„Mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid”. Tako je govorio Ratko Mladić, načelnik Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, 12. maja 1992. u Narodnoj skupštini Republike Srpske, kad je čuo planove srpskog rukovodstva. I njemu je bilo jasno do čega će dovesti ratna politika Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Biljane Plavšić, Nikole Koljevića i ostalih glavešina, pod budnim okom i kontrolnim džojstikom Slobodana Miloševića.

Tačnije, genocidna politika je već počela da se sprovodi u aprilu 1992. godine, kad su srpske snage, uz podršku JNA i paravonih jedinica iz Srbije, započele etničko čišćenje istočne Bosne, ubijajući civile po Zvorniku, Višegradu, Bratuncu, Bijeljini i mnogim drugim gradovima i selima. U aprilu je počela i opsada Sarajeva koja će trajati 44 preduga meseca.

Transkripti genocida

Mnogo godina kasnije “gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić” dobili su priliku da pred Haškim tribunalom objasne svetu šta su radili, a za svoja zlodela su kažnjeni robijom, Krajišnik je dobio 27 godina, a Karadžić doživotni zatvor. Mada je za zločince ovakvog kalibra svaka kazna premala. Navedeni citat je samo mali deo stenograma sa sednica Skupštine Republike Srpske u razdoblju od 1991. do 1996. godine koje je objavio Memorijalni centar Srebrenica-Potočari u okviru istraživačkog projekta “Genocide papers” ili “Transkripti genocida”.

Radi se o platformi koja ima za cilj da svima koji su zainteresovani za istraživanje genocida, ratnih zločina i nedavne prošlosti omogući uvid u najvažnije odluke srpskog ratnog rukovodstva u Bosni i Hercegovini. Napravljena je offline aplikacija za pretraživanje, a planira se i izrada web stranice do 11. jula, kada je godišnjica genocida u Srebrenici.

Mladićeva najava genocida izgovorena je na sednici na kojoj je usvojena “Odluka o strateškim ciljevima srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”, gde su definisani prioriteti srpskog naroda: “Državno razgraničenje sa druge dvije nacionalne zajednice; koridor (povezanost teritorije) između Semberije i Krajine; uspostavlјanje koridora u dolini rijeke Drine, eliminisanje Drine kao granice između srpskih država; uspostavlјanje granica na rijekama Uni i Neretvi; podjela grada Sarajeva na srpski i muslimanski dio i uspostavlјanje u svakom od dijelova efektivne državne vlasti; izlaz Republike Srpske na more.“ Prioriteti su, dakle, bili etnička čišćenja, masovna proterivanja, pokolji, masakri, istrebljenje nesrba, pre svega Bošnjaka i Hrvata. Odnosno, to su bila sredstva za ostvarivanje onoga što su Karadžić i poslanici Skupštine RS videli kao famozni interes srpskog naroda.

Nije rat, već pokolj

Da to nije bio nužan razvoj događaja svedoči i jedna rečenica predsednika Skupštine RS Momčila Krajišnika iz 1992. godine: „Mi gospodo, imamo dva pravca: jedan, da se politički borimo, da maksimalno postignemo u ovo današnje vreme kao prvoj etapi ili da prekinemo razgovore i da idemo u ono što smo vekovima radili: da silom osvajamo svoje teritorije“. Jasno da jasnije ne može biti: za zacrtane ciljeve moguća je politička borba, a druga opcija je rat, vrlo zanimljivo formulisana: “da silom osvajamo svoje teritorije“. Ako su teritorije tvoje, kako možeš da ih osvajaš? Ili možda i nisu tvoje? Možda je nemoguće osvojiti teritorije na koje pretenduješ bez masovnih zločina i genocida?

Ako je već postojala mogućnost političke borbe, zašto se srpsko rukovodstvo odlučilo za rat? Pa zato što je imalo podršku Slobodana Miloševića i nacionalističkih krugova iz Srbije, ne samo verbalnu, već i logističku, vojnu, paravojnu, finansijsku, operativnu, intelektualnu, medijsku i svaku drugu. Na istoj sednici od 12. maja 1992. godine formirana je i Vojska Republike Srpske. Ono što se zapravo dogodilo bila je transformacija JNA u VRS, tako da je Karadžić imao praktično svo naoružanje, tešku artiljeriju, tenkove, topove, municiju – a s druge strane je imao uglavnom civile. Zato jedan poslanik Skupštine RS lepo kaže da u prvih pola godine to i nije bio rat, već pokolj. Kad s jedne strane imaš dobro naoružanu vojsku, a s druge goloruko stanovništvo – jasno je šta sledi.

Jednoglasni rasizam

Masovna klanja i genocid lakše je sprovesti ako prethodno etničku grupu koju želiš da istrebiš sa lica zemlje dehumanizuješ. U tome su poslanici Skupštine RS bili izuzetno prilježni. Kako i ne bi kad su imali duhovnu podršku Božjeg predstavnika na zemlji mitropolita Amfilohija Radovića koji je o Muslimanima govorio kao o „lažnim ljudima lažne vjere“. Na toj liniji genocidnog razmišljanja bilo je i političko predstavništvo Srba u BiH. Na sednici održanoj 8. januara 1993. godine poslanici su jednoglasno doneli odluku da bošnjački narod ne postoji, da Muslimani nisu nacija.

