U potrazi za izgubljenim rajem Posetili smo oaze u Vojvodini

Civilni centar Ci-Fi iz Sente i udruženje Varbašća iz Temišvara osvojili su tender pod nazivom Održiva umetnost i zanatstvo u okviru najnovijeg programa Interreg IPA Rumunija-Srbija. U prvoj fazi projekta, odvijali su se infrastrukturni razvoji i u Srbiji i u Rumuniji, jer je trebalo stvoriti zajedničke prostore gde bi se mogle održavati obuke, predavanja, izložbe i radionice – u Senti je to postao zajednički prostor BazišPont.

Prema rečima Ferenca Žoldoša, predsednika Građanskog centra Ci-Fi, održivi način života bio je u fokusu programske serije tokom zimskog perioda.

Nakon višemesečnih sesija i predavanja, zainteresovane strane su krajem marta posetile farme sa različitim pristupima, gde su mogle da se upoznaju sa praktičnim rešenjima za održivu poljoprivredu.

Gajenje biljaka u harmoniji sa prirodom

Arpad Čikoš iz Totovog Sela preuzeo je upravljanje porodičnom farmom u jesen 1998. godine, gde su njegovi roditelji uzgajali tradicionalne poljoprivredne kulture na konvencionalan način. Arpad se fokusirao na organsko povrće, a broj useva je rastao iz godine u godinu.

„Kada nam se rodio prvi sin, želeli smo da na stolu imamo hranu bez hemikalija, čije smo poreklo znali, a pošto smo već isprobali organsku poljoprivredu sa nekoliko useva, odlučili smo da transformišemo celu našu farmu. 2004. godine smo bili među prvima koji su počeli, sa 4,5 useva na nešto više od 4 hektara. Danas je ova površina porasla na 13 hektara, gde uzgajamo 40 različitih useva, od koji je 25 uglavnom korenasto povrće i krompir, kao i lisnato povrće, tikvice, mahunarke i voće, kao i pet osnovnih žitarica: pšenica, spelta, ječam, kukuruz i suncokret za preradu i stočnu hranu. U početku smo bili veoma neuki, ali su nam jednostavne, stare prakse starijih ljudi pomogle, a pridružili smo se i Udruženju Teras u Subotici, koje je, u odsustvu kontrolnog tela koje tada još nije postojalo, razvilo sistem očekivanja za organsku poljoprivredu“ – priča nam Arpad o počecima.

Biopoljoprivreda je mnogo radno intenzivnija od konvencionalne poljoprivrede: prema Arpadovim proračunima, u ovoj drugoj jedna osoba može da obrađuje najmanje 100 hektara mehanizacijom, dok u njegovom slučaju, u proseku jedna osoba obrađuje jedan hektar, čak i ona ako radi mašinama.

Prelazak sa konvencionalne na organsku poljoprivredu trajao je dve godine za svaki usev, a on je za to obično preporučuje sadnju lucerke, jer dobro suzbija korov i može se prodavati i njom se mogu hraniti životinje.

Organska farma, koja sada ima i domaći i EU sertifikat, poznata je u Srbiji kao „Bio Bašta Čikoš“.

„Ne koristimo nikakvu materiju koja ne postoji u prirodi. Moglo bi da se koristi iskopano, prirodno đubrivo, ali stajnjak vredi više od svega, pod uslovom da se životinje pravilno hrane i ne leče antibioticima. Takođe  na farmi držimo razne životinje, jer je mešani stajnjak najbolji. Ne trebaju nam druge hemikalije, jer imamo zdravo zemljište i gljivice su tamo. Već osam godina čak ni ne oremo, jer je iskustvo pokazalo da je žetva lepša i bolja bez toga. Naravno, uvek se nađe jedan ili dva useva koji propadnu, ali to je deo paketa“ – kaže Arpad.

