Zarada drvne industrije ispred prirodnih plavnih šuma

Šume u plavnom području Tise skoro da su nestale, a sa njima i dom mnogih vrsta biljaka i životinja. Umesto ovih šuma gaje se plantaže hibrida – vrsta ukrštenih tako da drveće brže raste i pre bude spremno za seču i prodaju.  Na obnovi prirodnih šuma se ne radi ozbiljno, a povećava se i opasnost od poplava. Zbog zarade drvne industrije ugrožava se i biodiverzitet, smatraju sagovornici Slobodne reči.

 

Kroz uzan deo šumskog pojasa starih vrba i belih topola nazire se jezerce. Sa njega, uz prasak vode, poleće mnoštvo roda i čaplji i skriva se na susedno drveće. Svuda okolo tršćak i zamočvarene površine u kojima se jasno razaznaju tragovi divljih svinja i srndaća. Nekoliko stabala vrbe izgriženo je toliko da će uskoro da se obruši – ovde su se gostili i dabrovi.

Sa ruba ove šumske idile puca pogled na čistinu. Njom vlada tišina i samo ponegde protrči uplašena srna pokušavajući da nađe zaklon. Tu je takođe nekada bila šuma, ali je danas više nema.

Šume uz velike ravničarske reke, poput Tise, od velikog su značaja za ljude i prirodu – ključne su za očuvanje izvora pijaće vode, štite od poplava i stanište su brojnim biljkama i životinjama.

Međutim, ovih plavnih šuma, kako ih još zovu jer se nalaze u plavnom području reka, u Evropi je preostalo vrlo malo. Čak 90% njihove celokupne površine je nestalo, a ono što je preostalo često je u kritičnom stanju. Smatra se da su plavne šume najugroženiji prirodni ekosistemi u Evropi i stoga su u Evropskoj direktivi o staništima označene kao „prioritetan tip šumskog staništa”.

U Evropi su plavne šume na mnogim mestima zamenjene plantažama drveća koje se koristi za drvno-prerađivačku industriju. Reč je o hibridima nastalim ukrštanjem američke i evropske crne topole, koji su produktivniji, odnosno proizvedeni da bi brže rasli, bili otporniji na bolesti i pre mogli da budu posečeni.

Na ovaj način nestaju čitavi ekosistemi, kaže za Slobodnu reč Saša Rajkov, ekolog iz novosadskog Centra za istraživanje biodiverziteta.

„U smislu posledica po prirodu, ne postoji posebna razlika u prenameni (šume, prim.nov) u poljoprivredno zemljište ili zasad hibridnih topola. Od šume ostaje jedino pravna forma ‘šumskog zemljišta’ u katastru. Red hibridnih topola ima strukturu ekosistema koliko i niz bandera duž ulice”, objašnjava Rajkov.

U izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) iz 2019. godine navodi se da su neke evropske reke, među kojima i Tisa, izgubile skoro 100% od nekadašnjeg plavnog područja.

Ornitolog Milan Ružić iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije kaže da je retko koja reka u Srbiji toliko izmenjena kao Tisa, da su ljudi oteli plavnu zonu i pretvorili je u oranice i plantaže. On smatra da je hibridno drvo napravljeno, između ostalog, za potrebe drvne industrije te da ne favorizuje one ptice koje su nam najvrednije, najznačajnije, koje se nalaze na nacionalnim i globalnim crvenim listama, kao što su orao belorepan, crna roda i razne druge vrste.

„Crna roda ne može da pravi svoje gnezdo sakriveno u šumi na bilo kom drvetu. Njoj treba drvo koje ima razgranatu krošnju, sa velikim jakim bočnim granama, kakve klonske topole nemaju”, dodaje Ružić.

Sličan problem ima šumska sova, objašnjava, koja ne može da pronađe duplju u stablima prečnika 30 cm i koja će biti posečena naredne godine, ili neka bude i za 40 godina. Njoj je potrebno stablo koje je staro barem 60-70 godina, gde je nastala duplja u kojoj može da se gnezdi i da je koristi narednih 20 godina dok sa porodicom jede glodare, što je, napominje, vrlo bitan faktor za šumu kako se ne bi namnožili glodari.

Čista seča klonskih topola kod Sente, maj 2020, video: Igor Bajić

Hibridne šume pogoduju i insektima i biljnim vrstama koje nisu domaće.

