Zakrivljeni sto za stoni tenis, sa kog odskače fudbalska lopta i sa samo 2 ili 4 igrača pruža pravi fudbalski doživljaj – ovako ukratko možemo sumirati ono što krije Teqball. Inovacija, koja je nekoliko puta osvajala nagradu Red Dot Design Award, svoj put osvajanja sveta je započela iz Budimpešte, a vremenom ćemo možda moći da navijamo u ovom sportu i na olimpijadi.

Za tehničko rešenje Teqball-a, zaslužan je Viktor Husar, koji je uprkos svojim mladim godinama napravio izuzetnu profesionalnu karijeru. Trenutno piše doktorsku disertaciju na temu sajber bezbednosti i veštačke inteligencije. Tokom pandemije je sa svojim vršnjacima razvio mobilnu aplikaciju koja koristi kinetičko kretanje, tj. detekciju objekata, pomoću kog praktično pretvara dnevnu sobu, ili kako je to demonstrirao tokom našeg razgovora, kancelariju u virtuelnu teretanu.

Kakvo je bilo vaše detinjstvo? Šta je to što vas je interesovalo, što je uspevalo da zadrži vašu pažnju?

-Imao sam srećno detinjstvo, tačnije, ono još uvek traje (smeh). Potičem iz uravnotežene porodice, sa roditeljima punim ljubavi. Ono što je naše živote učinilo posebnim, to je što je moj otac služio kao vojnik u mirovnoj misiji UN-a u Kambodži tokom režima Crvenih Kmera, što nije bilo ni bezazleno, a nažalost nije ni bio sa nama u jednom periodu našeg života. To nas je rano naučilo samostalnosti, ali su nam ljubav i služenje otadžbini dali ozbiljan sistem vrednosti. Uvek su me zanimale tehničke nauke i voleo sam da probam sve, što je zahtevalo neku vrstu naučnog pristupa. Radio sam hemijske eksperimente kod kuće, što je nekada pošlo i po zlu. U svojoj sobi sam razvio gasoviti hlor, nakon čega smo morali da vetrimo celu kuću, ali sam bio u stanju i kao dete da to do kraja odradim. Bio sam snalažljiv i veoma odlučan čak i kada sam bio mali. Ideje su mi se lako javljale i zbog ovakve vrste stabilnosti mi je bilo vrlo lako da se upustim u bilo šta. Nisam imao strahove, jer sam znao da će se svakako sve rešiti nekako.

Već kao mlad ste stekli više fakultetskih diploma, govorite nekoliko jezika, bavili ste se sportom, što govori o prilično disciplinovanoj mladosti. Kako ste vi doživeli ovaj period?

-Bio sam samosvestan već u srednjoj školi, kada sam polagao međunarodnu maturu. Bila je to odluka koja je rezultirala automatskim prijemom na svaki mađarski univerzitet, ali sam znao da ću sa ovim papirom biti dobrodošao bilo gde u svetu. Naposletku sam odabrao Holandiju zato što je blizu, a i Holanđani su ekonomski izuzetno uspešni. Ako pogledamo, Holandija je – po broju stanovnika i teritorijalno – mala zemlja, koja se može uporediti sa Mađarskom, pa su ipak činili takve stvari koje su osvajale svet, a Holanđane smatramo svetskom elitom. Dakle, na osnovu brojki sam zaključio, da ću ja u ovoj zemlji biti uspešan, jer je ona predodređena da podržava ljude poput mene. I tako je i bilo. Otišao sam u Holandiju, primljen sam na jedan poseban program, kroz koji sam stekao tri diplome tri univerziteta u tri zemlje. U svakoj zemlji sam postao malo drugačiji Viktor. A i kada govorite jezike, postajete druga osoba – zato je jezik važan. Ovi potporni stubovi su me pratili i počeo sam da shvatam životne zakone, koje i dan danas primenjujem.

Teqball u suštini kombinuje sve čime ste se ranije bavili: sport, tehničko razmišljanje, međunarodne odnose. Da li je ovo neka vrsta srećne konstelacije zvezda?