Godinama su obično prodavali preko lanaca prodavnica, ali su 2009. godine počeli da grade svoj sistem direktne prodaje, a 2017. godine je završena njihova veb prodavnica – danas više ne rade sa lancima prodavnica, već samo sa dve organske prodavnice u Novom Sadu i četiri u Beogradu. Povrće se jednom nedeljno, tokom cele godine, dostavlja i na kućnu adresu, spremno za pripremu: utorkom Beograd, četvrtkom duž reke Tise (Trešnjevac, Senta, Ada, Bečej, a preko Srbobrana ili Temerina do Novog Sada, odatle za Bačku Topolu, Novo Orahovo, Čantavir, Tornjoš), petkom Aleksandrovo, Subotica, Palić, Hajdukovo, Bački Vinogradi, Kanjiža i stanica.

Kako povrće može biti organsko kada je zemljište kontaminirano, vazduh zagađen, a voda lošeg kvaliteta? – postavljeno je pitanje na veb sajtu o organskom baštovanstvu.

„Zahvaljujući metodi, zemlja koju obrađujemo bogata je zdravim mikroorganizmima, sa razvijenim, prirodnim životom, bez hemikalijama u njoj“ – odgovorio je Arpad.

„Ne koristimo veštačka đubriva, pesticide, herbicide, niti GMO, parcele su udaljene od industrijskih zona i izvora zagađenja, a voda za navodnjavanje dolazi iz kontrolisanog izvora i redovno se kontroliše njen kvalitet. Bioproizvodnja ne znači da živimo u ljušturi, već da radimo u harmoniji sa prirodom, svesno i odgovorno, i ne unosimo štetne materije u hranu“ – naveo je Arpad u svom odgovoru.

Lenja bašta na Ranču vukova

Reč permakultura potiče od engleskog izraza „permanent agriculture“, što znači održiva poljoprivreda, i odgovara činjenici da nam je sve manje energije i resursa na raspolaganju. Permakultura se može primeniti i u malim baštama. Kako, to smo videli na Ranču vukova Agneš Karl u Kanjiži.

Agneš Karl radi kao softverski inženjer i matematičar, a u slobdno vreme se bavi permakulturom, ili kako je ona i njen suprug, Laslo Domonkoš zovu, lenjim baštovanstvom. Cilj permakuturnog planiranja bašte je stvaranje zdrave, produktivne i dugoročno održive bašte imitirajući prirodu i uz minimalna ulaganja energije. Prema njihovim rečima, počeli su da se bave baštovanstvom jer su se, kada su,kada su se iz Mađarske vratili u Kanjižu, želeli da kupuju na pijaci, ali nisu mogli da kupe ništa osim osnovnog povrća – tada su odlučili da sami uzgajaju ono čega nije bilo na tržištu. Ali je Ranč vukova mnogo više od povrtnjaka: to je mini-farma sa voćkama, životinjama, baštom sa povrćem i ukrasnim biljkama, malim jezercem u kom žive žabe i vilini konjici, sa „hotelima“ za korisne insekte poput divljih pčela, bumbara, osa i guštera, staklenikom, podignutim gredicama itd.

„Kupili smo ovo zemljište krajem 2015. godine, od čega je polovina bila zasejana suncokretom i kukuruzom, dok je druga polovina ostala neobrađena. Kada smo prvi put iskopali tri traga ašova duboko, nije bilo živih bića u zemljištu, jer je plodored stvorio zbijeno, vezano zemljište. Prve godine smo regenerisali zemljište: posejali smo lucerku, jer je ona veoma dobar pojačivač zemljišta, dodali smo organsko đubrivo, a zatim posadili voćke. Drugi deo površine je postao povrtnjak, gde smo odlučili da korisimo duboki malč. Zemljište je u stanju veoma brzo da se regeneriše. Prve godine, uz dobre stvari, bilo je i problema, na primer, poajvile su se lisne uši na tikvicama, ali su se u roku od dve ili tri nedelje stvari same smirile, jer su stigle bubamare. Naravno, morali smo da čekamo na ovo, i bilo je trenutaka kada nije uspelo, ali smo se držali metode“ – kaže Agneš.

Na farmi ima grlica, prepelica i kokoški, a prema rečima Agneš, ove potonje su „zlatni gral“ permakulture, jer pored proizvodnje stajnjaka i polaganja jaja, ubijaju i insekte i korov.