Kako navode iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, ove invazivne vrste dolaze iz dalekih krajeva pa kod nas nemaju neprijatelje (parazite, bolesti, itd.) i uspešno se takmiče sa domaćim vrstama za resurse (voda, svetlost, hranljive materije). Sposobne su da obrastanjem uništavaju prirodne biljne zajednice i da u potpunosti menjaju staništa.

„Ako mi imamo šumu koja je prirodna, gde postoji spratovnost, gde postoji veliki pokrov, šuma koja je nedirnuta, u njoj se mnogo teže razvijaju invazivne vrste biljaka, jer imaju veliku konkurenciju”, objašnjava Milan Ružić.

Obnavljanje plavnih šuma trend u Evropi, ali ne i u Srbiji

Topolarstvo u Srbiji je počelo intenzivno da se razvija još sredinom prošlog veka, zbog potreba industrije. U časopisu Šume koji izdaje Javno preduzeće Srbijašume, 2002. godine je objavljen podatak da su u Vojvodini hibridne plantaže činile 45% šume.

O plantažama se pita javno preduzeće Vojvodinašume, koje upravlja najvećim delom državnih šuma u Vojvodini, i Vode Vojvodine koje su bave pre svega zaštitnom funkcijom plavnih šuma (zaštitom od poplava, erozije i bujica). Ova preduzeća sarađuju sa Institutom za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu, a prema rečima Marka Marinkovića, izvršnog direktora za šumarstvo, ekologiju i razvoj Vojvodinašume, to preduzeće sa Institutom razvija nove sorte hibridnih topola.

Marinković je rekao da poštuju stavove zaštite prirode i intenzivno rade na usklađivanju različitih interesa.

Prema njegovim rečima, u prošlosti su na području Vojvodine značajno izmenjeni ekološki uslovi prirodnih staništa plavnih šuma – prirodnih topola, vrba i hrasta lužnjaka – što je u velikoj meri doprinelo njihovoj zameni hibridnim topolama.

„Zbog promena hidroloških režima u najvećoj meri su ugrožene prirodne populacije domaće crne topole, koja se u postojećim prirodnim uslovima otežano razmnožava generativnim putem, čime je u velikoj meri ugrožen njen biološki opstanak.”

Međutim, Fransin Hjuz (Francine Hughes), emeritus saradnica u nastavi za ekologiju i konzervaciju vlažnih staništa na Univerzitetu Anglia Ruskin pri Kembridžu, kaže da ako su plavne šume izgubile moć da se same obnove, to se može postići obnavljanjem područja na kom se nalaze.

„Obnovljen režim plavljenja obezbeđuje nove nanose sedimenata, a nekim vrstama, kao na primer crnoj topoli, potreban je svež sediment sa mnogo sunčeve svetlosti kako bi mogle da se regenerišu”, objašnjava Hjuz.

Iako su u martu 2008. godine Vojvodinašume donele odluku o zabrani pretvaranja prirodnih šuma u hibridne plantaže, i dalje se ne radi na njihovom ozbiljnom obnavljanju, što je trend u Evropi i svetu.

U skladu sa Sporazumom o saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije, Vojvodinašume imaju obavezu da jedan deo plantaža vrate u prirodne šume. Prema Sporazumu, Zavod vrši izbor plantaža koje, po isteku tehničke zrelosti drveta nakon čega sledi njegova sečaVojvodinašume treba da prevede u prirodne šume.

Marko Marinković kaže da pretvaranje visokoproduktivnih plantaža u prirodne šume preduzeću pričinjava ekonomsku štetu, ali ističe da treba imati izbalansiran i očuvan biodiverzitet.

Ipak, uprkos vraćanju plantaža u prirodne šume, cilj nije njihovo očuvanje već se ove šume i dalje obnavljaju metodom „čiste seče”, odnosno na nekoj površini se poseče svako ili skoro svako drvo, a ne samo pojedina izabrana. Na tom mestu dolazi do fragmentacije, tj. rascepkavanja staništa ekološkog koridora, siromašenja i ugrožavanja biodiverziteta.

Bojan Tubić, inženjer šumarstva u Vojvodinašume, kaže da se šumama koje su vraćene u prirodne upravlja kao i do sad:

„One nisu ni pod kakvom zaštitom, nego je samo jednostavno promenjena vrsta, ali se njima i dalje gazduje sa merama koje su određene za konkretnu vrstu. Ako je reč o npr. beloj topoli, to uključuje i čistu seču. Ove šume svakako da nisu prepuštene tom nekom prirodnom procesu odumiranja”.

