Dugo sam u sebi pokušavao da formulišem šta je to, što me iritira, šta me nervira kod oglašivača sloma patrijarhalnih društvenih odnosa, šta je to što mi ide na nerve u naraciji onih koji se bore za rodnu ravnopravnost, izražavajući zastarelost očekivanih društvenih uloga. Izjava mađarskog premijera Viktora Orbana, od prošlog petka, uveliko je doprinela tome da sve ovo konačno pretočim u reči.
Citirajmo prvo premijera: „ Dete je briga, trošak, zahteva i napor, ne može se odjednom biti i sa detetom kod kuće i raditi, ili barem jako teško, žene to pokušavaju, ali ne uspevaju sve u tome. Osim podizanja dece, pronalaženje dobro plaćenog posla, usklađivanje aspekata karijere sa porodicom je izuzetno teška stvar;. Ja sa divljenjem posmatram dame koje ovo pokušavaju. (…) Jer svi znamo kada kažemo porodica, onda u prvom redu mislimo na majke, jer se u životu Mađara porodica organizuje oko žene. Što znači da se pre ili kasnije svi obreju u kuhinji, ako majka ili supruga spremaju večeru.“
Naslov i uvod mog članka sugerišu drugačije, pa možda moram reći: smatram da je premijerova izjava neizmerno iritantna i nečuvena, a koji svojom muškom superiornošću daje snishodljivu izjavu o jadnim, nesrećnim, „pokušavajućim“ ženama, kojima se naravno „divi“, (čitajte: sa žaljenjem gleda na mešovitu žudnju, poput šteneta koje se vrti u krug i pokušava da uhvati sopstveni rep), te izgovori, ono „što svi znamo“, a to znači, da u „životu Mađara“ mama kod kuće kuva ukusan ručak – a tata dotle verovatno vozi kola ili lovi (možda i druge žene), ali u svakom slučaju, on ne samo da „pokušava“, već deluje, stvara i obogaćuje sto na sat.
Naime, moje zgražavanje na tu temu je dvostruko: s jedne strane, ogorčen sam zbog prezira, žaljenja i obeležavanja društvene uloge žene sa pozicije vlasti, poput većine koja osuđuje patrijarhalne društvene odnose, s druge strane me iznova i iznova preplavljuje bes kada vidim, jednostrani način na koji se napori za poboljšanje društvenog položaja žena manifestuju u odnosu na tradicionalni porodični model (žena + muškarac + dete (deca)) – žele dobro i čine loše za cilj, takoreći direktno pod ženama seku granu borci za ženska prava.
Moje razmišljanje počinje da biva apstraktno, pa ću brzo navesti primer. Otvorite bilo koji „magazin za bebe – mame“ (kako je samo tendenciozna već sama po sebi ova žanrovska klasifikacija!): 90+ posto članaka govori o odnosu majke i deteta, majka je već prozvana u naslovima članaka („zato ti je beba nervozna“, „ 5 saveta kako da napraviš prirodnu papicu za bebe“), a ovo sve je pojačano ilustracijama na kojima se vide majke sa decom. Uloga oca u vaspitanju i brizi oko deteta je najpre kuriozitet, naime isključivo u takvim člancima koji naglašavaju poželjnost učešća očeva: „izuzetno je važno da i otac bude uključen u kupanje bebe, zajedničku igru, navikavanje na nošu, a kasnije i u pripremanju užine“ itd. Ovaj narativ vodi na pogrešan put! On jača ulogu oca kao „glave porodice“, odnosno izabranog, i koji se upušta samo do tačke do koje se očekuje, zahteva njegovo učešće.
Iako bi cilj trebao da bude jednako podeljen teret porodice, iako ako i otac i majka rade (možda baš mama više), oni bi trebali da imaju jednaku ulogu u vaspitavanju dece, kao i u kućnim poslovima (možda bas otac u većoj meri). To bi bilo prirodno, očekivano, poželjno.
A za to bi zaista bila potrebna politička korektnost! Na primer, da se u pomenutim magazinima u jednakom udelu pojavljuju i muškarci u svim segmentima brige o deci (naravno isključujući biološki segment: trudnoću, porođaj, dojenje), da reklame sa istom prirodnošću pokažu muškarce kojima je stao dah od mirisa omekšivača tokom prostiranja veša, kao što pokazuju žene, a muškarce da ne pokazuju u kuhinji kao šegrte o koje se samo zapinje, jer je i to isto tako stereotipno kao i kritikovanje stila vožnje žena. Tretirajmo to sa više prirodnosti, a ne wow! efekta, kada se muškarac bavi svojom bar koliko meseci ili godina starom decom i radi kućne poslove! Neka ne bude ništa izvanredno ili šokantno u tome kada muškarac menja bebi pelene, kuva, pere, čisti, možda čak i u većoj meri od svoje partnerke, koja možda više vremena provodi na poslu – jednostavno postavimo temelje jednom takvom narativu koji ovu jednakost tretira kao društveno očekivanje!
Međutim, to ne može da funkcioniše tako, da muškarce koji se trude da budu ravnopravni u svim segmentima porodičnog života i domaćinstva posmatramo kao neke čudake, da ih tretiramo kao neke izuzetke (čak i ako se danas u našim krajevima i smatraju izuzecima). Time ne poboljšavamo položaj žena, ako kažemo da žena ne samo da se „trudi“, već je i sposobna da radi na svom radnom mestu tako, da obavlja i stvari oko svoje porodice. Ne dižimo žene u nebesa govoreći da su čak sposobne da grade i karijere, dok nose i kućne poslove na svojim plećima, osim ako nam nije cilj da zabetoniramo određen im status u patrijarhalnom društvu i nametnemo im dodatna opterećenja pod etiketom emancipacije. Kako muškarac ne bi bio taj, koji samo dolazi, poseti decu, malo ih pomiluje, a zatim nastavlja dalje da radi svoje teške zadatke, nije dovoljno napasti patrijarhalnu percepciju društvenih uloga i zahtevati pravo žena na karijeru: za to je potrebno da se svaka ravnopravnost muških članova porodice sa ženskim tretira sa većom prirodnošću, bilo da se radi o deci ili o domaćinstvu. U suprotnom, varamo žene i frustriramo one muškarce, kojima je prirodno da podjednako učestvuju u porodičnom životu, i pored toga „pokušavaju“ sa svakojakim poslovima, baš kao i njihove partnerke.
Evo kako bi zvučala izjava odgovornog premijera o tradicionalnom porodičnom modelu, zamišljena u skiciranom duhu:
„Dete je briga, ide i sa troškovima, zahteva i trud, ali nije nemoguće biti i kod kuće sa detetom ako se muškarac i žena smenjuju, i raditi, pa iako je to veoma teško, ali ako i žene i muškarci pokušavaju, imaju veću mogućnost da uspeju. Pored podizanja dece naći dobro plaćen posao, pomiriti karijeru sa porodicom je veoma teška stvar. Ja se divim onim damama i gospodi koji smenjujući se pokušavaju sve to da urade. (…) Ali bi svi morali da budemo svesni, da kada govorimo o tradicionalnom porodičnom modelu, moramo misliti i na majke i na očeve, jer i u životu Mađara njihov teret treba ravnomerno podeliti. A kome to vreme pored posla više dozvoli, bio to otac ili majka, muž ili žena, neka napravi večeru za porodicu“.
Foto: shutterstock.com
