Slikovito rečeno, države ubijaju jedna drugu na međunarodnoj ekonomskoj sceni, kako bi privukle što više stranog kapitala i tako dobro povećale svoj nacionalni dohodak. Mnogo je faktora koji izazivaju ovakvu vrstu interesa, ali je najatraktivniji prvenstveno „vrednost“ radne snage.

Tamo gde relativno malo treba platiti budućim zaposlenima u fabrici ili drugom preduzeću, postoji ozbiljna šansa za dolazak ulaganja. Na ovim prostorima, barem u Evropi, Balkan prednjači, jer je – na primer – naša prosečna plata jedva šest stotina evra, dok je za isti posao u razvijenim zapadnim zemljama kapitalista primoran da plati dva do tri puta više. Kao rezultat toga, odlazak u inostranstvo je prerastao gotovo u modu, posebno među mladim ljudima u domovini. Naravno, u nadi da će dobiti platu koja im omogućava ugodan život za isti posao, bilo u Mađarskoj ili u zapadnim državama.

Druga, za investitore veoma privlačna okolnost je ta, što vlade podržavaju pridošlice ogromnim sumama. U Mađarskoj se mogu izraziti u milijardama forinti, a u Srbiji pak – računato u evrima – u milionima. Treći faktor je politička snaga u datoj zemlji. Odavno je poznata činjenica da je kapital nešto najkukavičkije. Tamo gde oseti makar nagoveštaj opasnosti, on beži vrlo brzo ili se čak ni ne pojavi.

Kod nas drugi faktor, odnosno podrška, može biti odlučujuća. Činjenica je, da bi sa iznosom koji je obezbedila data vlada trebalo da idu i obaveze, ali poslednjih godina nije (bila) retkost videti dolazak relativno neozbiljnih „biznismena“ u Srbiju. U pregovorima pre ostvarenja investicije sve obećavaju na sva usta, a zatim vremenom, i kada misle da je došlo vreme za to, jednostavno proglase bankrot, ponekad izbacujući na ulicu i po hiljadu ljudi. I nedavno je bio jedan upozoravajući primer. Poslednje je kompanija koja se zove Geox, gotovo potpuno nepoznata u svetu, preko noći podnela zahtev za bankrot, obavestivši radnike jednim kratkim sms-om ili e-mailom da im od sledećeg dana više nisu potrebne njihove usluge. Radi se o hiljadu i dve stotine ljudi! I naravno otprilike isto toliko porodica, koje su ostale bez hleba. Slaba je uteha što je predsednik obećao određenu finansijsku pomoć i ohrabrivao ih da će se uskoro dogoditi nova investicija, gde će tri četvrtine ljudi dobiti posao.

Prema zvaničnim podacima, između 2016. i 2020. godine, vlada je pružila značajnu podršku osamdesetorici stranih investitora. Prema planovima, ove nove firme su obećale da će zaposliti 35000 radnika, i po radnom mestu su prigrabile 6400 evra. Do sada je njih devet prekinulo sa radom preko noći. Iako je pre dvanaest godina, Mlađan Dinkić, tadašnji ministar privredem prevario diletantne političke lidere, rekavši da će podrška od jednog evra doneti budžetu države osam evra. Pa, od ovoga se malo toga ostvarilo. Na primer, Geox je dobio 11,2 miliona evra u vidu zemljišta za izgradnju koje je donirala dotična opština, a veći deo u obliku gotovine koju joj je obezbedila vlada.

I ovo nije pojedinačan slučaj. Međutim, oni na vlasti gotovo kupajući se u sopstvenom znoju objašnjavaju, da se svaki novčić uložen na ovaj način isplatio u obliku poreza i doprinosa državi. Da ne pominjemo da su ljudi koji su tamo radili dobijali platu tri godine. Iako su oni koji su ovim tangirani ovu naknadu nazvali minimalcem, jer je daleko ispod republičkog proseka.

Proračuni pokazuju i to, da se pojedina podrška ovakvim ulaganjima i isplatila, te među većima ne može da se ne pomene slučaj FIAT-a, jer je kragujevačka fabrika automobila bila oslobođena plaćanja doprinosa i taksi na plate. Ovo naime godinama „plaća“ država (iz jednog džepa u drugi), međutim, u fabrici nema stalne proizvodnje, jer od tempa prodaje automobila zavisi da li je potrebno sklapati nove. A ni italijanski većinski vlasnik ne poriče da je u ovoj oblasti došlo do izvesnog pada poslednjih godinu i po dana.

Nije tajna, štaviše, da je Preduzeće Crvena Zastava ostavilo prilično dubok trag u privredi Jugoslavije, uprkos tome, što je njegov rad služio samo političkim ciljevima socijalističke samouprave, ali njegovo postojanje nije bilo finansijski opravdano. I tu praksu je nasledio DOS, koji je na vlast došao u političkom polu – okretu, a sada crno – crvena koalicija po svaku cenu pokušava da dokaže, uglavnom novcem poreskih obveznika, da je Srbiji potrebna automobilska industrija. Zato i sipaju (su sipali) u nju mnogo novca. Kao i kod ulaganja koja se „rađaju“ od strane tzv. stranih finansijera, te se prekidaju posle nekoliko godina, odnosno nakon isteka roka za ispunjavanje minimalnih obaveza preuzimanja subvencije.

Bilo bi teško odlučiti da li će se priliv stranog kapitala u ovakvim okolnostima isplatiti državi Srbiji, jer u više slučajeva postoji sumnja, da smo postali žrtve prevare.

Foto: danas.rs