Dogodilo se pre 10 godina, 23. juna 2011. godine, u četvrtak. Bio je vreo letnji dan, jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Dan kada me je Mađarski nacionalni savet smenio sa čela Mađar So-a.
Sednica je počela u tri popodne, a pozvali su i mene, da održim svoj odbrambeni govor. (U to vreme su još barem davali na izgled demokratije.) Iz Novog Sada sam stigao oko podneva, da bih se pre sednice sastao sa kolegama u subotičkoj redakciji. Od njih sam saznao da je neko organizovao flešmob na Facebook-u ispred Mađarske kuće, a mnogi ljudi su već nagovestili da će biti na tim demonstracijama. Niko nije želeo da otkrije čija je to bila ideja, tačnije, tvrdili su – lažno se osmehujući – da nemaju pojma ko je pokrenuo Facebook događaj.
Kada je došao taj trenutak, gotovo cela subotička redakcija je krenula sa mnom prema Mađarskoj kući. (Bila je zato ipak jedna osoba među Subotičanima, koja se držala podalje od događaja.) U ulici Ago Mamužić već je bilo na desetine demonstranata, poznanici i nepoznanici, poznate ličnosti, predstavnici nacionalnih udruženja novinara, međunardnih organizacija i brojni čitaoci koji su jednostavno osetili da moraju da protestuju protiv ruganja slobodi štampe. Jer, ovo nije bila priča i uklanjanju glavnog urednika koji je „napravio niz profesionalnih grešaka“, već o zloupotrebi političke moći, ličnoj samovolji i „provali“ u Mađar So.
Ispred „staklene palate“ pridružile su nam se kolege iz Sente i Novog Sada, ali je očigledno preovladavala mlada redakcija i novinarska garda u Subotici. Izveli su i nekoliko policajaca, što me je zaista iznenadilo.
Pre ulaska u sedište MNS-a, video sam Otoa Tolnaija, koji je inače veoma retko zauzimao neku poziciju u javnim slučajevima, zato mi je baš prijalo što je sada došao. Prišao mi je, pozdravio me i odmah prešao na stvar: „Da li su kod tebe pisma Babe Polgar?“ Ništa nisam razumeo. Sve moje misli su se vrtele oko dirljivog prizora gomile protestanata i predstojeće sednice, a Oto pita za nekakva pisma?! Trebalo mi je vremena da dođem sebi i shvatim da mu trebaju memoari moje daleke rođake koji su kod mene, jer se (građanskim imenom) gospođa Edit Svirčev nekako uklopila u Tolnain univerzum.
Dok su škljocali fotoaparati, svi su mogli da pomisle da će me najveći vojvođanski pesnik sa nekoliko reči ohrabrenja ispratiti na „poslednji put“, ali nije se to dogodilo – već mnogo više od toga: zahvaljujući Otou Tolnaiju, da borba sa verom za istinu, za čast profesije može tako da se podrazumeva, da bude tako prirodna, može se reći, usputna stvar, da ne vredi od ovoga praviti pitanje „biti ili ne biti“; čak i ako na kraju naše borbe ne uspemo, ne treba to da doživimo kao potpuno fizičko i mentalno uništenje.
„Ne uzimajte ništa za ozbiljno“ – rekao je navodno dobri Bog Adamu i Evi pre nego što ih je isterao iz Rajskog vrta.
Unutra su, figurativno rečeno, već stajala vešala, koja su klesana četiri dana, nakon što je izdata naredba u sedištu stranke (formalno na sastanku odbora SVM-a, a neformalno u mnogo užem krugu). A naredba je pak glasila da se u okviru hitnog postupka, u roku od četiri dana, stavi tačka na slučaj, odnosno da se razreši dužnosti glavni urednik Mađar So-a. U ponedeljak je Odbor za ostvarivanje prava skupštine Mađar So-a (kvazi upravni odbor), a u sredu i Informativni odbor MNS-a, takođe doneo predlog odluke, kako bi se stvar mogla izneti u četvrtak osnivaču lista.
I mada bih se i ja sam kladio na to da do kraja dana neću više biti glavni urednik Mađar So-a, čini se da se utakmica ni izdaleka još nije odigrala do kraja, ali sam i ja to postepeno shvatio tokom sednice.
To je nešto što iz ove desetogodišnje perspektive teško mogu da verujem da je moguće. Stranka, koliko god to danas izgledalo neverovatno, nije mogla biti sto posto sigurna da će uspeti da me smene. S jedne strane, još uvek je postojala „značajna“ (sedmočlana) opozicija u MNS-u od 35 članova, koja je imala trenutni interes da se suprotstavi SVM-u, s druge strane, nisu svi na listi Mađarska saradnja bili partijski vojnici SVM-a, odnosno u sali su sedeli i pojedinci koji su razmišljali svojom glavom i na čiji glas stranka nije mogla zasigurno da računa.
A i iz obraćanja se takođe videlo da SVM ne kontroliše situaciju u potpunosti. Jer nisu samo članovi opozicije, već i neki članovi MS osporavali prikladnost postupka. Predsedavajući sednice, uvek smireni Tamaš Korhec, predsednik MNS-a, ovaj put je bio iziritiran, nesiguran, grešio je, Laslo Joža, predsednik upravnog odbora Mađar So-a i Šandor Hodi, predsednik informativnog odbora MNS-a nisu ni došli na sednicu, premda je njihov posao bio da opravdaju predloženu odluku; predstavljali su ih njihovi zamenici – i ovo je bilo indikativno.
MNS-ov savetnik za informacije, Eržebet Šimon, je u nedostatku sopstvenih misli pročitala sivoeminencijalni tekst „donosilaca odluke“.
Na kraju su me na jedvite jade sa 18 glasova „za“, 6 uzdržanih, 5 protiv (i jednim prigušenim glasom), smenili. Dakle, većina je zavisila od jednog jedinog glasa!
Sama sednica je zabeležena, svako je može pronaći na Youtube-u, pod naslovom „2011.06.23 – MNT“, tako da nema smisla ulaziti u detalje. Ono što se međutim na snimku ne vidi jasno, jeste trenutak kada su demonstranti koji su se okupili ispred kuće zaista provalili u salu za sastanke. Kako se kasnije pokazalo, razlog je bio taj što je Pannon RTV prekinuo prenos uživo, koji su pristalice gledale u obližnjoj kafani malo pre konačnog glasanja. A kada više nisu mogli da gledaju, u svom ogorčenju, pomeli su obezbeđenje i jednostavno upali u salu.
Već samo zbog tog jednog trenutka je bilo vredno sve ovo do kraja uraditi! Bilo je to uvišeno osećanje: stajale su tamo kolege, prijatelji, poznanici i nepoznati koje nije interesovala moguća osveta, i koji su shvatili „da ništa ne uzmu za ozbiljno“ na jedini ispravan način: da ne treba borbu protiv nepravde olako shvatiti, već posledice naše borbe.
Foto: klubradio.hu
