Pre dve godine upoznao sam u Sirakuzi (SAD) devojku čije me je zaduženje u kabinetu gradonačelnika veoma zaintrigiralo – predstavila se kao savetnica za pripremu popisa 2020. u tom gradu i njegovu promociju (popis je sproveden, uprkos pandemiji ali uz očekivane poteškoće).

Njen zadatak je bio da građane uveri u važnost učešća u popisu a još više u davanja tačnih odgovora. Jer, od što tačnijih podataka o broju stanovnika u tom gradu, pa onda i u matičnoj državi njujorškoj, zavisiće procenat novca iz izdašnih federalnih programa a koji bi u narednih deset godina bio investiran u školstvo, puteve, izgradnju stanova i ostale potrebe koje lokalni budžet ne može da namiri.

U to vreme u SAD strasti su već uveliko bile rasplamsane zbog inicijative Trampove administracije da se među pitanjima na koje će građani odgovarati uvrsti i ovo: da li je ispitanik/ispitanica građanin/građanka Sjedinjenih Američkih Država? Na kraju ga nije bilo u upitniku jer je to sprečio Vrhovni sud SAD.

Popis, kao što vidimo, nikad nije samo retka (jednom u deset godina) prilika da država neposredno od svojih građana dobije sijaset podataka koji kroz statističku obradu kasnije bivaju valjda zvezdama vodiljama državi pri donošenju odluka o razvoju zemlje.

Specifična svrha korišćenja podataka sa popisa, koju država redovno naglašava uoči decenijalnog prebrojavanja svojih građana (i svega drugog što ide uz to), pomešala se, očekivano, s već prisutnom skepsom – kao, uostalom, i sve drugo u vezi sa podacima građana do kojih dolazi država i kasnije njima raspolaže. (Šta mislite, da je teorija zavere o čIpOvAnJu kRoZ vAkCinU nastala preko noći?) Tu ni kazne za eventualno lažno davanje podataka nije od prevelike pomoći.

Na sam pomen mogućnosti uvođenja novog pitanja u popisni formular u SAD rodila se zabrinutost da oni koji ilegalno žive u SAD neće biti voljni da na bio koji način u popisu učestvuju. Ako bi i učestvovali, ko im garantuje, manite vi proklamacije o tajnosti podataka, da im – toliko o poverenju – već sutra neće zakucati na vrata predstavnici zakona i reda, a onda ih i prisilno smestiti u avion za domovinu iz koje su pobegli? Pitanje je da li ih je i koliko uspokojila odluka Vrhovnog suda.

Trampovoj administraciji, ergo, i nije baš bilo stalo da popis bude odraz približno stvarnog stanja. Ilegalni imigranti bi bojkotovanjem popisa umanjili i svoju brojnost i broj stanovnika u državama gde ih je najviše, a to su one u kojima poverenje građani dominantno poklanjaju demokratama; njima ne samo da bi, kao neka kazna, sledovalo manje federalnog novca,  već bi bio doveden u pitanje i politički uticaj. Taj uticaj ne odražava se samo na odnos snaga u Kongresu, već utiče i na ishod predsedničkih izbora.

Država u liku vlasti može, dakle, da ima dovoljne razloge da svesno umanji efekte nominalne svrhe popisa stanovništva. Manjak tačnih podataka frustrirao bi eventualno samo statističare. Politički uticaj na kampanju koja prethodni popisu, a onda i na ukupne rezultate, može da donese političku korist, pa su spram toga netačni podaci koje je takvim pristupom doneo popis – nebitni. U našem slučaju, kao da bi to bili jedini neprecizni podaci koje država koristi; ko je rekao birački spisak?

Kad vam idućeg oktobra, za kada je planiran popis stanovništva u Srbiji, na vrata dođe popisivač, među pitanjima koje će vam postaviti biće i ono o nacionalnoj pripadnosti. Za razliku od drugih odgovora, ovaj ne podleže nikakvom fektčekingu, pa ni sankcionisanju. Drugim rečima, trebalo bi da ste slobodni da popisivaču saopštite bilo kakav odgovor, i da osećate pripadnost ovoj ili onoj grupi, od volje vam. To uključuje, a Ustav i te kako dopušta, da se o nacionalnoj pripadnosti uopšte ne izjasnite.

