Bio je prvi april, te običaji nalažu da na ovaj dan ne treba previše ozbiljno uzimati stvari, jer lako možemo postati predmet ismevanja, naročito ako u sve poverujemo na prvi pogled ili prvo slušanje.

Svi su već imali pomalo neprijatno iskustvo, kada nam neko kome u osnovi verujemo, kaže iznenađujuće stvari ubedljivijim glasom nego obično, a onda kad vidi da smo u nebulozi i spremni smo da poverujemo, neočekivano poviče: Aprililili! Ovo je propraćeno dobroćudnim smehom prisutnih, kojem se pridružuje i sam „prevareni“ – jer je prvoaprilska šala nevina podvala, izmišljena isključivo radi zabave. A ako nije tako, onda je to veliki problem. Čak i prvog aprila.

Godina pak ima mnogo više dana, pa ni prevara, podvala, nije „avantura za jednu noć“, i – suprotno od prvoaprilske šale – nije ni nevina šala. Ni tada, ako ga počini privatno lice na štetu druge osobe ili zajednice, uglavnom iz sopstvenih interesa.

Ali postoje i daleko ozbiljniji oblici obmane od ovog, na primer koji su veoma promišljeni, isplanirani, podređeni kratkoročnim ili dugoročnim ciljevima, ili koji su ne samo „dozvoljeni“, već gotovo i „potrebni“ određenim društvenim okolnostima.

U oba slučaja je problem što se javljaju gotovo neprestano i postaju gotovo povređujući i osakaćujući deo našeg života, jer ih sa svim njihovim posledicama i nehotice i neželjeno tolerišemo. Pa čak i onda ako bi društveni moral i zahtevao od varalice da prizna, sačuvajbože da se izvini ili prihvati posledice, u najgorem slučaju uzvikne: „Aprililili!“, to se nikada neće desiti. Štaviše: on(oni) će se divljim besom obrušiti na one povređene.

I nedoslednost može biti obmana

Ovde se mogu ubrojati ne samo očigledne prevare, nepravednosti, već i nedoslednosti, kao i stav kada je jedna mera u direktnom sukobu sa drugom, svesno dvosmislena, i u oba oblika može biti okrivljena ili zbog nje odgovarati ona osoba na koju mera utiče. U javnom životu, pa tako i u obrazovanju, svakodnevno se srećemo sa ovakvim slučajevima, i bez izuzetka sa neprijatnostima, direktnom ili indirektnom štetom , ponekad i nepopravljivim posledicama po pojedinca, učenika, roditelja, nastavnika ili manju zajednicu – porodicu, školu itd – čak i u širem segmentu društva.

Iza nas je godina epidemije protekla između briga i nesigurnosti, a sva deca školskog uzrasta i njihove porodice, su prošli kroz iskušenja. Situaciju je pogoršalo ishitreno ponašanje onih koji su odgovorni i koji donose odluke, koji su se ponašali tako da su ponekad prevazišli i sam svoj položaj, iako je doslednost mogla biti blagoslov kako za organizaciju obrazovanja, u pogledu predvidljivih informacija, tako i u pogledu odgovornosti i ocenjivanja.

Ocenjivati, ali kako?

Učenje na daljinu i takozvani hibridni model obrazovanja (prema kom su učenici viših razreda osnovnih škola i srednjoškolci učili od septembra do marta), pored mnogih drugih teškoća, bili su poseban izazov za ocenjivanje i procenjivanje znanja. Vremenski okvir skraćenih časova jedva da je dovoljan da predavanje gradiva, za vežbanje nema vremena, a ispitivanje i ocenjivanje je gotovo nemoguć zadatak. U principu, i pokušaj verbalnog odgovaranja na četrdesetpetominutnim onlajn časovima je bizaran pokušaj, i ovi časovi se mogu rešiti u najboljem slučaju uz odličnu organizaciju i besprekornu saradnju. U slučaju pismenih kontrolnih zadataka, postoji mogućnost spoljnje pomoći, što smanjuje njihovu pouzdanost. Međutim, najveći problem – barem tako izgleda iz mišljenja u pogledu onlajn obrazovanja je – da mnogo učenika samo kvazi (ili uopšte ne) učestvuje na odgovarajući način u onlajn obrazovanju. Više njih ne pošalju nazad urađene zadatke (jer ima problema sa tehnikom, ne znaju da koriste sredstva na odgovarajući način, na ekranu telefona 10 x 15 cm ni ne vide, čuju, niti mogu da pročitaju sve dobro itd.). Dakle, ne postoji način za pouzdano ocenjivanje. Nastavnici su često nemoćni, jer ne znaju na čemu da temelje svoje ocene, a istovremeno, s obzirom na okolnosti, od njih se očekuje da postignu što „bolji rezultat“, koji se ogleda u ocenama.

Nema olakšanja

Tu je tromesečje. I iako sada ne treba zvanično zaključiti nijednu ocenu, preporučljivo je da svako dete već ima jednu ili dve ocene iz svakog predmeta.

Prema prošlonedeljnim uputstvima ministarstva i kriznog štaba, nastavnici i profesori osnovnih i srednjih škola mogu da pozovu učenike u školu, ako to smatraju za shodno, da pišu kontrolni, pismeni ili da odgovaraju. U ovom slučaju su obrazovne institucije obavezne da se pridržavaju epidemioloških mera. Istovremeno, nastavnici i profesori nisu u obavezi da učenike ocenjuju u školi, što znači da za vreme obrazovanja na daljinu mogu ocenjivati rad učenika i onlajn.

Nastavnici, profesori i škole sami određuju koliko učenika u grupi će pozvati u školu, što znači da nije obavezno da bude prisutna barem polovina odeljenja, to jest, može biti manje ili više od toga.

Znači može, i ne može, s polovinom odeljenja ili ipak ne (čitaj: eventualno sa celim odeljenjem ili ipak ne), može i onlajn, a možda ipak ne. I šta onda ako učenici ne dođu u školu, jer roditelji smatraju da je to opasno, ili možda škola ne želi da rizikuje kršenje epidemioloških mera, te ipak ne dozvoli mogućnost direktnog kontakta?

Niz kontradiktornih i nedoslednih mera, koje daju niz kontradiktornih i nedoslednih rezultata. Neprijatne posledice svega ovoga (s jedne strane slabije ocene od „očekivanih“ i lošiji prosek, a sa druge strane procena bez stvarnog znanja) mogu na kraju biti opisane kao obmana, prevara, samo što na kraju niko neće vikati „Aprililili!“, smejući se.

Ferenc Beretka (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

Školske muke tokom onlajn obrazovanja, naslovna fotografija: Pixabay