojnikom, klincem od 18 godina (tata je imao devet ili deset), za neku konzervu vojničkog sledovanja.
Međutim, moj tata i taj vojnik se preko žičane ograde sprijatelje, onako dečački i nevino. Viđali su se i razgovarali preko ograde svakodnevno. A moj tata je tada počeo da uči italijanski. Jezik, koji je između ostalih doveo do perfekcije. Jer je hteo da napreduje. Ali o tome ćemo u nekom drugom mom obraćanju. Moj otac je veoma rano shvatio šta je zapravo moć. A moć je znanje.
Foto: Ljudmila Janković Gubik (privatna arhiva)
Elem… Jednog dana, logor italijanskih vojnika je nestao. I moj otac je sigurno pogledom tražio tog vojnika, svog prijatelja. Jer, oni su bili klinci. Niti taj vojnik sa 18 godina nije znao šta traži tamo, niti je moj otac sa svojih 9 znao šta se dešava u svetu.
Prošlo je puno godina od tada. Moj otac je u svom domenu postigao sve što jedan čovek može da postigne. I to nije neskromno, to je realno.
Ali je godinama tražio tog italijanskog vojnika sa kojim se znao preko žice. U međuvremenu je naučio italijanski tako, da je kasnije predavao na najstarijem univerzitetu u Evropi, Bolonjskom.
I pisao je i tražio i istraživao i kada je došao do nekog otkrića, posle mnogo godina, došao je Kosac. Niko to nije očekivao, ali eto, došao je.
Za ovu priču našu je bitno to, što je moja majka nastavila i dalje da traži tog vojnika. Nije htela da odustane od tatine misije i želje.
I našla ga je. Doduše, on se tada već neku godinu pre otkrića moje majke, pridružio mom ocu. Sigurna sam da su se sreli tamo negde.
Ali nije to zapravo poenta ove mnogo emotivne priče.
Poenta je sledeća.
Mnogo godina potom, ja ostajem u drugom stanju. Međutim, za devojčicu ime imamo, biblijsko malo, ali se i meni trudnoj sviđa. Ali za muško malo, nemamo. Mada ja znam da nosim muško, ipak sam veštica, ali ne pričam, nekako se to oseti. I moj dragi se nasred semafora u Subotici, okrene prema meni (ja vozim, jer obožavam da vozim, ali mi je stomak već kao u pristojnog šofera), i kaže: znam da znaš, ali hajde, malo mozak da ti proradi, kako se zove atletičar Kou? I ja zakočim i kažem, Tooooooo je to, SEBASTIAN!!!
I nas dvoje tako, pozovemo moju mamu na ručak da joj saopštimo vesti. Našli ime i za muško, sve je pod kontrolom.
I saopštimo mami ime koje smo odabrali za bebu, ako bude muško.
I moja mama počne da plače kao kiša…
Mi sablažnjeni, nije nam jasno, ime je divno, šta se dešava…
Moja mama se smiri, ispriča nam celu priču o vojniku i mom tati sa početka (koju ja nisam znala, a tek je nije mogao znati moj muž) i kaže nam sledeće… Vojnik iz ove priče se zvao Sebastiano Matera…
Naš sin se zove Sebastian.
Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)
Naslovna fotografija: Ljudmila Janković Gubik (privatna arhiva)
