„Zašto moraš u sve da se mešaš? Ne kritikuj večito sve! Svakog ćeš napujdati na sebe zbog ovakvog ponašanja. Zašto ne pokušaš nekad nešto i da pohvališ?“ O, koliko sam puta dobio ove dosadne, nepravedne optužbe, nekad upakovane u upitni, nekad u izjavni, nekad u uzvični oblik, od raznoraznih ljudi, od kojih je velika većina – po mom ubeđenju – to zaista iskreno tako i mislila. To, da ja sve i svakog i večito… – što nije istina, protestujem, mogao bih nabrojati suprotne primere iz taka! Ali, pustimo to. Ionako bi se samo prepirali sa „dobro, dobro, tu stvarno hvališ, ali zato ipak ima i neke kritike u tome.“ E pa u belešci koja sledi neće biti ni nagoveštaja zadirkivajuće kritike. Hvaliću do iznemoglosti!
Odlučio sam da se vakcinišem protiv korona virusa. Tako sam već prvog dana, kada se ukazala prilika za registraciju za istu na internetu u Srbiji, tj. 11. januara, potražio stranicu e – Uprava (elektronska uprava) da „izrazim svoje interesovanje“ za vakcinaciju. Na savršeno jasnom, iščišćenom i user – friendly portalu, odmah sam pronašao uslugu koju sam tražio. Na konkretnoj stranici, dati su odgovori na sva važna pitanja u kratkim, sažetim rečenicama – ni manje, ni više – a na dnu stranice je bio link koji je vodio do elektronskog obrasca. Ni u vezi njega ne mogu da kažem ništa drugo osim da je bio savršeno pregledan, čist i user – friendly, nije se zamrznuo, nije javljao grešku, nije pametovao nijednom. Ni onda kada sam razmaženo izabrao one koje su mi se dopale, među vakcinama koje su bile dostupne. I nakon što sam završio, dobio sam i potvrdni i-mejl i sms, da su me evidentirali, i da ću biti obavešten i pismeno i porukom o tačnom datumu i mestu vakcinacije.
U međuvremenu je prolazilo vreme, ali nisam gunđao, znao sam da razmaženi moraju da čekaju, čak i ako imaju nešto povoljniju klasifikaciju kao novinari. Po redu i kako treba, 17. februara ujutro, stigli su i-mejl i sms sa potpisom Instituta za javno zdravlje Batut i e – Uprave. Uz pismo je bio priložen i obrazac koji može da se odštampa. Ono što me je zaista prijatno iznenadilo je da su svi podaci, koje sam pružio prilikom registracije, već bili upisani, tako da sam morao da unesem samo još nekoliko neophodnih podataka, a još sam za to imao mogućnost da to sve odradim na kompjuteru, da ne piskaram ručno.
Tri dana kasnije sam sa odštampanim obrascem otišao na dato mesto u dato vreme, kod zgrade Novosadskog sajma. Jasni znaci su pokazivali gde treba da se javim, tu su pregledali obrazac, da prekontrolišu termin, a s obzirom da je to štimalo, mogao sam da idem dalje. Sledila je dezinfekcija ruku, te je na drugoj stanici, sada u hali, dama u plavom, poput saobraćajnog policajca, pokazala svima put do boksa, gde možemo da primimo vakcinu koju želimo. Ja sam trebao da se javim kod boksa broj 6. Unutra su bile dve medicinske sestre i dva pacijenta. Jedna sestra je obavljala administraciju, a druga je davala vakcinu. Za minut sam stigao na red. Prvo me je sestra koja je pregledala popunjeni obrazac pitala o eventualnim hroničnim oboljenjima, alergijama, simptomima bolesti, izmerila mi temperaturu, pa pošto je sve bilo u redu, poslala me je dalje kod druge medicinske sestre, koja mi je rekla koju ću vakcinu dobiti (onu koju sam i tražio), koji mogući neželjeni efekti mogu nastati, kao i kada treba da dođem po drugu dozu, o čemu ću naravno dobiti obaveštenje.
Nisam merio, ali sigurno da nisam proveo više od 3 – 4 minuta na mestu vakcinacije, a odakle su me poslali dalje, gde sam dobio potvrdu o vakcinaciji. Ni ovde nije bilo gužve, iako se relativno mnogo njih nalazilo odjednom u hali 1. Odmah sam u ruke dobio štampanu potvrdu, i time sam i završio. Poslušajući savet, sedeo sam tamo još 15 minuta, ako slučajno dobijem alergijski napad, ali se srećom to nije dogodilo. Međutim, sedeo sam uglavnom sam: znači, bilo je dovoljno stolica, da svi koji su dobili vakcinu posede 15 minuta.
Znam da je neviđeno dosadno bilo ovo pročitati do kraja. I napisati je bilo. Ali dobro, molim vas ponizno, to je tako kada neko naiđe na normalnost i pokuša to da pretoči u reči. Smrtno dosadno. Istovremeno, samo ovo iskustvo je bilo nešto frenetično: nikakvo trzanje, prepiranje, vikanje, ponižavanje, bezglavost. Kao građanin koji živi u Srbiji, poznajući svakodnevnu praksu državnih institucija, naviknut sam na potonje, a ne na visok stepen organizacije koji sam doživeo tokom procesa vakcinacije. Potpuno me je opio.
Šta još da kažem, da se ova beleška konačno ureže u svačije sećanje poput najviše pohvale? Fantastično, zapanjujuće, divno!
Čaba Presburger (Slobodna reč)
Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Nisam merio, ali sigurno da nisam proveo više od 3 – 4 minuta na mestu vakcinacije, a odakle su me poslali dalje, gde sam dobio potvrdu o vakcinaciji, naslovna fotografija: Pixabay
