Došlo je vreme da i sam sebi odgovorim na pitanje iz naslova, jer i mene interesuje. Naposletku, sve govori protiv toga da svake godine pogledam Pesmu Evrovizije, ipak to radim otkad znam za sebe, pa čak možda i pre toga.
Počnimo sa onim što je protivno tome!
- Muzika – Ne volim taj površni, sladunjavi, primitivni, tupavi muzički konglomerat pravljen na isti kalup, a u koje spada većina evrovizijskih pesama, bilo da su stavljeni u pop, rok, metal, folk tehno itd. koš. Dosadne su mi od prvog minuta, a od poslednjeg minuta ih sve u roku od pet sekundi zaboravim. Ne pružaju nikakav muzički doživljaj, ali tim pre podstiču na nabrajanje još grubljih, ali izražajnih atributa.
- Šou – Malo je događaja na svetu koji su tako razrađeni, tačno isplanirani, prožeti licemerjem, preuveličavanjem političke korektnosti do ismevanja, poput ovog festivala. Sve skupa je mučno – i naravno smešno, kao i predvidljivo. Sumnjam da je čak i onih nekoliko „skandala“ bilo dobro isplanirano, koje je zatim žuta štampa nedeljama prežvakavala, jer su „skandal“, „durenje građana“ i „zaprepašćenje“ deo šou programa, a cilj je ništa drugo do povećati gledanost, pa time i profit.
- Politika – Iako je ovaj festival paradna predstava evropskih zemalja (i onih sa evropskim korenima), a čiji je cilj promocija evropskih vrednosti i jedinstva, gde se sudaraju političke linije razdvajanja, simpatije i antipatije, koje u mnogim slučajevima prevazilaze stručna razmatranja. Sitni politički interesi iskrivljuju rezultate, posebno tokom glasanja, kada država X ni u kom slučaju ne bi glasala za pesmu države Y, ali zato državi Z daju 12 poena, čak i ako sama pesma nije bila ni za vrednovanje (ovde bi mogao doći jedan grubi atribut od pet slova).
Mislim da se gore navedena tri segmenta mogu nazvati „gotovo svim“: ako izuzmemo muziku, elemente šou programa i političke aspekte, onda od Evrovizije zaista ne ostaje mnogo.
Pa da vidimo, šta govori u prilog tome da je ipak pogledam, zapravo, zašto da poričem, žeđam za tim!
- Muzika – Ni na sekund ne poričem ono što sam već napisao o muzici. Međutim, svake godine se nađu dva, tri bisera, zbog kojih vredi do kraja „istrpeti“ program. Prava muzička ostvarenja, iskrene strasti u formi ukusnog posluživanja; takvi izvođači, na čije karijere vredi obratiti pažnju kasnije, i navijati za njih tokom glasanja – mada uglavnom potpuno beznadežno. Naravno, može se postaviti sa pravom pitanje zašto ne pokušavam da filtriram na osnovu kritika ili kratkih muzičkih segmenata koji se takođe mogu naći na internetu, na koje pesme od mnogih tričarija vredi obratiti pažnju i zašto ih radije ne poslušam na Youtube-u. To jest, zašto se „mučim“ da istrpim celo takmičenje, kada ga toliko mrzim? Pa, upravo navodnici daju odgovor: „mučenje“ je zapravo čisto zadovoljstvo! Moja supruga i ja, kao ona dvojica što sede u loži Muppet Show-a, komentarišemo ono što smo videli, zabavljajući jedno drugo zajedljivim primedbama.
- Šou – Od ovog dela je sa sigurnošću predvidljivo i ovo pisanje, baš kao i šou ovog festivala. Ali onda dragi Čitaoče, zašto čitate dalje? Možda zato što i Vi volite rituale kao i ja, i na Vas umirujuće deluje ako nešto ima ritam, teče u svom koritu poput reke, ako predstavlja sigurnu tačku u haotično ubrzanom beskrajnom zvoniku sveta. Baš zbog toga sam zaista loše podneo što je prošle godine festival izostao, ali nema veze. Organizatori ovogodišnjeg takmičenja su obilno sve nadoknadili, jer su, takoreći, čak i više nego što je ikada do sada viđeno, učinili svaki napor da sve teče kako treba i da bude uravnoteženo. A forsiranje političke korektnosti je u početku stvarno bez veze, ali ako prihvatanje raznolikosti smatramo važnom normom, nema mnogo drugih načina ako se obraćamo širokim narodnim masama, osim onog popločanog didaktikom.
- Politika – Kakva je to porodica u kojoj nema trvenja? Kakva je to zajednica u kojoj nema rasprava, u kojoj svi vole isto, pričaju isto, koračaju na isti način i istovremeno, a uveče obavezno večeraju štrudlu? Nikakva! To nije porodica, nije zajednica, već ad hoc skupina pristojnih stranaca koji su zaokupljeni jedni drugima. Političke protivrečnosti i privlačnosti su od početka u srcu Evrovizije. Verovatno je to i najzabavnije u svemu. I oprostimo rođacima koji se baš i ne slažu jedni sa drugima, ili se slatko nasmejemo činjenici da ruku velikog brata mije jezik malog brata. Da ovom takmičenju nedostaju političke ambicije, bilo bi isto tako dosadno, nezanimljivo i nepotrebno, kao i svako takmičenje talenata.
A novi sistem glasanja je pun pogodak, pošto su glasovi gledalaca odvojeni od profesionalnog žirija, ali ne po zemljama, nego takoreći po kontinentalnom nivou, sugerišući da postoji jedinstvena evropska zajednica / publika, koja svojim glasovima stvara zajedničku rang listu – i zaista je tako.
I ovogodišnje takmičenje za Pesmu Evrovizije je bilo grozno i zaista jedva čekam italijansko sledeće godine!
Foto: newsbreak.com