U toku rasprave govorio je Vojo Kuprešanin, jedan od osnivača Srpske demokratske stranke i jedan od ključnih lokalnih funkcionera tzv. Autonomne regije Krajina. Veli Vojo: “Mi se iz prošlosti spotičemo nekoliko puta oko pojmova. Gospodo, da li je muslimanski narod uopšte narod? Narod koji je proizveden i nastao Titovom koncepcijom 1974. godine, dobija takvu jednu poziciju kao Grci u najmanju ruku. Da li da mi taj narod izbacimo kao narod i da kažemo da je to srpski narod muslimanske vjeroispovijesti. Mi smo dobili jednu veliku podvalu. Ta podvala je tu i mi smo njena žrtva”.

Poslanik Savo Knežević, pravoslavni sveštenik i član SDS-a, dodatno je razrađivao rasističke teze: “Mislim da je potpuno nepotrebno i besmisleno posrblјavati one koji su se rasrbili. I ako su nekada bili Srbi više nisu i nisu dostojni da se zovu ovim imenom. (…) Ko je jednom izdao ne treba nam više. Oni su muhamedanci turske provenijencije i ništa drugo. Nisu čak ni pravi pripadnici islama, jer su eto više sekta nego pravi pripadnici islama. A Musliman mu dođe kao nekakav pripadnik islama. Oni su nekakva niža kategorija. Ipak je predsjednik Skupštine u pravu, oni su sekta. I nikako da ih posrblјavamo, molim vas”.

Ko bi rekao da jedan pravoslavni sveštenik razmišlja u dlaku isto kao nacisti, ali eto, i to se dešava. Kao što za onoga ko je u Trećem Rajhu označen kao Jevrejin nije bilo spasa, isto tako nije bilo spasa ni za one koji su u Karadžićevom Rajhu označeni kao Muslimani. Oni nisu narod, a nisu baš ni pravi ljudi, već smetnja nebeskom srpskom narodu koju treba ukloniti ognjem i mačem. Ne mogu čak ni da se posrbe, sve i kad bi hteli, i zato ostaju samo istrebljenje i proterivanje.

Nakon nadahnutih rasističkih izlaganja, Momčilo Krajišnik je stavio odluku na glasanje. Evo kako je to izgledalo: “Dobro, gospodo, možemo sada da se opredijelimo i zauzmemo stav, da su Muslimani kao narod komunistička tvorevina. Mi ne prihvatamo tu vještačku naciju. Smatramo da su Muslimani sekta, grupacija ili skupina, turske provenijencije. Ima li još neko šta da doda? Nema. Stavlјam na glasanje sve ove zaklјučke. Ko je za? Ima li neko protiv? Suzdržan? Gospodo, hvala vam usvojili smo zaklјučke jednoglasno”.

“Radikalni zadatak” u Srebrenici

Danas ipak zvuči pomalo neverovatno što su poslanici i rukovodstvo srpskog naroda u BiH sasvim otvoreno zagovarali nacističke ideje, te ćaskali o genocidu i zločinima, kao da razgovaraju o nekom zakonu o saobraćaju, uređenju zelenih površina ili tako nečem, posve običnom. A to je bila uobičajena praksa, što se iz stenograma može lepo videti.

Tako, na primer, Karadžić sredinom oktobra 1995. godine mirno objašnjava kako lično stoji iza genocida u Srebrenici. Veli Radovan: “Ja sam kao vrhovni komandant stao iza plana za Žepu i Srebrenicu, za Srebrenicu uglavnom, Žepa se podrazumijevala. (…) Lično sam nadgledao plana bez znanja Glavnog štaba, ni ne krijući nego slučajno nailazeći generala Krstića i savjetovao mu da pravo ide u grad i da proglasi pad Srebrenice, a poslije ćemo se juriti sa Turcima po šumama, odobrio sam i bliži zadatak i radikalni zadatak i ne kajem se za to”.

Lično sam nadgledao ubijanje 8372 civila, od maloletnih dečaka do staraca, i ne kajem se! Tako zbori “srspki heroj”, normalno da je proglašen za junaka kad je uspeo da pobije toliko nenaoružanih ljudi za nekoliko dana, nije to mali poduhvat, već – “radikalni zadatak”. General kojeg pominje je Radislav Krstić koji je osuđen na 35 godina zatvora za genocid u Srebrenici. Na suđenju Krstiću svedočili su retki koji su imali sreću da prežive masovni pokolj.

