Sada, kada bratski list lista Čaladi Ker, portal Sabad Mađar So slavi jubilej (23. oktobra napunio je pet godina), valjalo bi pisati lepe stvari, jer već i to treba da nas ispunjava radošću da je manjinski informativni portal u privatnom vlasništvu, koji je takođe podložan ograničenjima uskog kruga distributera novca, uspeo da se uspravi i preživi pet godina. Raduje me što sam i sam mogao da doprinesem ovome.

Međutim, ne mogu da sakrijem zabrinutost zbog trenutnog stanja mađarske štampe u Vojvodini, čiji je jedan od organa i Sabad Mađar So, često citiran i u inostranstvu. Iskoristio bih priliku da slavljeničkoj redakciji i osnivačima poželim snagu i zdravlje, i ne težeći potpunosti, podelim svoje stavove o situaciji u kojoj se nalazi ovde mađarska štampa. Pre toga, međutim, želeo bih da citiram deo intervjua koji je dao jedan od najkontroverznijih, ali nesumnjivo jedan od najtalentovanijih novinara u srpskom novinarstvu, Aleksandar Tijanić, koji je preminuo pre tačno osam godina, dao nedeljniku NIN pre deset godina, uz uslov da može biti objavljen tek posle njegove smrti: „… Duboko prezirem profesiju kojom se bavim, pa i sebe. Novinar – društveni sloj robova. Ni sam ne znam šta sam u njemu tražio skoro četiri decenije. Ako sve uzmem u obzir, napisao sam više hiljada tekstova, ali ih je jedva deset za koje mislim da izražavaju ono što mislim da jesam. K..čim se, da ne vide moj strah, da me ne prekorevaju zbog kukavičluka… Polako, stojeći na nogama, izumirem, kao neki ludi dinosaurus…“

Mislim da je naš pokojni kolega rekao veliku istinu, ali ni on nije imao hrabrosti da se uhvati u koštac sa realnošću, iako je bio hrabar čovek. Naravno, ta tobožnja slabost ne može da bude izgovor ni za njega, ni za njegove vršnjake, ni za nas.

Mnogo nas je koji tako osećamo. Kako starimo, vidimo sve više i više, i ako hodamo svetom otvorenih očiju, pobeđujemo sivu mrenu. Trebalo bi pričati o našoj stvarnosti, ali hoćemo li to učiniti? Nažalost ne, ili samo tangencijalno. Ali zašto ne? Zato što životarimo od novinarstva, a kontrola respiratora je u rukama strašnog osnivača. Zato često govorimo samo o frazama, a u najboljem slučaju se samo pozivamo na našu stvarnost između redova. Ali i to je bolje nego, slikovito rečeno, sisati potpazušni znoj velikih gazda što nam hleb daju, kao paraziti. Jer, priznajmo, postoji i za to primer u svetu vojvođanske štampe. Otežavajuća je okolnost kada to učini jedan od čelnika nekog našeg patiniranog novinskog tela, koje profesiji daje odlične novinare, nemilosrdno, kao negativan primer, kao ilustraciju kako ne bi smelo da se postavlja pitanje niti se ušunja pod nečija nedra i taj isti se tretira kao bog. I onda krv treba da propiša dok pokušava da objasni zašto se sunovraćuje štampa koju on kontroliše. Ne želim nikoga da uvredim, ali se sa četrdeset i pet godina iza sebe osećam dovoljno starim za to, da kažem da od mog detinjstva mađarska štampa u Vojvodini nije bila u težboj i potisnutijoj situaciji nego što je sada. Čak su i u prokletom jednopartijskom sistemu stvari bile bolje. Jedini uslov za novinara je da služi iskazanim ili neizrečenim interesima osnivača. Dakle, nije stvar u tome da stvari radite kao odgovorno, konstruktivno, ravnopravno biće sa onima na moći, nego da im služite po svaku cenu, i da ne budete previše gadljivi ako želite da ostanete na poziciji. Drugo neizgovoreno očekivanje od novinara je da odgovornost ne duguje prvenstveno zajednici i sebi, već onima od kojih prima platu. Treba da preuzme taj sistem vrednosti, jer u suprotnom, čak i ako ne izleti sa posla, staviće ga sa strane, to je jasno. U ovakvim vremenima sada živimo.

Postali smo megafoni. To je tužno i odvratno. Uveren sam da za našu budućnost nisu zaslužni samo javni akteri koji se pojavljuju na naslovnim stranama i u vodećim vestima, već smo i svi mi odgovorni. I mi, novinari. I to ne malo. Veoma! Jer, slikovito rečeno, svima je mesto na terenu.

Jožef Kasa je bio prvi ovde u Vojvodini koji je pričao o onima van terena, koji dovikuju na teren. Naslednici njegovih ideja, iako na mnogo načina prezreni, to čine i danas. Bezbrojni audio snimci i novinski članci čuvaju njihove nemaštovite primere. Ponašaju se kao da njima ne trebaju ni protivnici, ni sudija, ni publika, kao da je samo njihov teren izgrađen novcem poreskih obveznika. Prema mom dubokom uverenju, dobar meč se ne može izroditi bez dobrih timova, fer sudije i entuzijastične publike koja postavlja očekivanja timu. Dobri timovi (u svlačionici) i zahvalna publika su 1993. godine još uvek bili tu. Bili su oličeni u više od sto i četrdeset hiljada glasova. Međutim, kada su 1994. godine od gore razbili dotadašnju jedinstvenu zaštitu vojvođanskih Mađara, slikovito rečeno, „zlatni tim“, počelo je poniranje ove „sportske discipline“. Sada se već nalazimo u takvoj situaciji, da se izborna kampanja, uz pomoć premijera, ministara i državnih sekretara, Zoltana Mage, Mikloša Fenjoa i armije umetnika pokazuje premala, da bi zaustavila opadanje mađarskih interesa u Vojvodini. Jer mera uspeha nacionalnog zastupanja nije koliko se puta neko nalazi na naslovnoj strani i vodećim vestima. Štampa ne govori uvek istinu. Ne govorimo uvek istinu. Štaviše, često ne kažemo istinu. I zato moramo preuzeti odgovornost.

*Ova osmogodišnja beleška je postala siroče, moj kolega Ištvan Ternovac, koji je od tada postao član Izvršnog odbora Mađarskog nacionalnog saveta, ali ga je nažalost napustio, pa sam je ja usvojio, odnosno minimalno adaptirao i prilagodio današnjim okolnostima. Prvobitno je objavljena 2013. godine povodom desetogodišnjice Vajdašag Ma.

Foto: uns.org.rs