Danas je naša porodična “slava”: sveti AVNOJ, Dan Republike. Umesto “Sretna slava, domaćine!”, kod nas se čestita sa Smrt fašizmu! A mi odgovaramo sa Sloboda narodu! Stisnutom pesnicom na slepoočnici.

Mi iz generacija X, “bum” i sličnih, garant smo dosadni “klincima” sa našim jugonostalgičarskim pričama. Popeli smo im se sigurno na vrh glave dok, uz mezu i rakiju, očiju vlažnih od sete, pričamo priče o tome “kako je nekad bilo”.

Kada razgovaram sa studentima i kada ih pitam na ispitu da mi ispričaju gde je, kada i kako formirana novinska agencija Tanjug, veoma mali broj njih zna za AVNOJ. Kada ih pitam za Rezoluciju Informbiroa, za Titovo “ne” Staljinu, za Pokret nesvrstanih, za blokovsku podelu sveta i “hladni rat”… opet samo retki imaju pojma o čemu zapravo ja pričam.

Onda konstatujem da su tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja nekako, krivicom nastavnika, propustili te lekcije. Nekako su im Drugi svetski rat, partizanska Narodnooslobodilačka borba, socijalistička Jugoslavija… nepoznati. Kanda s njima o tome nisu pričali ni roditelji. Onda ih pitam da li im je to možda malo sumnjivo, to što im je izbrisana jedna velika lekcija iz istorije? I onda im kažem: mislite o tome! Mislite svojom glavom, a ne televizorom i društvenim mrežama. Ne verujte ni meni, jer – ko zna – možda i ja želim da vas izmanipulišem, iza moćne katedre. Kao što su manipulisali nama. Pričam im o slobodi. Da misle svojom glavom.

Kada su varvari krenuli da kidaju, kolju, streljaju, siluju, raseljavaju… moju zemlju, to je ujedno značilo i slom mojih iluzija. Kako sam negde pročitao: pošto se Jugoslavija raspadala, raspadao sam se i ja. Jer sam Jugosloven.

Sećam se, živeli smo u studentskom domu u Novom Sadu, koji je od jeseni 1991. sve više postajao utočište za nas, “dezertere”. Sećam se, pre toga su me mobilisali i bio sam 51 dan u “rezervi” i shvatio da se nekako odjednom, preko noći, sve promenilo. I da ja tu, toj JNA, ne pripadam. Jer to više nije bila JNA, pošto je Jugoslavija prestala postojati. Jugoslovenska narodna armija pucala je u Jugoslaviju koja ju je bogato hranila. Sećam se, kada sam uspeo da se “skinem” iz “rezerve” zakleo sam se da me nikada više neće uhvatiti. Sećam se, moja generacija “rezervista” nije otišla na front. Ona sledeća jeste. Da ostane do kraja rata, ko nije pobegao, ko je preživeo. A mnogi nisu.

Sećam se, smršao sam 15 kilograma u studentskom domu za dva meseca onoga leta 1992. godine, kada je u mojoj Bosni i Hercegovini bio u toku miloševićevsko-karadžićevski blickrig, četvoromesečni genocid čija je krvava kruna bila u Srebrenici jula 1995. godine. Nije da nismo imali šta jesti, dani gladi će nastupiti nešto posle. Gubio sam kilograme “od živaca”. Bio sam užasno agresivan kad popijem. Bio sam čovek slomljenih iluzija. Da bi ubili Jugoslaviju, morali su masakrirati Bosnu. Ali, eno Bosne gde je i bila i gde će i ostati.

Moje drugove, deo njih koji su bili zaraženi kužnim virusom nacionalizma, isplakao sam u tim noćima. Znao sam da je to to, da više nikad nećemo biti drugovi. Jer to nije pitanje “politike”. To je pitanje čovečnosti.

I od tada do danas čitam i osluškujem. U potrazi za odgovorom na pitanje: zašto se Jugoslavija raspala?

Nije se raspala! Jugoslaviju su ubili s predumišljajem. Ubili su je najgori jer su oduvek i hteli da je ubiju. Ubili su je poraženi šovinisti iz Drugog svetskog rata. Sve one aveti moga detinjstva, sve one ustaše, četnici i ostali kvislinzi koji su meni – malom Jugoslovenu – bili demoni mojih noćnih mora. Ubili su je oni koji nisu mogli podneti modernost, emancipaciju, pravo glasa za žene, besplatno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve, naš crveni pasoš, industrijalizaciju, puteve, pruge… Oni koji nisu mogli podneti njenu urbanizaciju, njeno bratstvo i jedinstvo njenih naroda i narodnosti – pucali su u srce jugoslovenskih gradova: Sarajeva, Vukovara, Dubrovnika, Kosovske Mitrovice, Mostara… Oni koji su hteli nacionalizam umesto internacionalizma. Oni koji su hteli ropstvo umesto slobode. Oni koji su hteli divlji kapitalizam umesto socijalizma. Oni koji su hteli nadmoć umesto ravnopravnosti. Oni koji su hteli neživot umesto zajedničkog života. Oni koji su hteli smrt.

