Psiholog Robert Šimon, kandidat za hipnoterapeuta Mađarske asocijacije za hipnozu (MHE) živi i radi u Senti. Sa njim smo razgovarali o mentalnom zdravlju mladih, njihovom odnosu prema psiholozima i u čemu može da pomogne jedan profesionalac.
Da li mladi znaju da ako postoji školski psiholog, mogu da ga potraže u vezi svojih briga?
-Naravno da znaju, ali moje desetogodišnje iskustvo sa radom u školi pokazuje da malo ko koristi ovu sjajnu priliku. Najtipičnije je, da sam tokom zamene, kao uskakač, jer je li, psiholog uvek ima vremena da zameni nastavnika, pričao đacima o svom zanimanju. Tada su me, doduše veoma retko sačekali na odmoru i tražili savet u ime „poznanika“. Na odmoru od pet minuta sam pokušao da odgovorim i da ponudim mogućnost da kasnije dođu do moje kancelarije da razgovaramo. Međutim, to je redovno izostajalo. Malo učenika se usuđuje da potraži stručnu pomoć.
Zašto je to tako?
-To je jedan opšti problem, kod nas nije moda tražiti pomoć psihologa. U Mađarskoj je na primer to već prihvaćenije. Mojim kolegama tamo su već puni rasporedi, imaju i liste čekanja, to kod nas još nije karakteristično. Mnogi osećaju da nemaju potrebu za samospoznajom, jer sami sebe dovoljno poznajemo. „Ko bi me poznavao bolje nego ja samog sebe?“ Međutim, prilično je teško reći kako ćemo reagovati u određenim neočekivanim, novim ili čak kriznim situacijama. Ali se mnogi takođe plaše i toga da će terapeut i terapija da uzmu nešto od njihove ličnosti, što oni vole, a što će možda morati da promene u toj meri u kojoj im to već ne odgovara.
Kome se obraćaju tinejdžeri kada dođu u kriznu situaciju?
-Nema tu neke nove mudrosti, tinejdžeri se obično okreću jedni drugima ili se zatvaraju u sebe. Nerado razgovaraju sa odraslima, jer bi im i psiholog samo popovao o određenim stvarima, baš kao i njihovi roditelji. Oni koji imaju više sreće, njih odgajaju u otvorenom, prijateljskom, prihvatljivom okruženju i porodici, i verujem da u njihovom okruženju postoji odrasla osoba kojoj se mogu obratiti i sa ozbiljnim stvarima. Međutim, postoji bojazan da se mladi ljudi informišu iz neovlašćenih izvora, za šta je primer učenje seksualnosti iz pornografije, što može biti veoma obmanjujuće.
Možda se o tome kod kuće malo priča, ali da li tinejdžeri mogu da se obrate psihologu i zbog seksualne orijentacije?
-Da, naravno. Kao adolescent sam puno razmišljao o tome, koje su to teme koje bi izbile osigurač kod mojih roditelja, zbog čega bi me se možda i odrekli, ako bih izabrao neki određeni način života. Kriminal, upotreba droge, homoseksualnost su bile tri teme na mojoj listi. To su ljudske teme, i tu psiholog može imati veliku ulogu kao nezavisni stručnjak, jer njegov posao nije da stigmatizuje pacijenta, da ga strpa u kutiju, obavezuje ga čuvanje profesionalne tajne, empatičan je, saosećajan, i u četiri oka sa njim može da se priča o ovim temama u poverenju.
U vezi homoseksualizma, može li novi mađarski zakon biti štetan za mlade, upravo zbog stigme?
-U Mađarskoj je najnoviji zakon po kom se homoseksualnost sliva sa pedofilijom veoma opasan i štetan, posebno za mlade. To je jedan nehuman zakon, sa političkom svrhom, a ni onaj koji ga je doneo najverovatnije ne misli to ozbiljno. Za jednog adolescenta je još štetnije da se sa ovim suoči, a zakon podržava organizovanje protiv homoseksualaca, što takođe dovodi u zabludu. Nije moguće nekog vaspitati da bude homoseksualac, čovek jednom jednostavno upozna šta ga privlači i sa tim može već nešto i da započne. Ako nekoga privlači sopstveni pol, važno je znati i razgovarati o tome, bez osuđivanja, u datoj situaciji i sa stručnjakom.
Koje probleme još mogu imati tinejdžeri?
-Ljudske probleme. U to vreme, kada sam bio tinejdžer, imao sam problem seksualnog karaktera, tačnije, ejaculatio praecox, to jest preuranjenu ejakulaciju, i tim problemom sam se obratio psihologu. Tada sam telefonom kontaktirao jednog uglednog vojvođanskog specijalistu, koji me je uputio kod psihologa u Dom zdravlja u Senti, a koga naposletku nisam potražio. Psiholog u Domu zdravlja u Senti nije bio psihoterapeut, tako da bi moj problem verovatno prevazišao njegove nadležnosti, ali prevashodno nisam ni smeo da ga potražim. Možda me je ovaj slučaj izveo na put da svoju budućnost duže vreme zamišljam tako, da se bavim seksualnom psihologijom u svojoj ordinaciji u Senti, ali naravno, od tada se mnogo toga promenilo. Između ostalog me je i Elvira Luks naučila da su genitalije srasle za čoveka, a čovek pak ima ličnost.
