Pre sto dana je formirana aktuelna srpska vlada i na to su se podsetili u prisustvu šefa države. U nekom boljem delu sveta je to neobično, jer je posao predsednika ili vladara posle izbora samo to, da imenuje predsednika vlade. Ovde su običaji drugačiji, ovde stotog dana premijerka govori pet minuta, a šef države sat vremena iznosi buduće zadatke kabineta. Ovo izgleda da postaje sve tipičniji običaj, kao neka vrsta balkanizma.
Neprekidna kampanja
Za par dana će biti godinu dana od onog dana, kada je pred širom javnošću, to jest na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju, jedan državni stručnjak COVID19 nazvao „najsmešnijim virusom“ na svetu, a ovoj smešnoj izjavi se smejao i šef države. Kada su nakon italijanskih i kineskih vesti neki hrabriji stručnjaci doveli u pitanje mišljenje pomenutog državnog stručnjaka, predsednik Vučić je – opet pred državom i svetom – odlučno branio izvesnog doktora Nestorovića, koji od tada obilazi TV studije poput odbeglog đuleta, i bez veze lupeta o virusu, epidemiji i odbrani od istih. Šef države je u međuvremenu počastio, unapredio i nagradio nikad imenovane članove Kriznog štaba, dok je broj smrtnih slučajeva od komplikacija usled pandemije pao na minimalan broj u nedeljama koje su prethodile junskim izborima, u interesu nesmetanog vođenja kampanje i glasanja.
Danas je broj žrtava već preko četiri hiljade, a neviđeno veliki broj od skoro stotinu lekara i drugih zdravstvenih radnika su preminuli u odbrani od epidemije. A od tada, članovi Kriznog štaba ne pominju „najsmešniji virus na svetu“. Ovde smo već mogli da naviknemo na činjenicu, da vlast ne vodi kampanju samo pre izbora, već gotovo neprekidno. Svako ulaganje, svako polaganje kamena temeljca, predaja puteva, otkrivanje spomenika, deo su kampanje. Izvode se TV stanice, predstavnici medija, koji objavljuju obimne izveštaje, kako bi glasačko telo znalo, osetilo, za koga mora da glasa. Iako je sve izgrađeno upravo od poreza tog istog glasačkog tela, a inostrane kredite otplaćuju isto oni ili njihovi potomci, ali se obaveštavaju, kome treba da budu zahvalni. To je kao da se zahvaljuju ispred bankomata što im je izdao sopstveni novac.
Uloga institucija
Pre nekoliko nedelja sam pokušao ovde da skiciram vekovno iskustvo podele moći, pominjući i francuskog autora, ali se bojim da sam „džabe krečio“ – kako to kažu Srbi. Jer u srpskom parlamentu bez opozicije, i dalje ofiraju opozicione političare koji su van ovog doma, i slobodoumne umetnike, dok sadržajni, civilizovani, govori prigodni parlamentu, ostaju bez odjeka, kao što su na primer govori i pitanja Balinta Pastora, vođe frakcije SVM-a, koji se ponavljaju svaka tri do četiri meseca, a koji su kultivisani, odmereni i bogato potkrepljeni argumentima i podacima, u kojima na primer podstiče prolaznost na srpsko – mađarskim graničnim prelazima i rešavanje migrantske situacije, čak i u obliku pitanja premijeru ili nadležnom ministru. Odgovor se obično sastoji od zvučnih, otrcanih fraza da „zvanična tela neprestano rade kako bi se potrudila da pronađu rešenje“. Znam da se pitanje o Majdanu i Rabeu, tačnije u vezi sa problemima oko trostruke srpsko – rumunsko – mađarske granice ne postavlja zbog drevne sudbine porodice Pastor, već zato što tamo migranti već pale i uništavaju kuće, a koje svakog meseca spektakularnom akcijom i uz skandiranje vraćaju u južne delove zemlje, odakle se posle nekoliko dana ponovo vraćaju. U slučaju pomenutih graničnih prelaza, lider frakcije ne apeluje u korist sunarodnika sa diplomatskim pasošem, već zbog kontakata radnika koji putuju na posao, učenika i razdvojenih porodica. Međutim, odmereni govori evropskog tona nemaju pravi odjek, nemaju uhljebljenje. Uloga organa vlasti državnih institucija je ionako minimalna, sve radi predsednik zvani šef države, od kupovine respiratora, zaštitnih maski i vakcina, do polaganja kamena temeljca i otkrivanja spomenika. Nedavno je na primer morao da preduzme mere i da bi olakšao prelazak granice, da ne bude potreban test i karantin pri ulasku u Srbiju. Ovo rešenje je zagovarao i Ištvan Pastor, predsednik SVM-a i pokrajinske Skupštine, štaviše, imao je dugi razgovor o tom pitanju sa predsednikom, čim se potonji vratio u Beograd iz posete Francuskoj. Posle je ponosno mogao da obavesti putem interneta, da kao rezultat dugih pregovora, građani mogu „već od ponoći“ da uđu na teritoriju Srbije iz Mađarske bez obaveze testiranja i karantina – kao što već nedeljama građani sa teritorija Albanije, Severne Makedonije, Crne Gore, Bugarske, Bosne i Hercegovine mogu da uđu u Srbiju. Mi vojvođanski Mađari smo postali ravnopravni sa navedenima. I sve je ovo samo rezultat dugih pregovora, a ne rezultat onoga što je u koalicionom sporazumu dve stranke.
Iz onoga što je gore napisano se kao pouka može izvući toliko, da papir mnogo toga trpi (i onda ako sadrži sporazum o saradnji), ali poneki dug pregovor u zlatno doba, može da nadmaši sve. Nema nikakve potrebe za sitnicama poput parlamenta, šefa vlade, ministarstvima, vladinim kancelarijama itd. Kroz dobar politički odnos mogu se rešiti svi problemi. Takođe se može za par sati srediti ono, čije se rešenje razvlačilo nedeljama, mesecima ili godinama. Uz sve ovo, dobro je da postoji ovaj internet, društvene stranice, na kojima se trijumfalno može objaviti rezultat duge diskusije licem u lice – ilustrovan fotografijom i dokazima, a koji je u interesu naših građana.
To je tako jednostavno u ovo zlatno doba.
Janoš Nemet (Slobodna reč)
Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Dogovor Aleksandra Vučića i Ištvana Pastora je dobar primer da nema nikakve potrebe za sitnicama poput parlamenta, predsednika vlade, ministarstava, vladinih kancelarija itd., dobar lični politički odnos može da reši sve probleme u Srbiji, Aleksandar Vičić i Ištvan Pastor, naslovna fotografija: Beta
