(nastavak)

Šta vam je bio najlepši doživljaj sa celog puta?

-Na brodu smo upoznali jednu grupu, a tako smo se i vratili, sa istom grupom, pet automobila i jedan Unimog (višenamensko, terensko vozilo visokih performansi, prim. aut.), fenomenalno društvo.

Bilo je tu mnogo lepih stvari.

Priroda je fantastična. Tamo sada počinje kišoviti period, od juna pa negde do novembra. Jako bih voleo da provedem tada jedno pola godine u Gvineji, na primer.

Zatim, nosili smo humanitarnu pomoć u najveću katoličku misiju u Africi, što je bilo fenomenalno. Potpuno slučajno sam ih našao, jer je jedan od mojih zadataka bio i taj da nađem mesto gde ćemo odneti humanitarnu pomoć koju smo poneli. U automobilu nismo imali bukvalno mesta ni igla da padne. Ta misija je posebna priča.

Bio nam je poslednji dan, spavali smo dva sata, bukvalno više snage nismo imali.

U toj misiji se nalaze deca koja su napuštena, žene koje su zlostavljane. Imaju svoju školu, ambulantu, sve je zaštićeno, ulaz je specijalan. Dobijaju čak i stručno znanje, tipa varilac, automehaničar, pekar i tako dalje… A sve funkcioniše kao jedna komuna. Jedan sveštenik je iz Belorusije, drugi iz Poljske, pričali smo srpski, super smo se razumeli.

Pa lepo se kaže, govori srpski da te ceo svet razume! (smeh)

-To potpisujem! Inače su Englezi u Freetown-u, pa je afrikanski jezik mešan sa engleskim, ali sve razumete, nije problem. Jako su nas lepo ugostili, ujutro smo imali kafu, doručak, smestili su nas. Pitao sam da li možemo tu da kampujemo dok pripremimo vozilo, pošto smo išli nazad, naravno. Dobili smo i ručak, i pivo, papaju, ananas. Zaista neshvatljivo. Pošto se dva dana nismo tuširali, bilo nam je i to omogućeno. Posle dela puta gde su prostitutke, dileri, pljačkaši, ovo nam je bilo kao da smo u Raju. Inače, takvih razlika ima svuda na putu. Lepota, pa siromaštvo, smeće, pa divna priroda i tako dalje… Međutim, Afrika jako napreduje, gura se voda, staze. U Senegalu je sve novo, vidi se da se razvijaju. O Maroku i da ne govorim, tamo je kao u Evropi. Mauritanija je na primer treća najsiromašnija zemlja na svetu, ali tamo je pustinja, zaista nema šta da se radi. Žalosno je kako se na primer tamo živi, ali ostale države lepo napreduju. Ja uvek kažem, mi smo na dobrom mestu, ali mi se sada čini i da Afrika nije loša.

Možda će Afrika biti čak i bolja…

-Mogu sa sigurnošću da kažem da će Dakhla u Maroku biti uskoro Dubai.

Sigurno ste upoznali puno zanimljivih ljudi, ali da li nekog posebno?

-Upoznali smo fantastičnu ekipu iz bivših jugoslovenskih republika i držali smo se zajedno. Bilo je tu Slovenaca, pa ljudi iz Šibenika, Zagreba. Čak smo i odradili neke poslove sa vozilima zajedno. Dakle, nas trojica iz grupe smo svi na kraju doterali po jedan auto. Ali, to je neka druga priča.

Međutim, moram da se osvrnem na nešto. Slovenci su odleteli nazad, a nama su u hotelu tražili plus 50 dolara za vozilo. Ja sam odmah zvao vlasnika, rekao da je tu vojska, policajci, neki menadžeri i da ne možemo da dobijemo vozilo. Rekao mi je da je sve plaćeno i da ništa ne plaćam. Preuzeli smo auto, ali verovali ili ne, na kraju smo sopstveni auto morali da ukrademo, da bi mogli da ga isteramo iz hotela. Da napomenem, to se dešava u Sijera Leoneu. Ne možete da verujete kako je tamo. Išao sam centrom i gledao negde dole, kad tamo vojnik i viče mi „Daj pare“… Gledam u njega, pogledam gore i teram dalje… Oni belog čoveka posmatraju kao bankomat. Bukvalno bilo šta traže od vas, patike, majice… Morate da naučite kako tamo da se ponašate i uvek budete sa osmehom na licu i onda je sve rešeno. Priča se 90% francuski, malo arapski, pa čak i španski.

