Svojevremeno je Toma Nikolić namerio da se iseli iz Bulevara Zorana Đinđića jer mu se nije svidelo ime ulice. Radikali su nezahvalni klijenti agencija za nekretnine: dok se kod normalnih kupaca vodi računa kakav stan ima pogled, okolinu, izolaciju, spratnost, raspored soba, komšiluk, ulaz, fasadu, kod neobičnih kupaca, radikala, sve je to nebitno – važno je samo da se ulica zove patriotski. Nikako po nekom izdajniku vaskolikog srpstva.

Kada se radikalu ne svidi ime ulice, on prvo pokuša da svojeručno promeni ime ulice, iako nije član Komisije za imenovanje ulica i trgova, već je samo član Komisije za budalaštine Srpske radikalne stranke.

Ako mu to ne uspe, radikal onda zove agenciju za nekretnine da mu nađu bolji stan, jerbo ne može živeti u Bulevaru onog izdajnika srpskog naroda, Đinđića.

I to se u slučaju radikala Nikolić Tome i desilo, iselio se iz Đinđićevog bulevara, što je najgluplji razlog selidbe u istoriji seoba Srba još od Čarnojevića. I tako postao jedini čovek na svetu koji se iselio zbog plave table sa belim slovima na ulazu u zgradu.

Problem sa svojeručnim menjanjem imena ulica je u tome što kad menjaš sam ime ulice to se u stvarnosti ne važi. Nego tu nalepnicu neko pametan skine. Slično se desilo i Vučić Aleksandru, bivšem predsedniku Komisije za budalaštine Srpske radikalne stranke.

Ali su zato naslednici radikala – naprednjaci, i naslednici Šešeljevih ideja – raznorazni savremeni desničari iz srBskih organizacija, oduševljeni umetnošću crtanja murala. To je doduše jedina umetnost koja im se sviđa.

Mural je privremena kategorija – stajaće na fasadi vaše zgrade dok god se neko ne seti da ga prekreči. Ali i za to ima leka – važno je samo kod murala postaviti ovlašćenu državno-patriotsku stražu, patrolu & policiju, koja će brinuti o patriotskom umetničkom delu.

Živiš recimo na ćošku ulica Njegoševe i Alekse Nenadovića na Vračaru, a to su imena ulica kojima ni najvatreniji radikal ne bi imao šta zameriti. Ali, onda ti na zidu zgrade osvane mural posvećen Ratku Mladiću, koga bi se postideli i Njegoš i Aleksa Nenadović, i tu se sjati celokupna postava srBskih patriota – od ministra Vulina, Levijatana, Narodnih patrola do Sime Spasića, i tebi kao stanaru lepo dođe da se iseliš, jer ti pod prozorom po vazdan defiluje sav taj nenadani komšiluk koji svaki normalni stanar ne bi poželeo.

Pa su stanari ćoška Njegoševe & Alekse Nenadovića postali jedini na svetu koji bi da se isele iz zgrade, ne zbog imena ulice, ne zbog izolacije, pogleda ili nečega razumljivog, već zbog murala koji je u njihov okoliš doveo pregršt – budala.

-Menjam stan zbog murala i budala –  stoji u oglasu za zamenu nekretnina, gde u opišu piše: “Trosoban komforan stan na Vračaru s pogledom na Simu Spasića, menjam za neki u mirnijemem delu Beograda!”

Ili: “Menjam stan sa muralom Ratka Mladića na fasadi, za neki bez murala Ratka Mladića. Lokacija nebitna, bitno je samo da što pre izvučem živu glavu!”

Ili: “Lep trostrani stan na Vračaru koji obezebeđuju Narodne patrole, Levijatan, navijači Partizana, policija sa ministrom Vulinom na čelu, menjam za neki bez obezbeđenja. Stan možete pogledati svakoga dana od osam do 20 sati, ako vas pusti obezbeđenje! Ako vas ne puste, dođite sutra, ponekad ni mi ne možemo ući u stan, posebno kad odemo na Kalenić pijacu po jaja”.

Svi stanari predmetnog ćoška, naime, mole boga samo da ta sutuacija ne potraje do Uskrsa, jer kako doneti kući jaja za farbanje, kada Narodne patrole i policija hapse ako vas u blizini murala vide sa najmodernijim hladnim oružjem ovog sveta – jajima. To hladno oružje, istina, može biti i toplo oružje, ako jaja obarite, ali vam ništa neće pomoći – jaja su poslednja stvar kojih se neko plaši, ali kako to objasniti srBskim desničarima, junacima koji cvikaju od jaja.

SrBski desničar ne ceni jaja pa ih ni ne nosi sa sobom. U drami na ćošku Njegoševe i Alekse Nenadovića, posedovanje jaja nije neophodno, jerbo je srBski desničar lice koje se tradicionalno pojavljuje u čoporu istomišljenika bez jaja.

Jer kako objasniti mentalni sklop ljudi koji se ponose onim koga se svako pametan stidi i danima planduju na braniku jednog zida u koji je ucrtan čovek čija je karijera strana svakoj srpskoj tradiciji. I koji se godinama od svojih epohalnih dela krio po letnjim kujnama banatskih sela, bežeći glavom bez obzira od savesti koja ga je proganjala. Jer, što bi rekao veliki vojvoda Mišić: “U ratu se najlakše gubi glava, ali i obraz!”

SrBski desničari predvođeni dražesnom pojavom Sime Spasića, međutim, misle da je obraz moguće okaljati samo ako neko prospe kofu farbe na obraz Raka Mladića, pa su oni tu dežurni da mu obraz očiste. I to sve postaje tako tragikomično da bi mogla da se napravi neka emisija na nacionalnoj frekvenciji, pandan Žikinoj Šarenici, koja bi se zvala Žikina Srebrenica, i gde bi defilovali raznorazni opskurni likovi koji, kako vidimo, polako postaju jači od države.

I zbog kojih se polako odvija jedan veoma čudan proces protiv čovečnosti – teranje stanovnika Vračara u izbeglištvo.

 Dragoljub Draža Petrović, naslovna fotografija: privatna arhiva