„Na jesen ih puštamo u povrtnjak, koji rasture, ali su dobro rešenje za puževe i druge štetočine“ – dodaje Agneš.

Na Ranču vukova se podignute gredice kombinuju sa uobičajenom metodom uzgoja povrća. Paradajz se na primer uvek gaji na otvorenom polju.

„Podignute gredice su slojevite. Na dnu se nalaze isečene grane i grančice drveća, zatim zeleni kompost, tj. suvo lišće, pokošena trava, zatim slama, a na kraju organsko đubrivo: kompost od pečuraka, idealno stajnjak iz štale, po njemu posipam i sušene ljuske od jaja, i na kraju sloj površinskog sloja zemlje, hortikulturni kompost, a na kraju može i malč. Kako drvo truli odozdo, ono kontinuirano hrani i zagreva korenje biljaka, tako da se ne smrzavaju zimi. Biljke vole ovo zemljište.Ove uzdignute gredice osvežavamo svake četvrte godine, a u njima usevi rastu dvostruko brže i u dvostruko većoj količini u poređenju sa tlom na otvorenom. U celom povrtnjaku ima nekoliko stotina biljaka, to je suština biodiverziteta. U osnovi, morate obratiti pažnju na biljne zajednice. Kada čovek pogleda baštu sa povrćem, izgleda kao da nema vlasnika, ali mi radimo minimalno, biljke se same bore za svoj život. Možda neće biti toliko ploda, ali će biljka dati sve od sebe i imate bogatu hranljivu vrednost“ – kaže Agneš.

Staklenik koji su sami napravili je napravljen od prozora koji su zamenjeni u osnovnoj školi u Banatskom Aranđelovu, pa prefarbani, ukopani u zemlju i betonirani, tako da se ni zimi ništa unutra ne smrzava. Pored staklenika, kišnica se stalno sakuplja na navodnjavanje, a pošto permakultura zahteva sve elemente prirode, jezero izgrađeno od tri kruga postalo je leglo raznih buba i životinja.

Permakultura nije samo metoda poljoprivrednog planiranja, već pogled na sve rođene iz dubokog poštovanja prema ritmovima prirode i reinterpretacije čovekovog mesta u njoj. U ovom pogledu, zemlja se ne posmatra kao resurs koji se može iskoristiti, već kao živi sistem, čiji su svi elementi međusobno povezani. Učenja permakulture odražavaju drevno znanje da svako živo biće ima svoju ulogu, čak i ako se na prvi pogled čini beskorisnim ili uznemirujućim. Prema Agneš, duhovnost permakulture je u tome što tamo gde živimo, zemlja može da nas izdržava i hrani.

„U svom sopstvenom raju, imaćete ono što vam je najpotrebnije. Vaša zemlja to uvek zna“ – kaže Agneš.

Dolina cveća u Trešnjevcu

Moramo se ponovo povezati sa prirodom umesto da je stalno eksploatišemo ili uništavamo – tome nas uče ovi primeri.

U potrazi za izgubljenim rajem, stigli smo i do Lejle Randovič iz Trešnjevca, koja sada ima ukrasnu baštu na više od jednom hektaru, a koji posećuje sve više i više ljudi, pa i onih preko granice. Zahvaljujući tome, zaslužila je nagradu Turistički tiski cvet Kanjiže, koja se dodeljuje onima koji igraju odlučujuću ulogu u razvoju i promociji turizma u selu.  Ova bašta je sada već poznata i pod imenom Lejlina bašta.

