Onom koga je Stvoritelj blagoslovio/kaznio sa barem malo sluha za jezike, nije potrebno objašnjavati razliku između jezika i dijalekta. I sam sam ponosan na sebe što brzo i lako učim jezike, pa se za dan – dva „vratim“ na svoj segedinski dijalekat, a ni usvajanje subotičkog zatvorenog „e“ mi nije predstavljalo problem pre pola veka. Bio je dobar osećaj čuti od profesora Lerinca, da ovaj dijalekt čini moj maternji jezik živospisnijim i ugodnijim.
Umešala se politika
U ono vreme je i profesor Šandor Fišer obratio pažnju na ovaj moj govor i podsticao je njegovu upotrebu. Kao što se i profesoru Mihalju Agoštonu dopao moj način govora, na jednom radijskom kursu, tamo negde krajem šezdesetih godina, u Novom Sadu. O svemu ovome pišem sada, jer sam pre nedelju dana šokirano slušao raspravu na sednici Skupštine grada Subotice, u vezi sa tim da bunjevački jezik bude četvrti službeni jezik u ovom gradu. Mnogi su se oglasili, ali su se samo dvoje prepirali: Kurta i Murta. Prepirali su se naime navodni i stvarni ekonomisti, pravnici, carinici, tehničari, i Tomislav Žigmanov, hrvatski pisac i političar koji govori svoj maternji jezik sa njegovim dijalektima. Nije moj posao da ocenjujem političke argumente, ali što se jezika tiče, tu možda i imam šta da tražim. Tim pre što relativno često dolazim u kontakt sa hrvatskim jezikom i njegovim dijalektima, zagorskim, murskim, dalmatinskim i istarskim. Redovno se čujemo sa prijateljima iz Hrvatske, dopisujemo se, a kad je to moguće, i posećujemo se. Održavamo i odnose sa rođacima u Tavankutu.
Zato sam bio zapanjen raspravom između izabranih predstavnika GVS-a i njegovih zvaničnika, jer davno nisam čuo toliko praznih reči, političkih parola, fraza i tako malo stručnosti.
Iako sam tokom svog radnog veka učestvovao i na brojnim stručnim skupovima, gde je takođe bilo ovakvih stvari, ali su stručnjaci brzo reagovali i one koji se ne razumeju u temu postavili na svoje mesto. Međutim, u martu 2021. godine, navodni bunjevački jezik nije bio na dnevnom redu kao stručno, već političko pitanje.
Ko je nadležan?
Ne želim da se upuštam u vekovnu srpsko – hrvatsku raspravu, koji ni sporazumom između Srpske i Hrvatske Matice nije trajno rešen, jer su srpski i hrvatski ponovo postali posebni jezici, iako smo mi još uvek učili srpskohrvatski. Činjenica je da je početkom devedesetih godina u Srbiji pokrenuta snažna akcija za podelu Hrvata. Na primer, Srpska socijalistička stranka je i u Subotici vodila kampanju za jačanje bunjevačke manjine, slabeći time hrvatsku manjinsku zajednicu. Osnovane su zvanične bunjevačke institucije, uključujući i Bunjevačko nacionalno veće, uz zvaničnu, ministarsku i akademsku podršku. Hrvati su se tada u Srbiji podelili na dva dela: Hrvate bunjevačkog porekla i „prave“ Bunjevce. Štaviše, Bunjevci koji žive u Mađarskoj takođe su tražili od tamošnjih državnih organa da ih proglase posebnom nacijom, ali su vlasti to odbile. Tražili su naime mišljenje najkompententnijeg lingvističkog instituta Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, koje je bilo jasno: postojanje bunjevačkog dijalekta je neosporno, kao i šokačkog, ali su od toga i dalje deo hrvatske nacije. Za razliku od Budimpešte, Beograd nije tražio takvo mišljenje, već je doneo sopstvenu odluku, inaugurišući novi narod u Evropi. Zanimljivo je da je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u mađarskog štampi ovde, bilo obavezno pisati i govoriti Novi Sad, Subotica, Senta, Bečej, što je bilo izrugivanje mađarskog jezika (i istorije).
I hitno i važno?
Nepotrebno je i reći da je ambasador Republike Hrvatske u Beogradu Hidajet Biščević već u izjavi pre sastanka subotičkog parlamenta upozorio, da bi takva odluka naštetila odnosima dve države koji, dodajmo objektivno, ionako nisu previše „plodni“. Ni propagandni rad prerušen u umetnički film Dara iz Jasenovca nije poboljšao bilateralne odnose koji se dugo već pogoršavaju, a subotički presedan je verovatno stavio tačku na to slovo i. Nije baš jasno zašto je usred pandemije, sa hiljadu drugih problema, ova inicijativa, koja se redovno ponavlja već godinama morala biti baš sada stavljena na dnevni red.
Kao da ni država ni lokalna samouprava nemaju drugih problema. Ovo pitanje se postavlja i onda, ako pravni sistem, prema zakonu, primenjuje princip pozitivne diskriminacije, te niko ne može naći izgovor za ovu odluku. Zašto oni koji vode Suboticu nisu uzeli u obzir sporazum dve države koji se takođe detaljno bavi zaštitom manjina? Tako se mogu izbeći svi nesporazumi. Jer nijednoj strani nisu potrebni. Jednakost i ravnopravnost Bunjevaca naime ne zavisi od ove inicijative, od zaključka tek pokrenutog procesa, videvši dosadašnju praksu, upotrebu sadašnja tri službena jezika u Subotici i njenoj okolini. Dovoljno je samo napraviti natpise, table preduzeća, pokušati na primer postaviti pitanje na mađarskom jeziku u više državnih i opštinskih kancelarija. Iako je mađarski jezik već dugo tu – zvanično – u zvaničnoj upotrebi. Tačnije: trebalo bi da bude u službenoj upotrebi u skladu sa važećim republičkim i lokalnim zakonima.
Elem, šteta je bila sada i ovako iskrojiti jedan službeni jezik od jednog dijalekta, kada imamo i druge probleme. Da, ali to je verovatno još jedna od blagodeti zlatnog doba. Nama je sad to zapalo.
Janoš Nemet (Slobodna reč)
Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Prizor sa sednice Skupštine grada Subotice, na kojoj je otvorena mogućnost da u narednom periodu bunjevački jezik uđe u zvaničnu upotrebu na teritoriji ovog grada, naslovna fotografija: Natalija Jakovljević (Magločistač)