Dakle, da se ne lažemo, nije se Jugoslavija “raspala”, Jugoslaviju su ubili hladnokrvno i planski. Ta priča o “raspadu” je zapravo zlobna jezička igra. Isto kao kada se kaže da se u Srebrenici “desio” genocid. Nije se “desio”. Bio je isplaniran i po planu sproveden.

“Kroz dve i po godine naše herojske borbe protiv okupatora i njihovih pomagača u narodnim masama Jugoslavije skršeni su ostaci velikosrpske hegemonističke politike, razbijeni su pokušaji da se u naše redove ubaci međusobna mržnja ili nesloga, a istovremeno su poraženi i ostaci reakcionarnog separatizma. Time su stvoreni ne samo materijalni i opštepolitički, nego i svi moralni uslovi za stvaranje buduće bratske demokratske federativne zajednice naših naroda, nove Jugoslavije, izgrađene na ravnopravnosti njenih naroda”, piše u Deklaraciji Drugog zasjedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koja je usvojena na slobodnoj teritoriji, tamo pored vodopada u Jajcu, 30. novembra 1943. godine.

Drugim zasedanjem AVNOJ-a predsedavao je dr Ivan Ribar. Doktoru Ribaru 3. oktobra 1943. godine poginuo je sin Jurica, partizan, u borbama protiv četnika kod Kolašina. Dva dana pred Drugo zasedanje AVNOJ-a, 27. novembra, poginuo mu je i drugi sin, Ivo Lola Ribar, prilikom napada nemačke avijacije. Josip Broz Tito je lično doneo doktoru Ribaru vest o tome da više nema sinova, da je Ivo Lola poginuo. I zamolio ga da bude predsednik AVNOJ-a. I doktor Ribar je, uprkos neizrecivom bolu, to prihvatio.

“Istražujući priču o Ivu Loli Ribaru, njegovoj porodici, verenici Slobodi Trajković, ali i čitavoj generaciji mladih ljudi koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma, autori predstave žele da, pre svega, kažu nešto o svojoj generaciji; sebi; današnjim herojima i idealima u koje veruju. O tome kako oni razumeju borbu protiv fašizma danas i tome šta priča o porodici Ribar, znači njima lično; u savremenom političkom trenutku obeleženom istorijskim revizonizmom i jačanjem nacionalističkih struja, u regionu ali i u čitavoj Evropi”, piše u pratećem materijalu uz predstavu “SMRT FAŠIZMU: O Ribarima i Slobodi” beogradskog Reflektor teatra.

Kao Jugosloven, kažem da Jugoslavija nije bila savršena. Ali se mogla “popraviti”. A ovo, ovo što su nam servirale ubice Jugoslavije kao “novu normalnost”, e to je potpuno nepopravljivo!

Mada, da vam pravo kažem, ko kaže da Jugoslavija nije moguća u budućnosti. Jer i tu nam podvaljuju: Jugoslavija je tobož bila “neprirodna tvorevina”. A ovo su, je li, “prirodne tvorevine”. Jesu, ukoliko je koren reči “tvor”. Zanimljivo, kada se o Jugoslaviji danas govori i piše, obavezno se dodaje i „bivša“. Kako to da se „bivša“ ne dodaje ispred Austrougarske, Rimskog carstva, Otomanske imperije, Kraljevine Srbije…? Jednostavno: zato što je se, i trenutno mrtve, plaše. I treba da je se plaše, jer ona je sve  što oni nisu.

Naime, Jugoslavija je postojala. I to dva puta. A ideje ne umiru. Dok god ima onih koji u njih veruju. Da li je to iluzija? Jebeš čoveka bez iluzija.

Jugoslavija je bila i ostala ideja progresa i humanosti, koja je naše ljude izvukla iz bede, varvarstva i nepismenosti. Stvarali su je njeni najbolji sinovi i kćeri.

Varvari su je ubili, jer je ovo vreme varvara. Zato treba s kolena na koleno prenositi jugoslovensku ideju. I ne, to nije samo “jugonostalgičarska priča” nas “matoraca”, dragi pioniri i omladinci. Ne dajte da vas prevare i uvere da je život kojim živite “normalan”. Jer vašim životima upravljaju prave ubice. I nećete se od njih skloniti tako što ćete voditi brigu samo o svojim individualnim sudbinama. Sebičluk i eskapizam ne pomažu. Pokucaće i na vaša vrata. Ništa nećete uraditi bez vere u ideju humanosti. Ništa nećete uraditi bez solidarnosti.

Smrt fašizmu!

 

Autor je docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, glavni urednik VOICE-a, šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, dopisnik Dojče velea i građanski i antiratni aktivista.

 

(Slobodna reč)

 Dinko Gruhonjić, naslovna fotografija: Medija centar Beograd