-U životu postoje srećne konstelacije, ja verujem u to. Takođe me i interesuje ova vrsta – ja je zovem tako – naučne duhovnosti. Fudbal je moja velika ljubav još od detinjstva, ali sam imao toliko mozga da znam, da neću biti talentovani fudbaler. Međutim, toliko sam voleo taj sport sam po sebi, da sam ga približio iz drugog ugla. Video sam ga kao igrač, navijač, trener, menadžer kluba, a imam i sudijski ispit, tako da sam iskusio svaki njegov sloj. Imao sam jedan zaključak: da se moj učinak nikada nije objektivno merio i to ekstremno smeta osobi sa tehničkim načinom razmišljanja. Teqball je mnogo pravedniji, jer smo minimizirali sreću u sportu. Dugoročno gledano, pobeđuje onaj koji je fokusiraniji, veštiji i tehnički spremniji. I to je jedan divan suživot troje ljudi, tri veoma različita sveta. Ja sam u ovo umeo da unesem tehničku stranu, čak i u reči Teqball je tehnologija ono što ja predstavljam. Moj prijatelj, komšija i poslovni partner Gabor Boršanji je uneo kreativnost i ideju. A Đerđ Gaćan strategiju, jer je on znao kako to sve treba da se organizuje, da bi stigli dovde.

Kako je nastala ideja?

-Gabor je pre trideset godina igrao fudbal na betonskom stolu za stoni tenis na Balatonu, ali iskustvo igre nije bilo savršeno, nešto je nedostajalo. Znao je da sam ja predsednik fudbalskog kluba na tehničkom fakultetu, i jednom kada smo razgovarali, rekao je da bi lopta iskočila ako bi sto za stoni tenis bio savijen. Pitao sam ga kako bi ga savio. Odgovorio je da sam zato ja tu, da to smislim. Moja ideja je bila da napravimo prototip i vidimo kako bi funkcionisao. To su fizika i matematika. Postoji lopta, ima težinu, prečnik, pritisak. To je kao kada sudija obiđe teren na jednoj utakmici po kiši, i sa jednog metra ispusti loptu da vidi kako će odskočiti, da bi zaključio da li se utakmica može odigrati. Isto to treba zamisliti, samo što smo mi napravili mašinu za ispuštanje lopte, i analizirali na usporenom snimku kako se od kog materijala odbijala lopta.

Koliko dugo je trajao ovaj eksperimentalni proces?

-Prototip se radio godinama, ali čim je završen, zaštitili smo ga. Poznavali smo reprezentativce koje smo pozvali da igraju i svi su rekli da je ovo senzacionalno, ali smo želeli i međunarodnu potvrdu da bi se ovim ozbiljnije pozabavili. Konačno, zamolili smo jednog stranog trenera da pogleda, Henka ten Cate-a, kog smo poznavali još iz Mađarske, ali je od tada izrastao u trenera svetskih razmera. Rekao je da nema baš vremena za to, ali smo ga na jedvite jade ipak ubedili. Došao je sa ubeđenjem da njemu ništa novo ne možemo da pokažemo u fudbalu. Isprobao je, bio je srećan kao malo dete i rekao da je pogrešio, da je ovo genijalno i da će uspeti. Nakon toga su svi počeli da nam pomažu, besplatno, vraćajući pomalo svom voljenom sportu. Ubeđivanje se odvijalo tako, kako sad i sedim pred vama: samo sam rekao da mi novca nemamo, ali imamo entuzijazma. Želimo da damo nešto svetskom sportu. Ako on, kao svetska zvezda misli da je ovo dobra stvar, voleo bih to da snimim kamerom, kako bismo mogli da napredujemo dalje. I skoro svi su rekli da je to u redu. Iako u fudbalu ima ogromno mnogo novca, sve zavisi od toga da prenesem zašto uopšte radimo Teqball: zato što je on dodata vrednost.

Najveća inovacija igre je to što je ploča zakrivljena. Zašto je ovo bitno?

-Ovo nije najveća inovacija, ovo je temelj. Najveća inovacija je da ovako teška lopta odskoči. Loptica za stoni tenis obično teži 2 grama. Fudbalska lopta teži 380 – 450 grama. Ondosno na stolu za stoni tenis fudbalska lopta neće odskočiti, jer je dve stotine puta teža i nije za to dizajnirana. Naš posao je bio da smislimo kako možemo da obezbedimo upotrebu materijala na zakrivljenoj površini tako, da lopta ove težine može da odskoči.