Tubić dodaje da teže da klonske topole budu tamo gde proizvode najveće prinose, odnosno da se mesta koja nisu najpogodnija za hibridnu topolu vrate prirodnim vrstama (beloj topoli, poljskom jasenu, hrastu lužnjaku itd).

Fransin Hjuz kaže da je trend da se gazduje šumama „blisko prirodi” pa se ohrabruje zamena metode obnavljanja šuma „čistom sečom” sa sečom pojedinačnih stabala. Ovaj trend podržava i prirodnu regeneraciju umesto sadnje, kao i pretvaranje jedne vrste drveća u mešovite šume.

Održivo gazdovanje šumama – sertifikacija šuma

Alen Kiš iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode objasnio je kako se prepoznaje da li je neki proizvod (npr. nameštaj) nastao iz šume kojom se gazduje na održiv način.

Kako navodi, dva globalna sistema sertifikacije gazdovanja šumama su prisutna na ovim prostorima: FSC (Forest Stewardship Council) i PEFC (Programme for the Endorsement of Forest Certification).

„FSC sertifikat, između ostalog, obavezuje na uspostavljanje zaštitnih (‘buffer’) pojaseva duž vodotoka, puteva i naselja. Ovi pojasevi u blisko-prirodnom stanju su posebno značajni u monokulturama (npr. zasadi hibridnih topola), unutar kojih predstavljaju staništa i ekološke koridore. Očuvanje šumskih pojaseva duž vodotoka, u širini 10-30 metara, neophodno je za očuvanje prohodnosti šumskih koridora i zaštite kvaliteta vode, naročito u periodima čiste seče i obnove šumskih sastojina.”

Iz kompanije SGS Beograd, koja vrši sertifikaciju u Srbiji, kažu da jedan od uslova da neko izgubi status sertifikovanog klijenta jeste neispunjavanje zahteva standarda, odnosno ako se pravovremeno ne urade potrebne korektivne mere. SGS Beograd je izvršio sertifikaciju JP Vojvodinašume, dok JVP Vode Vojvodine nema sertifikat za održivo gazdovanje šumama.

Ugrožen ekološki koridor Tise

Ekološki koridor predstavlja putanju, odnosno vezu između zaštićenih područja i ekološki značajnih područja čime se omogućava slobodan protok životinja i biljaka. Reka Tisa čini 20% površine ekološkog koridora Tise, inače koridora od međunarodnog značaja, dok ostalo čine područja plavnih šuma, odbrambeni nasipi, ali i nekadašnji delovi plavnog područja koji su značajni za funkcionisanje koridora.

Prema podacima Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, prirodne plavne šume vrba i topola pokrivaju svega 7% područja ovog koridora, dok šume hrasta lužnjaka čine samo 0,14%.

Plavne šume su zapravo mešavina šuma i močvarnih livada koje čine mozaičnu strukturu. Upravo je glavni cilj zaštite koridora očuvanje ove mozaične strukture koja pruža zaklon i omogućuje ishranu mnogim vrstama šumskih, travnih i močvarnih staništa.

Delovi ekološkog koridora Tise deo su evropske mreže zaštićenih područja Natura 2000, koja će se u Srbiji primenjivati po ulasku u Evropsku uniju. Natura 2000 je najvažnija misija politike Evropske unije koja se odnosi na očuvanje prirodne i biološke raznovrsnosti.

Međutim, pretvaranje prirodnih plavnih šuma u hibridne plantaže i „čista seča” direktno ugrožavaju prohodnost ekološkog koridora koji se onda prekida za vrste šumskih staništa.

Ana Injigo (Ana Iñigo) i Pavol Polak koji vode projekat Natura 2000 u Srbiji kažu da je biodiverzitet plavnih šuma jedinstven i da su mnoge biljne i životinjske vrste usko vezane za njih.

„Postojeće plavne šume predstavljaju samo ostatak njihove nekadašnje široke rasprostranjenosti i kao takve su svojevrsna ostrvca za biodiverzitet.”

Oni ističu da intenzivno gazdovanje šumskim plantažama nepovoljno utiče i na vodni režim vrlo bitan za opstanak plavnih šuma i smatraju da bi svi relativno očuvani delovi prirodnih plavnih šuma trebalo da budu stavljeni na listu za potencijalna Natura 2000 staništa u Srbiji.