Ako ovde kod nas nije u modi ići ni kod psihologa, onda eventualni odlazak kod seksualnog psihologa ni toliko nije. Adolescenti se i ovako teško otvaraju, međutim to zatvaranje se dešava i kod odraslih. Šta je rešenje za ovo?
-Ljudima je zaista teško da potraže pomoć, iako mislim da može mnogo pomoći da se razjasni kakva legitimna očekivanja imamo od terapeuta, kako i na koji način možemo da izaberemo stručnjake za sebe. Mogućnosti su se mnogo proširile i činjenicom da su mnogi od nas prešli na onlajn terapiju tokom pandemije. Jedna od pozitivnih strana ovog zatvaranja je ta da smo razvili i uslove za onlajn rad u MHE (Mađarska asocijacija za hipnozu, prim. prev.). Frustrirajuće je međutim videti, da oni koji traže stručnu pomoć, često je ne traže na pravom mestu, već se obraćaju čarobnjacima, gatarama, isceliteljima aure, isceliteljima raznih modernih imena, sa dobrim marketingom, kada većina ljudi i ne zna koja je razlika između psihologa i psihijatra, ali radije odu kod kineziologa ili kod „lajfkouča“, jer je to sada moderno.
Da se vratimo učenicima, ako učenik ipak odluči da poseti školskog psihologa, koje su njegove mogućnosti?
-U suštini, na početku školske godine školski psiholog treba da isplanira koliko će sati raditi sa učenicima, roditeljima, nastavnicima. U Srbiji je to državni posao, sa platom koju garantuje država, ali koja nije baš visoka, s obzirom da je plata školskog psihologa koji je završio fakultet ispod srpskog proseka. Ipak, ovo je besplatna usluga za roditelje, učenike i nastavnike. Za nerazumevanje je razlog i to, što školski psiholog nije terapeut, ali je ovo važan posao, jer na ovaj način učenici mogu da razgovaraju sa stručnjakom u četiri oka o svojim stvarima.
Uloge psihologa i pedagoga u ovdašnjim školama su često zamagljene.
-Srpskim školama su potrebni univerzalni stručnjaci koji sve mogu. Nažalost, psiholog često mora da se zauzme za sebe i svoj rad. Ne tretiramo nekog tako kao što jedan časovničar tretira sat koji ne radi, ne može neko dovesti kod mene nekog, koga ću ja da popravim. I roditelji često dovode svoje dete tako, da pre očekuju neko opravdanje, ili brzu pomoć, a bez da uzimaju u obzir detetove potrebe, sposobnosti, mogućnosti, eventualno sopstveno patološko ponašanje.
U takvom jednom slučaju, kako može da se razgovara sa roditeljem ili nastavnikom?
-Ako postoji problem sa učenikom, razredni starešina treba prvo da dođe u kancelariju, da bi razgovarali o tome u čemu je problem, a posle toga bih ja razgovarao sa učenikom. Slanjem nekog meni kao kaznu ili po uputstvu, pogoršava situaciju i često dete ni ne zna zašto je trebalo da dođe. Obično je problem bežanje sa časova, neučenje, što je opet odluka i učenika. Ja mogu da pomognem samo onda ako mlada osoba ima i unutrašnju motivaciju da želi da se promeni.
I ja mislim da su efekti slanja psihologu kao kazne užasno negativni.
-Da, jer je to već stigmatizacija učenika, i oni time i zadirkuju jedni druge, što dodatno hrani ovu postavku o kazni. Drugi problem je što se od stručnjaka ne očekuje pomoć, već da kaže za dete da je idiot, da nije za školu ili da ga popravi. I roditelji se tako obraćaju stručnjaku. Čekaju spoljnji dokaz za to, da je dete nepopravljivo. Nastavnici dečje ponašanje često shvataju kao ličnu uvredu, ignorišući detetovu adolescenciju, ne uzimaju u obzir da je dete u pubertetu, da se buni, jer želi sopstveni život i sa svima ima problema. Tako se dete odvaja od roditelja, a svađe nude pojednostavljen proces. Nema potrebe adolescentske bodlje doživeti kao ličnu uvredu.
Kada se nastavnik žali, da li pokušate i sa njim da razgovarate o tome?
-Pokušavam da ih navedem na to, da kada učenik ne uči, ponaša se nevaspitano i bezobrazno, laže, ne treba to uzeti kao ličnu uvredu, već treba uvideti da učenik trenutno prolazi kroz razvojnu krizu i da uvreda pre potiče od nedostatka samospoznaje nastavnika. Za one, koji žele da se bave ljudima, posebno decom, slično kao i kod budućih psihoterapeuta, ja bih samospoznaju učinio obaveznom. Ako nastavnik dozvoli učeniku da mu se popne na glavu, on će mu se i popeti na glavu, jer je njegov posao da upozna svoje granice. Isto tako, nastavnik treba da zna svoje granice i on treba da bude odrastao.
Orsolja Šeregelj
Foto: Robert Reves
Prevela: Ljudmila Janković Gubik
