E moj Đole…
Neće ti niko više lomiti bagrenje… Ono je duboko u nama pustilo korenje… I neće ga niko iščupati, barem par vekova…
Otišao je najveći vojvođanski pesnik… Onaj koji je znao da je život samo crtica između godine rođenja i godine smrti… I koji je svu našu dušu znao da pretoči u reči… I time ostane zauvek živ… Jer takvi ljudi ne mogu da odu… Ne odlaze oni nigde, oni ostaju sa svojim stihovima, sa svojim ljubavima, sa svojom dušom ogromnom, tolikom da u nju stane cela Vojvodina, ceo svet ako treba…
Otišao je Đole…
Vest tužna, vest ružna, vest koja je pogodila sve one koji su uz njega odrastali i koji su voleli onaj osećaj koji je budio u nama… I sve ostale koji imaju dušu….
Najveći vojvođanski pesnik, onaj koji je opevao naša prostranstva, naše velike duše, naš mentalitet i koji nas je sve iskreno voleo… Jer nas niko toliko nije voleo da nas pretoči u pesme, jedino on… I sad je otišao…
Ali ne treba da budemo tužni, lepo nam je rekao….
Lepo je rekao da kad đavo dodje po svoje, ne treba da ga oplakujemo… Ostavio nam je svašta u amanet… A najviše to, da slavimo život dok ga živimo, ni pre ni kasnije… Jer je život jedan, a Đole nam je ostavio materijala da se zapitamo da li ga dobro živimo…. Da li baš uvek izrazimo to što osećamo, onako kako je on to, najbolje radio… Najbolje osećao i najbolje opevao…
Razmišljala sam par minuta da li je u ovom tekstu uopšte bitno navesti kada je rođen i koliko je živeo na ovom svetu fizički, pa sam došla do zaključka da zaista nije ni najmanje… Jer je Đole bio neko ko je vanvremenski, neko ko je uspeo naša srca da dotakne na način na koji nije niko, niti će… On je bio taj koji nas je godinama vodio, godinama nam pružao i utehu i bodrio nas kad je trebalo, jer je u svojim pesmama opisao sve što je moglo da nam se dogodi i što će još da nam se dogodi… I onda ne treba da budemo tužni…
Đole nam je ostavio uputstva kako da ovaj život živimo onako kako treba, kako nam srce i duša nalažu…
Dobri moj, neka su ti lake te nebeske poljane… Nadam se da jašeš sada onog neobuzdanog pastuva o kom si često pevao… Nadam se da odmaraš u hladu nekog starog bagrema i gledaš od gore, smešeći se…
Neka ti, ko god bio tamo gore, podari večni mir….
I neka te ljubav svih nas prati i tamo gore, kao što je ovde dole… Jer sad odjednom nismo više ni četnici ni ustaše, ni crni ni beli, zeleni, crveni, sad smo samo svi isti, oni koji su te voleli i koji te vole.
Jebi ga Đole, tužni smo, srca i duše nas bole…
Ali ti hvala što si postojao i što ćeš zauvek biti među nama. Bar to nije dvojbeno., čak ni na ovim večno uzvrelim prostorima. I samo da znaš, svuda su sinoć za tebe sveće palili. Ako ti je namera bila da nas sve opet, makar na kratko ujediniš, uspeo si.
Ne volim januar…
A sad bogami ne volim više ni februar toliko…
Neko je napisao da je tužan kao da je otišao neko njegov. Pa i jeste otišao neko naš, neko svih nas.
Ko god je ikada bio na nekom njegovom koncertu, mogao je da oseti da to nije obična atmosfera, da Đole nije bio običan čovek. On je bio taj koji je sublimirao sav naš mentalitet i pretočio ga u ljubav , u svoje pesme. Imala sam tu sreću da sam gledala uživo više njegovih koncerata i ono što je sigurno, to je da nikog nije ostavljao ravnodušnim. Neki su plakali neki se smejali, ali su svi makar ta dva sata, umeli da izraze svoje emocije, ono što nam tako često fali. On je umeo da ih izvuče na površinu. I zato, najbolje što možemo da uradimo u njegovu čast, je da onu crticu, zaista živimo, a ne otaljavamo. Da se volimo, da se smejemo, da plačemo dok smo živi, ni pre, ni kasnije.
Zbogom Panonski Mornaru…
Nedostajaćeš, baš.
Ljudmila Jankovic Gubik (Slobodna reč)
Đorđe Balašević (foto: flickr.com)