Dakle, ako ste se na prošlom popisu izjasnili kao Eskim, Klingonac ili Vojvođanin, ili ste odbili da se o tom pitanju izjašnjavate, a niste se u međuvremenu predomislili, sve će to popisivač morati da upiše.

Mogao bih samo da spekulišem o tome zbog čega neko ko živi u Srbiji oseća makar najtananiju povezanost sa, recimo, bratskim eskimskim narodom, ali čak mi ni to ne pada napamet da radim. Ako je rečeno da je izjašnjavanje o tom pitanju potpuno slobodno, onda neka do kraja bude tako.

Da li je?

Svekoliki užas koji je izazvala inicijativa da se u popisni formular uvede kategorija Vojvođanin, daje nedvosmislen odgovor na to pitanje. Sad je potpuno nevažno šta će od te inicijative biti, a neće biti ništa. Istine radi, oni koji to budu želeli moći će i dogodine da se izjasne kao Vojvođani, ali će biti svrstani u kategoriju regionalna pripadnost. Kao i do sada, uostalom.

Nije pritom žestoko napadnuta sama inicijativa, kakva god da je i kakvi god da su motivi njenih pokretača, već se, kako to već biva, kroz silne „analize“ panično stiglo i do ključnog pitanja – a ko su ti koji su spremni da se eventualno tako izjasne? Da, ti koji bi da budu, auuuu, Vojvođani, ali to isto važi i za sve ostale koji su spremni, kako neki veruju, da se pred popisivačem sprdaju s, oh, pitanjem nacionalne pripadnosti.

Godinu dana pre početka, popis je već ispolitizovan. U narednih godinu dana, drugačije nikako ne može, svedočićemo još jednoj kampanji, uz one predizborne (a možda budu i povezane) čiji će cilj biti uticaj na ishod popisa. U jednom njegovom segmentu, sigurno.

Reakcija vlasti neminovno će, ako već nije, probuditi kod nekih ljudi inat pa valja očekivati da će kategorija „ostali“ – a u okviru nje Eskimi, Klingonci, Vojvođani, Šumadinci i slični – nastaviti da se uvećava, što je trend još od 1991. godine.

No, isto tako, treba imati na umu da će oni manje odvažni a neskloni inaćenju i buntu, iz svega, međutim, moći da zaključe da njihovo nacionalno osećanje – i ne samo to! – pogotovo ako je u bilo kom smislu manjinsko, možda i ne zavređuje rizik iskrenosti prema popisivaču.  Danas kad sila ljudi odbija da se vakciniše jer sumnja u stvarne namere države, uveriti sve ljude da se podaci s popisa neće zloupotrebljavati, i da niko zbog osećanja i stavova neće odgovarati – ok, srećno s tim. Naposletku, cilj politizacije i kampanje iz svih raspoloživih oružja i oruđa – biće ostvaren.

A kako se popis bude približavao, kampanja će sve biti jača, sve će biti više bilborda i spotova koji upućuju na važnost da nacionalni obori budu što brojniji i da jedino svojom brojnošću mogu biti kadri da se odbrane i samoočuvaju, dočim je cilj da broj onih koji iz svojih razloga odbijaju da budu deo iste te homogenizacije, bude sve manji. Čisto da više ne nerviraju one kojima i dalje nije jasno kako 30-godišnja neprekidna kampanja, tone i tone propagande, razna nametanja i prisile, novi praznici i stari-novi svetovi, i dalje ne uspevaju da sve pokore.

Idućeg oktobra biće potpuno nevažno da li je vaše izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti posledica protesta, inata, sprdnje s imaginarnim kategorijama (kakva je nacija) ili iskrenih osećanja. Ono MORA da bude slobodno. Jer ako drugi moraju da ti kažu ko si i šta si – ko si i šta si ti, u stvari?


Autor je novinar. Zamenik glavnog i odgovornog urednika portala Cenzolovka. Piše za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) i portal Američki izbori. Živi u Novom Sadu.

 

(Slobodna reč)

Denis Kolundžija, naslovna fotografija: privatna arhiva