Roberta Rutonića sam upoznala pre dosta godina. Odmah mi je bilo jasno da nije u pitanju „obična“ osoba. Njegova harizma i životna energija osvajaju i plene. Ne staje nikad, ne prestaje da istražuje, da stvara, da se razvija. Kada se pre nekoliko godina otisnuo u svet, ne razmišljajući i ne planirajući mnogo, nisam se previše brinula. Onoliko koliko ga poznajem, jasno mi je bilo da je kao mačka. Snaći će se. Uostalom, evo razgovora koji smo vodili pre nekoliko nedelja, u formi intervjua.
Ko je zapravo Robert Rutonić?
Robert Rutonić je sanjar, romantik, užasno nestrpljiv, pažljiv, ponekad lenj i drzak, uglavnom ljubazan, neposredan i druželjubiv, jako radoznao i glasan. Odrastao sam u harmoničnoj porodici punoj tolerancije. Uživao sam punu podršku svojih roditelja i beskrajno sam im zahvalan na tome. Možda deluje da sam neke odluke donosio sebično, ali bitna mi je porodica i to da su oni dobro. Veliki komfor mi je činjenica da su oni uvek tu za mene ma gde bio. Volim svaki oblik umetnosti, pa iako sam školovani glumac i to mi je glavni zanat, volim da se bavim instalacijama, a strast mi je kostimografija. Kreirao sam kostime za 11 pozorišnih predstava, čak sam dobio i nagradu za najbolji kostim.
Zašto je jedan mlad i perspektivan glumac poput vas napustio Srbiju?
Kratak odgovor bio bi: loša ekonomska, društvena i politička situacija u državi, stvorena vođstvom neodgovornih, korumpiranih (mogao bih još da nižem negativne epitete) ljudi. Međutim, razlog je bio skup gore navedenog i jedne unutrašnje borbe (razočaranje, strah, radoznalost, želja za avanturom). Napunio sam trideset godina, imao sam osećaj da trčim u mestu, da koristim svu svoju energiju i vreme, a ne idem napred i ukoliko sada nešto ne promenim kasnije će samo biti teže. Nedostajalo mi je neko priznanje, neki znak, da to što radim ima smisla. „Ako ti se ne sviđa mesto gde se nalaziš, pomeri se, nisi drvo“, ova rečenica mi je bila moto.
Kako je izgledalo vaše putešestvije u Engleskoj, koliko ste se brzo snašli?
Eeeeeee…. Kad se sada setim prvih par meseci osećao sam se kao Alisa u zemlji čuda, ispunjen adrenalinom, bio sam „Robert in Londonland“. Imao sam puno sreće u samom početku, i da sam tada znao koji sve rizici postoje i kako lako novi početak u Londonu može biti neuspeh, verovatno se ne bih usudio. Spakovao sam stvari u jedan kofer, samo najosnovnije i kupio sam kartu u jednom pravcu. Nisam imao posao, ni stalni smeštaj, jedino što sam uspeo, je da rezervišem sobu za tri noćenja kod mladog bračnog para, koji mi je mnogo pomogao u početku korisnim informacijama i nekim sitnicama. Bio sam srećan, malo i ponosan na sebe i svaki mali napredak doživljavao bih kao uspeh. Zaljubio sam se u ovaj grad, svako ko ga je posetio zna o čemu govorim. Ovo je svet u malom, toliko različitosti, a toliko tolerancije i puno mogućnosti, a i puno konkurencije. Tek posle godinu dana sam mogao da se opustim, da se smirim i osećam sigurnim. Početak je sav o snalaženju, o razumevanju sistema, kako funkcioniše javni prevoz, administracija, birokratija, bukvalno sve, a da ne govorim o jeziku i o svim mogućim akcentima koji se ovde govore. Svi smo mi različiti i nekom treba manje, nekom više vremena, mada se ja još uvek istraumiram na pešačkom prelazu, jer ne očekujem automobile iz suprotnog smera.