Lejla i njena porodica su kuću u kojoj sada žive kupili 2009. godine. Prve godine su negovali samo ukrasnu baštu od 200 kvadratnih metara, a nekoliko godina su imali povrtnjak na površini od 1000 kvadratnih metara. Kasnije su kupili parcelu od jednog hektara koja je bila pripojena kući, tamo premestili povrtnjak, a Lejla je dobila 1000 kvadratnih metara za cvetnu baštu. 2015. godine je to postala najlepša bašta u Srbiji. Lejla je čak i povrtnjak i voćnjak isplanirala tako, da budu okruženi cvećem. Cvetna bašta, uglavnom sa višegodišnjim biljkama, smeštena je na prostranoj površini, a karakteriše se formalnim baštenskim zasadima, spektakularnim cvetnim poljem i drvoredom. Svaka biljka u bašti je posebna, mešaju se divlje i plemenite, drveće i žbunje, ukrasno drveće i voćke, listopadno i zimzeleno drveće. Pored biljaka, u ovoj opuštajućoj oazi mogu se naći i predmeti koji pružaju posebnu atmosferu i imaju svoje priče: beli paviljon, ležaljke i viseća stolica su delo Lejlinog dede, ali se u bašti nalaze i drugi šareni predmeti i železnički pragovi koji pričaju priče o prošlosti. Bašta se završava šumovitim gajem na padini brda, pružajući prelep pogled na pejzaž.

Lejla često čita stručnu literaturu, a pohađala je i višegodišnju obuku na akademiji u Mađarskoj, a poznaje i latinska imena svojih biljaka.

„Tokom godina sam stekla dosta prakse u baštovanstvu, takođe sam mnogo eksperimentisala i sa razmnožavanjem biljaka i sada mogu da proizvedem dovoljno biljaka koliko je potrebno za novi zasad. Bašta mi uvek sprema neka iznenađenja. Ujutru izlazim zato što ima cveća koje samo tada cveta, a posle posla zbog toga, što uvek ima nešto da se radi“ – kaže Lejla, koju je, pored sna iz detinjstva, u njenoj nameri poduprla i knjiga Anastasija, Vladimira Megrea. O čemu se naime radi? Megre je u početku radio kao fotograf i organizovao plaćene ekspedicije za turiste. 1994. godine upoznao je jednu posebnu ženu asketu, o kojoj je, tačnije uz čiju pomoć je, kasnije objavio nekoliko knjiga. Anastasijin princip je da svako ko ima potrebu treba da živi i da radi na porodičnom imanju od jednog hektara, jer ima mesta za malo polje, šumu, jezero, livadu sa divljim cvećem, a isto tako i za žito, povrće i voće.

Lejla je posvećeni zagovornik poljoprivrede bez hemikalija i toksina.

„Borim se za biljnu raznolikost, živopisnost, biodiverzitet i želim da ljudi upoznaju što više različitih biljaka. Oduvek sam smatrala zaštitu prirode važnom, a moj muž, Tibor Nađ, takođe predstavlja isti princip. U oviru našeg porodičnog biznisa, distribuiramo i prodajemo hranljive materije koje se mogu koristiti u poljoprivredi, a da nisu otrov i veštačko đubrivo. Cilj je da ljudi unose što manje hemikalija i veštačkog đubriva u zemljište. Ali bašta je i duhovni prostor, mesto za regulisanje emocija. Vibracije bašte, čak i ako ne obraćamo pažnju, regulišu se nesvesno, za nas je dovoljno samo da budemo tamo ili da radimo“ – kaže Lejla.

Lejlina bašta je uključena u programe Edenpont-a, privatnih bašta koje se mogu posetiti (222.edenpont.com). Informacije o poseti dostupne su na broju telefona 061-292-68-96. Baštu je moguće posetiti samo u organizovanim grupama i uz prethodni dogovor.

Roža Feher

Manifestacijama Civilnog centra Ci-Fi možete se pridružiti u bilo kom trenutku. Zainteresovani mogu da se informišu o besplatnim programima na Fejsbuk stranici Zajedničkog centra Bazišpont, a predavanja se mogu pogledati na YouTube kanalu. Slede obuka za keramiku, a zbog velikog interesovanja biće i drugih tematskih predavanja van projekta. Sam projekat će se završiti kampom i mini-festivalom za srednjoškolce.

Serija programa se organizuje u okviru programa Interreg IPA Rumunija- Srbija sa identifikacionim brojem RORS00162.

Lejlina bašta (Foto: brancgarden.com)