Primer pozitivne prakse – austrijski nacionalni park Donau-Auen

Sa površinom preko 9.600 ha nacionalni park Donau-Auen u Austriji je najveći kompleks plavnih ravničarskih šuma centralne Evrope u skoro netaknutom prirodnom stanju. Ritske šume čine skoro 65% parka i obiluju ugroženim vrstama drveća – belom vrbom i crnom topolom, 15% su livade, a oko 20% odlazi na rečno korito. Odlikuje se izuzetno bogatim biodiverzitetom i dom je mnogim ugroženim biljnim i životinjskim vrstama. Služi i kao prirodno skladište za poplavne vode i garantuje kvalitetnu pijaću vodu. Nazivaju ga „zelenim plućima” i klimatskim regulatorom regiona.

Zaštita ovog plavnog područja prolazila je kroz nekoliko etapa, od 1978. godine kada je proglašeno UNESCO rezervatom biosfere do 1996. kad je dobilo status nacionalnog parka. Danas tamo nema intenzivnih šumarskih aktivnosti i komercijalnog lova, već samo restauracije. Kako piše na zvaničnom sajtu parka, jedini ko ima pravo da obara drveće je dabar.

Plavne šume su važne u borbi protiv klimatskih promena

Podaci Centra za istraživanje epidemiologije katastrofa (CRED) ukazuju da su u poslednjih 30 godina poplave dominantna prirodna katastrofa u Srbiji, sa tendencijom rasta. CINS je ranije pisao o stavu naučnika da su sve češći ekstremni vremenski uslovi poput obilnih kiša, poplava, ali i suša i požara, zapravo posledica klimatskih promena.

Evropska agencija za životnu sredinu (EEA) u izveštaju 2019. navodi da su poplave jedna od najskupljih prirodnih nepogoda u Evropi. Na Konferenciji o promeni klime, 2017. u Bonu, bivši ministar zaštite životne sredine Goran Trivan je rekao da su poplave drugi najveći uzrok velikih šteta u Srbiji, te da je država od 2000. do 2015. godine zbog klimatskih promena pretrpela štetu iznad pet milijardi evra.

Međutim, EEA dodaje da je rizik od poplava veći u urbanim sredinama, a znatno manji u prirodnim plavnim područjima. Naime, plavno područje ima sposobnost da apsorbuje i skladišti vodu pa je od izuzetnog značaja u pogledu poplava.

Daniela Stojković Jovanović, posmatrač u Internacionalnoj komisiji za zaštitu reke Dunav i članica NVO Svet i Dunav, upozorava da je zbog urbanizacije plavnih područja skoro 90% plavnih šuma odsečeno od reke nasipima. Posledice su, između ostalog, viši i opasniji poplavni talasi na rekama, a šume koje su nasipom odsečene od reke se suše, jer nemaju dovoljno vlage u letnjem periodu.

Šuma je ekosistem, objašnjava ekolog Saša Rajkov:

„Očuvan ekosistem može lakše da podnese klimatske promene, nego narušen i izmenjen. (…) Nama je potrebno dugoročno razmišljanje. Borba protiv klimatskih promena podrazumeva očuvanje otpornosti ekosistema oko nas, jer su oni glavna brana od već nadolazećih posledica”.

Iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode navode da ekološki koridor igra veoma značajnu ulogu u adaptaciji klimatskim promenama na dva načina – dobro stanje prirodnih površina povećava njihovu sposobnost da se posle negativnih uticaja vraćaju u prvobitno stanje i, drugo, jer kvalitetni koridori omogućavaju migracije kojima populacije ugrožene klimatskim promenama mogu da se pomeraju prema područjima sa povoljnijim životnim uslovima.

Kad su u pitanju uzročnici klimatskih promena, ugljen-dioksid (CO2) je veliki problem.

U Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede ističu da plantaže imaju „veći zapreminski prirast, i sa tim u vezi neuporedivo veću apsorpciju i skladištenje CO2 u odnosu na šume nastale prirodnim putem”.

 

Piše: Mina Delić

Tekst je nastao u okviru CINS škole istraživačkog novinarstva, a uz podršku WWF Adria-Srbija na projektu “Da nam klima štima” koji finansira Vlada Švedske. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove WWF Adria-Srbija ni donatora.

 Klonska topola označena za seču; naslovna fotografija: Mina Delić