Što se glumačke karijere tiče, ovde ne postoje pozorišni ansambli, svaki projekat unutar jednog pozorišta određuju konkursi, audicije za glumce, režisere…Trebalo mi je vremena da naučim kako sve funkcioniše, šta sve jedan glumac, osim talenta, treba da poseduje. I tako se moj autorski projekat „The Faar“ našao na repertoaru Londonskog pozorišta „The Bread and Roses theatre“. Bilo je to ogromno iskustvo i divan osećaj. Posle odigrane predstave, u kafani pozorišta, prilazili su mi ljudi i želeli su da pričamo o predstavi. Imali su pitanja i želeli da podele svoj doživljaj predstave. Pozitivne i negativne kritike skupa, stvarale su iskren, neobavezan razgovor o predstavi o kojoj i ja želim da pričam. Tada sam shvatio da mi je i to mnogo falilo u Srbiji. Da se razumemo, nije moja predstava remek delo, nego je ovde razgovor sa glumcima praksa, nešto spontano i deo celog pozorišnog iskustva. Nažalost, dolaskom pandemije, kao i sve ostalo, tako je i pozorište, ali i kulturni život uopšte, pogođeno restrikcijama, zatvaranjem i sad čekam da sve ovo prođe pa da vidim gde sam i kako napred. Koristim ovo vreme da se pripremim za novu predstavu i jurim agenta koji bi me predstavljao, jer je i to jedna neophodna stvar u ovom sistemu.
Kakav je život u Engleskoj za vreme pandemije?
Šizofreničan. Protivrečiv. Nelogičan. Meni delom odličan. Evo da objasnim, prvo stvarnost se ne poklapa sa onim što je zakonski određeno, što mediji prenose. Ja kad gledam kako se govori o Engleskoj i restrikcijama pomislim da niko nigde ne ide, da su ulice puste i da je život stao. Onda kada krenem da kupim petunije i muškatle za bašticu ili u crkvu po slavsku sveću ili… Sve deluje sasvim normalno, ljudi pokušavaju da žive život normalno, koliko je to moguće. Butici ne rade, frizeri ne rade legalno, ali na svakom salonu je istaknut kontakt telefon i može da se zakaže. Restorani, kafeterije služe sve za poneti. Ljudi rade od kuće, rade skraćeno ili uopšte ne rade, a država nadoknađuje 80 odsto ličnih primanja.
Kakav je vaš stav prema vakcinaciji?
Ne volim kada mi neko kaže da nešto moram, onda u inat neću, ja sam se namorao u životu i sa tim MORA SE meni se oduzima mogućnost izbora, sloboda. Međutim, niti sam protiv vakcine niti za vakcinu, iskreno moje znanje je veoma ograničeno na polju medicine, hemije i još mnogim poljima koja nisu relevantna za ovo pitanje. Ono što je meni uvek bilo čudno jeste to, zašto ljudi imaju potrebu da ubeđuju druge ljude, zašto ne mogu da prihvate da neko drugačije misli. I to nije samo sad oko vakcine, to je bukvalno sa svim mogućim stvarima, Noć veštica, Dan zaljubljenih, 1. maj…. Dajte ljudi, manite se. Ja poštujem lekare i verujem u njihovu dobru nameru. Srećom, godinama nisam bio kod lekara, ne pijem lekove. Ako sam dobro obavešten postoji i vakcina protiv sezonskog gripa već godinama i nikada nisam osećao potrebu da idem da je primim. I opet ponavljam, ne zato što sumnjam u istu, nego nisam ljubitelj osećaja igle pod kožom. Kad sam bio dete primio sam kojekakve vakcine, bez pitanja sam zasukao rukav i trudio se da delujem hrabro pred drugovima iz razreda. I to je bilo devetesetih godina, godina rata, inflacije… Jednom iglom je nas petoro vakcinisano, i svi smo završili na infektivnoj, jer se rana inficirala. I opet, šta mi fali, ništa. Ono što ja mislim da je pravedno, je da svako odluči za sebe bez uslovljavanja i osuđivanja. I za kraj, u zagradi, kada bi se ljudi ovako udubili u probleme kao što je kvalitet vazduha koji građani Srbije udišu, zrenjaninska voda, zagađene reke, seča šuma i parkova, odvod kanalizacije u reke, izgradnja hidroelektrana, dim iz fabrika … Možda bi vakcina delovala kao sićušno pitanje pored gore navedenih.
Kako je pandemija uticala na vas, mentalno i fizički?
Moram priznati da sam na početku pandemije uživao, ništa nisam radio, a primao sam 80 odsto plate, ali sada je postalo predugo, smorilo me je i jako mi se putuje. Imao sam vremena za sve, da pročitam sve one knjige koje su na gomili „kad budem imao vremena“, da gledam serije, filmove, da sredim baštu, da se posvetim svim onim stvarima koje sam želeo, bilo bi dugo da ih nabrajam.