Evo samo jednog malog dela užasa, da znamo šta su tačno radili “srpski heroji”: “I ja sam odveden na livadu gde su bila tela. Naredili su nam da stanemo, i stali smo. Bila je grupa srpskih vojnika tamo. Bili su u stroju i pucali su u nas iz automatskih pušaka i iz mitraljeza. Kada su otvorili vatru, bacio sam se na zemlju. Ruke su mi još bile vezane iza leđa i pao sam na stomak, licem dole. I jedan čovek mi je pao na glavu. Mislim da je on bio ubijen na mestu. I mogao sam da osetim kako njegova krv teče preko mene. Pucanje se nastavilo i onda su naredili vojnicima da pucaju u ljude pojedinačno. I mogao sam da čujem glas kako govori da ne treba da pucaju ljudima u glave, kako im se ne bi prosipali mozgovi, nego da im pucaju u leđa. Pucali su mi u leđa. Ruke su mi bile vezane na leđima, ali je metak prošao ispod mog levog pazuha, kroz moju košulju, i samo me je ogrebao. I ostao sam tamo, ležeći. Mogao sam da ih čujem kako pitaju da li je bilo ko ranjen. Rekli su da će biti previjeni. I neki ljudi su progovorili i odmah su dokrajčeni. Mogao sam da čujem kako jedan čovek doziva u pomoć. Molio ih je da ga ubiju. I jednostavno su rekli ‘Pustite ga da pati. Ubićemo ga kasnije.’”

Stenograme sa sednica Skupštine RS trebalo bi čitati paralelno sa ovakvim svedočanstvima o zločinima, jer reči koje su izgovarali poslanici i funkcioneri direktno su vodile do smrtonosnih ishoda, bukvalno su sejale smrt. Tek ovako ih možemo sagledati u pravom svetlu i videti njihova prava značenja.

Finansiranje zločina

Na sednicama Skupštine RS bilo je reči i o finansijskoj strani rata, trebalo je neko da plati sve te vredne ljude koji su ubijali žene, decu, starce, skupa je to rabota. Na sednici održanoj 22. i 23. oktobra 1995. godine, general Manojlo Milovanović, načelnik Glavnog štaba Vojske RS-a, između ostalog, govorio je i o oficirskim platama: “Ovdje stalno neko potencira, plaće oficira, u stvari neko je iznio da je Bulatović rekao da mi nismo htjeli doći dok nam oni nisu obećali plaću. To je čista laž. Mi smo došli ovdje na osnovu sporazuma Predsjedništva tadašnjeg, tada smo se zvali Srpska Republika BiH, ja znam da sam prvi put kada sam došao dao primjedbu, jer je SRBiH, ono ispada Socijalistička Republika BiH, tada je postignut taj sporazum da oficiri koji dolaze na front u bivšu BiH imaju isti status oficira Vojske Jugoslavije. Prema tome ni ove plaće nisu milostinja, to je sporazum između dva državna organa, to je bilo naše Predsjedništvo i tada njihovo krnje predsjedništvo na čelu sa onim Brankom Kostićem, tako radi razgraničenja”.

U decembru iste godine, o pomoći iz Srbije govorio je i nezavisni poslanik Milorad Dodik: “Moram da kažem da je naš pristup od početka bio taj, da smo mi smatrali da ovu našu pravednu borbu u Republici Srpskoj ne možemo izvesti do kraja bez Srbije, bez obzira ko tamo sjedio kao predsjednik i da li je to tamo Milošević ili sutra neko drugi, smatrali smo neophodnim da to bude određeni nivo saradnje”.

Danas se često čuju kritički tonovi na račun nenamenskog trošenja budžeta, korupcije, krađe našeg novca i sličnih tema. A gotovo nikad se ne čuje protest što su našim novcem finansirana masovna ubistva, proterivanja ljudi, pokolji nevinih, etnička čišćenja i genocid. Ili većina smatra da to nije bio nenamenski potrošen novac? Možda vas ne zanima na šta su potrošene pare koje ste vi ili vaši roditelji, komšije, prijatelji i rođaci plaćali kao porez?

Možda vas ne zanima ni to što su autobusi koji su prevozili buduće mrtvace u Srebrenici dolazili iz Srbije? Jedna od majki Srebrenice, Munira Subašić, govorila je da su tu bili autobusi sa oznakama Raketa Užice, Beograd-trans, Strela Valjevo. Miroslav Nenadić, koji je 1995. godine bio direktor preduzeća Raketa, potvrdio je 2009. godine da su njihovi autobusi prevozili Bošnjake iz Srebrenice i Žepe. Tačnije, tražili su mu iz Republike Srpske pet autobusa sa vozačima, i on je morao da ih ustupi. Možda se neko od vas kasnije vozio istim autobusom kojim su Bošnjaci iz Srebrenice odvoženi u smrt. Možda sam se i ja vozio nekim od tih autobusa, kako mogu da znam da nisam. Mislite o tome dok čitate stenograme razobručene mržnje i pomahnitalog zla. Ako vas to uopšte zanima.

Tomislav Marković je novinar i pisac iz Beograda. Jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton (2006-2013) i zamenik glavnog urednika e-novina (2008-2016). Između ostalog, objavio poetsko-prozne knjige „Vreme smrti i razonode“ i „Velika Srbija za male ljude“, te zbirku pesama „Čovek zeva posle rata”. Član je redakcije XXZ magazina. Piše kolumne za nekoliko regionalnih portala: Al Jazeera Balkans, Antena M, Pobjeda, Analiziraj.ba, Tacno.net.

(Slobodna reč)

 Tomislav Marković, naslovna fotografija: Edi Matić