U pripremi za ovaj intervju ste mi pomenuli da ste doživeli nešto neverovatno u toj misiji koju ste pominjali. O čemu se radi?

-Kako sam pomenuo, Slovenci su odleteli nazad, mi smo bili u misiji i pravili smo tamo i servis vozila, s obzirom da smo imali sve uslove. Sve su nam pokazali, zaista nas divno ugostili i u jednom momentu mi je sveštenik rekao da će u 18 časova biti 14 štacija (u katoličkim ophodima znači mesto zastoja radi, prim. aut.). do crkve. I na svakoj štaciji nešto pevaju. David je još bio zauzet vozilom, ali smo Lacika i ja otišli.

Ja ne mogu da vam opišem to osećanje. Kako su deca pevala, priznajem, nisam mogao da ne plačem. Nisam samo ja plakao, obojica smo plakali. Toliko je to bilo emotivno, da ne mogu da objasnim. Mi, veliki, snažni, reli vozači smo plakali, eto kakve su emocije bile u pitanju. Od najmanjeg do najvećeg deteta, svi su pevali, a u tome su molili Boga da čuva decu. Vidi se koliko im fali ljubav, pogotovo roditeljska, jer su nas nekoliko puta grlili, onako spontano. Uopšte nije važno kakva vam je boja kože, to deci nije važno… Kasnije smo igrali fudbal sa njima, pokazali su nam školu i tako… Cela priča zaista ne može ni da se prenese. Mi smo se tu tako napunili snagom i energijom, da smo nazad vozili bez ikakvih problema, sa lakoćom. Ja nisam previše religiozan, ali ima nešto u tome… Poslednji dan smo baš sedeli sa momcima i baterije su nam bile potpuno prazne, one energetske. To kako su oni nas dočekali i šta smo doživeli je neverovatno. Nismo mi njima doneli bogzna kakve poklone… Istina, njima sve pomaže, ali oni sve to potroše za dva, tri dana. Nosili smo mala pakovanja meda, olovke, papire, zarezače i tako dalje… Unapred smo znali da treba da odnesemo preko pedeset komada nečega, kako bi svako mogao da dobije nešto.

Ko su vam bili sponzori?

-Tisa med, Fazekas vendèglő , Domus travel, You Go, EMS Simon, Elkond ,Rotary Senta i Szolnok, Apollo, Arator, Zöld Fa, Interkulturalni Centar Senta, Cameleon Kft, Lehler, Inno Electro, Laci konyha, Harmónia cukrázda,Tisa coop koji su i nama obezbedili konzerve. Mi smo 90% jeli konzerve. Kao što znate, tamo je bio Ramazan, pa je sve nekako bilo tiho. Mogli smo da kupimo poneku hranu, ali sir, bagete, u veoma maloj količini.

Da li u tim ekipama ima žena?

-Ima, ali ne puno. Procentualno oko 5-10 posto.

Šta mislite da je razlog tome? Zato što je takav put fizički zahtevan?

-Ne znam. Ono što sam primetio je da nije bilo toliko puno mladih, možda i zato jer je to poprilično skupa igračka. Mada ih je bilo, baš sa Unimogom je bio jedan par, oko tridesetak godina. Bilo je i starijih, dakle nije bilo puno žena. Mora čovek da bude zaista zainteresovan za Afriku, a mislim i da je razlog što treba progutati ono kako se oni tamo ponašaju, kulturološki, smeće, možda i to što baš i higijena nije na nivou.

Da li ćete ići opet na ovako nešto?

-Iskreno, ja se ne bih ni vraćao kući! (smeh) Sada trenutno skupljam novac za put u Japan, pa će sigurno trebati jedno pet, šest godina da odem ponovo na ovakav put. O tako nečemu sam pričao i sa Davidom. Inače se ovo takmičenje održava svake druge godine. Postoje i specijalna takmičenja, na primer sledeće godine se ide do Obale slonovače, još dalje nego sada. Ja osećam da nisam spreman za to. Rado bih išao, ali osećam da nisam spreman. Da ilustrujem, kada smo kretali, Tade (naš dragi kolega novinar, prim. aut.) me je pitao, šta je cilj ovoga, kome je šta razlog za ovakav put? Ja sam odgovorio da je meni ovo oduvek bilo na listi želja. Mene interesuju ljudi, interesuju me biljke, s obzirom da sam ipak inženjer hortikulture. Verovali ili ne, dvesto kamenja sam ja šutao da bih na primer našao nekog škorpiona ili zmiju. I stalno sam nešto tražio, radoznao sam, zanimaju me takve stvari.