Ja sam umetnik, uvek imam potrebu da stvaram, i stvarao sam i stvaram, i to me čini slobodnim, taj osećaj slobode pandemija ne može da mi oduzme, da budem iskren ona je doprinela tom osećaju. Moderna tehnologija mi omogućava da čujem, vidim, sve drage mi ljude, da popijemo kafu i satima razgovaramo skoro kao da smo u istom prostoru. Ono što mi je oduzeto je pozorište, jako mi nedostaje i kao glumcu i kao publici, ono ne može da se zameni gledanjem snimka predstave, drugačija je to energija, to je nešto intimno između glumca i publike. I kao glumac znam, kako je igrati bez publike.
Za čim u životu tragate, koji je vaš cilj i koliko ste daleko spremni da idete zbog njega?
Tragam za sobom, konstantno postavljam sebi pitanja, tražim odgovore, pomeram svoje granice. Istražujem gde je ta granica pucanja, šta je to što bih mogao da stvorim, ali se bojim da istupim iz svoje zone komfora. Cilj mi je da stvorim veći prostor u kom mogu da se ostvarim kao glumac, performer, umetnik, da taj svoj osećaj slobode koji živim u trenutno ograničenom prostoru proširim. Ja život doživljavam kao hodočašće, jedino što znam je gde idem ali ne znam kada ću ili da li ću stići tamo, ja samo hodam i skupljam iskustva i pokušavam da svaki susret sa novom osobom, situacijom, doživim kao nešto što me čini boljim glumcem, umetnikom, čovekom.
Šta je to zbog čega ste se u životu opredelili za glumu i pozorište?
Više puta sam spomenuo slobodu, i mislim da je Sloboda ovde ključ. Osećaj da mogu bilo šta da uradim, kažem, bez snošenja posledica ili bilo koje odgovornosti. To daje slobodu. Na primer, ja sam emotivna osoba sa ugrađenom dozom griže savesti. U svakodnevnom životu nikada ne bih namerno povredio nijedno živo biće, ni fizički ni emotivno, jer ja bih se osećao loše. Na sceni to mogu i to doživljavam kao izduvni ventil. Kada sam bio dete, maštao sam da imam super moći, ponekad i sada maštam o tome. Gluma i pozorište mi omogućavaju da imam super moći, da letim, da budem jak, hrabar, pravedan, ponekad zao, dok je zapravo jedina moć koju posedujem ta, da ubedim svoju publiku i sebe u to.
Šta bi poručili mladim ljudima koji u ovo vreme žele da se opredele za glumu?
Da nikada ne odustaju. Treba da slušaju sebe, a ne zavidne, umorne, razočarane ljude, koji zbog svog ličnog neuspeha truju mlade. Ne postoji garancija da će život biti onakav kako ga zamišljamo, ali ne smemo nikada odustati, jer kako da znamo ako ne probamo. Dobrom glumcu gluma nije težak zanat, sve ostalo je teško, težak je put koji treba da prođe. Treba da ostane jedinstven i da se stalno održava na površini u moru konkurencije. Život glumca zahteva mnoga odricanja i žrtve, ali verujte mi vredno je toga.
Da niste glumac, čime bi se bavili u životu?
Ponekad u teškim momentima, kada izgubim veru u sebe kao glumca, u ovaj svet, pogotovo pozorišni i filmski, kada imam osećaj da je uzalud boriti se, onda vidim sebe kako se izolujem od ljudi i od svega, na jednom malom salašu gajim stoku i obrađujem zemlju, ne industrijski, skromno za svoje potrebe. Mada imam osećaj da bih se i tada bavio nekom vrstom umetnosti, jer je to deo mene.
Šta je za vas najvažnije?
Sve mi je važno. Imam strah da ću nešto propustiti i trudim se da budem svugde, želim da budem deo svega. U osnovnoj školi sam upisao sve moguće sekcije i dopunske časove i naravno desilo se da nisam uspeo da napredujem ni na jednom polju, jer moja energija nije imala fokus. To mi se i dan danas dešava. Radim na tome, ali jako mi je teško da stvaram prioritete.
Šta je to što vas motiviše u ovim čudnim vremenima, u čemu nalazite snagu?
