„Izabrani predstavnici koji su na vlast došli preko građana, zapravo su sluge naroda. Oni služe onom narodu, koji ih je svojim glasovima doveo na različita zaduženja“. Ovo je možda najjednostavniji način da se formuliše suština demokratije i vršenje demokratske vlasti. Od ovoga bi teže bilo definisati odnos između birača i onih izabranih. Gore opisana definicija je verovatno teorijski tačna, ali je praksa sasvim drugačija. Mnogo primera koji to dokazuju nam stoji na raspolaganju.

Moć medija

Danas je postalo neverovatno reći: „Sigurno da je tako, pa pisalo je u novinama“. Oni koji su u ovo verovali su verovatno već izumrli ili su se razočarali u istinitost ove tvrdnje, pogotovo od kada su radio i televizija počeli da dominiraju medijskim prostorom, istiskujući iz informisanja javnosti prethodno isključivo vladajuće štampane medije. Uostalom, ovo je definitivno tako u ovim našim krajevima, gde se više ne zna ni broj privatnih TV emitera sa nacionalnim pravima za emitovanje, koji primoravaju javni servis – nekada dominantnog kolegu – da formira neku vrstu takmičenja, kako bi pridobio gledaoce i povećao sopstvenu gledanost. Kada bi stručnjaci samo ovde u Srbiji pravili ispitivanja na ovu temu, verovatno bi mogli da izvuku zanimljive zaključke. Ovde naime čak i one televizije koje bi u srećnijim delovima sveta bile kategorisane kao tabloidne, emituju političke sadržaje.

Radnici štampe koji na ovim kanalima rade kao novinari, voditelji i urednici, mogli bi se klasifikovati u posebnu kategoriju. Nisu nasumično regrutovani baš tamo gde rade. Evo primera jednog jutarnjeg programa, koji već treba da spada u antologiju, a u kom je reporter pozdravio šefa države: „Dobro jutro, gospodine predsedniče!“ na šta je prestižni gost uzvratio: „Dobar dan!“ na šta će voditelj programa: „U pravu ste, već je dan…“ Inače je bilo između 9 i 10 ujutro, a jutarnja emisija je još uvek trajala. Takođe na nacionalnom kanalu, voditelj je nedavno pitao predsednika šta ima da kaže na kritike opozicije, prema kojima nova novčana pomoć služi zapravo izbornoj kampanji njegove stranke, a koju je obećao penzionerima. „Znam to, prošle godine su isto nazvali helikopterskim novcem sto evra po glavi datih građanima. A onda nisu ni bili izbori“ – rekao je predsednik, dok je reporter duboko utonuo u tišinu. „Je li, Srđane, nije prošle godine bilo izbora?“ – nastavio je predsednik, a voditelj je ostao nem, premda su obojica verovatno jako dobro znala, da su 21. juna 2020. godine birači stali pred glasačke kutije.

Tamo gde vlast potčinjava gotovo ceo institucionalni sistem, ni štampa ne može drugačije da prođe: sa retkim izuzecima, funkcionišu samo partijske novine, radiji i televizije, a novinare gledaju samo kao stalke za mikrofon. Na primer, pre godinu dana, na konferenciji za novinare – nakon gore pomenutih izbora – pitali su tadašnju i sadašnju premijerku kada će biti sastavljena nova vlada. Odgovor je bio da je to „pravo i zadatak predsednika“. I od dvadeset medijskih radnika koji su držali mikrofone i diktafone, nije se našao nijedan, da obavesti premijerku da trenutni ustav Srbije predviđa upravo suprotno u tom pogledu.

Skandali i misterije

Štampa je u godinama građanskog rata devedesetih dobila ovde zaista važnu ulogu. Huškanje, stalno podstrekivanje građana i dalje se može videti na stranicama dnevnih i nedeljnih novina koje se čuvaju u bibliotekama i arhivama. Mnogi čuvaju i savremene video zapise sa snimcima tadašnjih vesti. Za pamćenje su informativni programi Televizije Novi Sad, kada je reporterka u helankama htela nenajavljena da uđe u vladičansku palatu, izveštaji na srpskom jeziku imenovanog glavnog urednika kome je maternji jezik mađarski, a koji govori o centrima za obuku ustaša u Mađarskoj, i izveštaji sa ratišta, koje su pravili urednici nekada vredni bolje budućnosti. Očigledno da nije slučajno, što su mnogima nedostajali i novinari na optuženičkim klupama u Hagu.

Danas bi niz skandala sadašnje vlasti, a čija vladavina traje skoro već deset godina (Savamala, nesreća sa helikopterom, Krušik, Jovanjica, Doljevac, Belivuk – banda itd…) uzburkao strasti, ako bi se njima meritorno bavili javni medijski servisi. Međutim, onemogućavanje institucionalnog sistema, pa samim tim i pravosuđa, i njegovo postavljanje u državnu i partijsku službu „delegiraju“ ove teme tabloidnoj štampi. A očigledno je šta sve to postaje u rukama senzacionalističkih novinara. Niz ubistava i atentata devedesetih godina prošlog veka, izvedenih nad novinarima, šefovima policije i političarima, takođe je ostao neotkriven. Ni počinioci, ni nalogodavci ni izdavači naredbi za odstrel nisu dobili svoju legitimnu kaznu. Moguće je, da razlog ovoga treba tražiti u tome, što su neki od vodećih političara tog vremena ponovo na vlasti, bilo na istoj, bilo na sličnoj funkciji. Ni u kom slučaju nisu zainteresovani da istražuju pozadinu misterioznih slučajeva i skandala, privođenje počinilaca pravdi, gonjenju istih i kažnjavanju.

Foto: direktno.rs