Kad smo već kod zmija i škorpiona, da li ste se plašili u nekim momentima?

-Lagao bih kada bih rekao da nisam. Ima tamo i Al Kaidinih i ISIS-ovih ljudi, zatim upozoravali su nas da idemo najviše 100 kilometara blizu Malija, jer je tamo rat, treba paziti. Uveče ne treba voziti, mi smo vozili i uveče. U radijusu od 5 kilometara između Maroka i Mauritanije ne smete da se okrenete, jer nije bezbedno, nema ni policije niti ikoga, ima miniranih delova, sve u svemu, ima stvari koje i nisu baš normalne za nas. Mi smo se upravo tamo okrenuli, jer smo izgubili Starlink, pojma ni nemamo kako, verovatno zato što je duvao vetar, pa je odleteo. Srećom da sam primetio, pa smo se vraćali nazad i neverovatno, ali smo ga našli i radio je. Pre toga smo prešli preko granice i prva misao mi je bila da su ga ukrali, dobro je da nisu. Bukvalno pet minuta smo ostavili automobil sam i Starlink je magnetom bio prikačen za krov. Da ste videli face mojih saputnika, kada su shvatili da nemamo internet. To je tamo pogubno.

Treba nekada imati i sreće.

-Puno puta, verujte mi.

Pomenuli ste mi i da biste možda išli na malo drugačiju vrstu putovanja.

-Da, kada sam bio mali izgleda da sam puno gledao emisije Žaka Kustoa o istraživanjima. To me više zanima nego reli. Na primer sam put, vožnja meni uopšte nisu teško pali. Jeste da je ovde vožnja sasvim druga stvar, na primer ne poštuju se neka pravila, teraju vas da idete dalje na znaku stop, ne smete da stanete na crveno, jer vas guraju, nemaju svetla, signalizaciju. Nama su na granici tražili čak i dozvole, verovatno i zato što ih dosta ljudi tamo uopšte nema. To tamo tako funkcioniše.

Odmah da vam kažem nešto, ako se osmelite na neku novu avanturu, obavezujem vas da mi opet date intervju. (smeh)

Ove godine se desio i jedan kuriozitet. O čemu se radi?

-Ovo je na primer prva godina kada su u čak dve ture učestvovali Senćani. Možda smo mali grad, ali smo srčani. Nama je na primer bilo lepše, jer je prethodna tura uletela u nevreme. Mi smo preko 500 kilometara kroz Maroko putovali među cvećem, predivno. Nisam znao gde da gledam pre. Naravno, biljke sa korenom i zemljom ne smete da prenesete, jer mogu da se prenesu i bakterije. Afrika i Evropa imaju sasvim drugu klimu i ne treba se sa tim šaliti.

Da li imate da poručite nešto za kraj?

-Kao što sam već napomenuo, ako ste zainteresovani za taj deo sveta, slobodno možete ići u Maroko i porodično. Da ne verujete, čak nam je i policajac jedan tamo rekao da su oni tamo i zato da brane turiste, a ne zato da nas kazne i tako dalje. Desilo nam se čak i da nas je šef policajaca na jednoj kontrolnoj tački ponudio čajem. Kao što sam rekao, bio je Ramazan, popili smo sa njim čaj, pa nam je čak pokazao i fotografije porodice. Dobio je od nas sitne poklone, s obzirom da ima i unučiće i veoma se obradovao.

Dakle, za kraj, moj savet svima je da ispunjavaju želje sa svoje liste.

Svi mi imamo neke druge ciljeve i nešto drugo u glavi, zanimaju nas neke različite stvari. Treba videti druge zemlje, pa onda donositi sud. Na primer, ja sam pre ovoga imao sasvim drugo mišljenje o Africi.

Bila je ovo jedna veoma lepa avantura.

Jedan od prelepih prizora sa puta (Foto: privatna arhiva)

Foto galerija (privatna arhiva):