Snagu nalazim prvenstveno u sebi i sam sebe motivišem. Kad ovo izgovorim naglas i meni zvuči malo čudno i uobraženo, ali ako ću da budem iskren tako je. Sve ostalo mi deluje nesigurno, ne samo sada. Graditi nešto na nestabilnom tlu znači da to lako može i da se sruši. Inače uvek polazim od sebe, slušam svoj um i telo. Ako mi se ne pije voda neću je piti, bilo je dana kada nisam popio ni čašu vode i briga me što je neko rekao da dnevno treba piti 2 litre, ne uskraćujem sebi ništa i trudim se da ne robujem navikama, odnosno društvenim normama, još uvek radim na tome.
Da li postoji nešto što vam nedostaje, da li patite od nostalgije?
Patim od nostalgije, ali ne postoji ništa konkretno što mi nedostaje. Kad sam se preselio u London nedostajale su mi Vegeta i domaća kafa, dok nisam pronašao prodavnicu u kojoj to mogu kupiti. I ovim primerom želim da pokažem da postoje stvari koje mi nedostaju, ali da tražim način da te stvari vratim u svoj život ili da ih zamenim sličnim, ali uvek ću se sećati originala. Međutim, nostalgija meni predstavlja širi pojam. Nešto poput video slajdova, nostalgiju delom poistovećujem sa uspomenom. Vezujem se za ljude, predmete, mesta, za sve. Nikada nisam znao da budem površan, niti umeren. Ja kad dajem, dajem sve, isto je i kad uzimam. Zato imam osećaj da ne živim samo svoj svet, nego i svet ljudi koji su me pustili u njihov. Čuvam uspomene, i ljubomoran sam na njih, a i ponosan. Kada sam depresivan, one me ljuljaju i teše. Volim kada me jedna pesma, film, boja ili miris podsete na meni dragu uspomenu, to je neopisiv doživljaj. Kao da sam za trenutak putovao kroz vreme i ponovo proživeo taj trenutak, sa svim sitnim detaljima te situacije.
Da li postoji nešto što ne možete da oprostite, sebi, drugima?
Imam tu sreću da mi se ništa tako negativno nije desilo u životu da bih zbog toga gajio takvu vrstu osećanja. Naravno, bezbroj puta sam bio povređen, uvređen, ljut na sebe zbog loše procenjene situacije, ali sve to prolazi. Jako sam temperamentna osoba, ne skrivam svoja osećanja i u afektu govorim sve ljudima u lice, ne skupljam to, ne taložim negativna osećanja. Verujem da je i to jedan od načina da lakše okrenem list i da je to pola zdravlja. Kad se malo distanciram uvek tražim opravdanje za nečije, ali takođe i svoje postupke, pokušavam da razumem razloge i na kraju ako tas prevagne na negativnu stranu jednostavno se udaljim i ne tražim društvo tih osoba bez gajenja mržnje ili kovanja osvete, imam pametnija posla.
Kako vidite sebe za 10 godina?
Pokušavam da ne gledam daleko u budućnost, želim da poštedim sebe od razočaranja. Ovo sam odlučio prošle godine kad je počelo ovo ludilo sa koronom jer sve što sam planirao palo je u vodu i ostavilo mi je gorak ukus i trebalo mi je vremena da prihvatim da trenutno ja ne mogu da utičem na svoj život i umesto stvaranja planova treba da uživam u trenutku, i to i radim. Gledam trenutne mogućnosti, fokusiran sam na stvari na koje mogu da utičem i na to da živim sadašnjost, a ne da maštam o budućnosti čekajući nešto, a pritom da izgubim sve ono što mi je tu.
Robert Rutonić je rođen 1987. godine. Odrastao je u Gospođincima. 2013. godine diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Šandora Lasla.
2014. godine stekao je zvanje master Dramskih i audiovizuelnih umetnosti.
Igrao je predstave u Novosadskom pozorištu, bio aktivan član Salaškog pozorišta od 2006. do 2018. godine,
Član ansambla Senćanskog mađarskog kamernog pozorišta od 2013. do 2018. godine.
Bio je voditelj radio emisije „Kifiđelo 2016. – 2018. godine.
Igrao je u filmovima „Talog“, „Csonka delibab,“ „Hayatek“ , „Santa Maria Della Salute“.
Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)
Robert Rutonić, naslovna fotografija: privatna arhiva