Na više mesta sam pročitala da Teqball izaziva zavisnost. Zašto?

-Zbog strasti za igrom. Ljudi i na plaži mogu da se opklade u pivo, ko će pobediti u jednom fudbalskom ili stonoteniskom meču. Čim postoji takav neki dečiji ulog, igra odmah smesta pokrene hemijske procese u mozgu, koji dovode do oblika zavisnosti od adrenalina. I dobar je osećaj pobediti posle duge igre sa loptom. I ovde nema toga da je jedan tim za 90 minuta pobedio 1:0, već za 9 minuta 500 puta pipnete loptu i svaki dodir lopte je bitan. Baš onako kako funkcioniše i Rubikova kocka. Nije je lako složiti, pa zašto se onda njom igra toliko ljudi? Upravo zato što je nije lako složiti. I Teqball neko zato igra, jer veruje da je spretan igrač, ali ovde može objektivno da se odluči na kom je nivou. Broj dodira je visok i moraju se doneti veoma brze kognitivne odluke. Teqball je nešto kao kad idete da polažete ispit, za koji ste se pripremali, ali je i onda moguće da ćete izvući ispitno pitanje koje ne znate baš dobro. Ova vrsta zdrave ispitne treme vam povisuje otkucaje srca – to je ta zavisnost. Vratili smo tu razigranost koja postoji u svakom fudbaleru. Svi su igrali picigen, to je deo života svakog fudbalera. I postoji platforma za ovo, na kojoj možete da „izvozate“ nekog drugog, tako je jednostavno.

Ako je suditi po usponu, ovo je jedan od sportova koji se najbrže prostiru, a mnogi predviđaju da je za očekivanje da se pojavi i na olimpijadi. Koliko mislite da je ovo realno?

-Hvala Bogu, Teqball je postao sportska disciplina koja se najbrže širi na svetu ikada, i najbrže je priznat kao sport, na šta već možemo biti ponosni. 2023. godine će već biti na Evropskim igrama kao takmičarski sport. Na osnovu toga mislim da Teqball ima sve šanse da postane olimpijski sport. I koliko je to realno? 2024. je brejkdens olimpijski sport. Pa koliko je to bilo realno?! Mladi se okreću prema njemu, znaju da se svet menja, a da ne pominjemo da se Teqball može igrati čak i tokom pandemije, jer nema fizičkog kontakta. Naravno, potrebna je politika i lobiranje, ali je na kraju dodatna vrednost to, što je srodnik najpopularnijeg sporta na svetu, fudbala.

Šta bi značilo za vaš posao kada bi Teqball prerastao u olimpijski sport?

-Tada bismo se usudili da budemo prvi olimpijski sport koji je izašao na berzu. Modeli sportskih saveza su previše tradicionalni. FIFA ne prodaje fudbalske lopte, njih prodaju Nike i Adidas. Ja mislim da ako bi firme poput Nike i Adidas pod obavezno uložile svoj profit u sport, to bi bio zdraviji poslovni model nego što je sada, kada akcionari ostvare profit od 16 milijardi dolara godišnje, a podržavaju samo one sportove koje mogu da iskoriste da bi zaradili još više novca. Ovo zahteva promenu paradigme. U slučaju Teqball-a, trebalo bi oformiti održivi međunarodni savez, čak i tako da izgradimo sportski brend, ako time možemo više da postignemo nego što uobičajeno postižu sportski savezi. Naša situacija je utoliko drugačija, da smo mi smislili ovaj sto, zaštićen je, a mi smo tu i želeli bi da doživimo, da se stotine hiljada ljudi i desetine hiljada parasportista širom sveta pripremaju da mirno istestiraju svoje veštine na olimpijadi.

Kako god, ovo je mađarska inovacija. Kako se zbog toga osećate?

-Dobro se osećam. Srećan sam. To je zato što smo mi Mađari tako vešti, jer mađarski jezik to može iz nas da iznese, a ja koji govorim pet jezika to mogu da kažem sa pravom.

Mislite da jezička struktura mađarskog jezika drugačije angažuje mozak?

-Da, ali samo tada ako počnete i druge jezike da govorite jako dobro. Ja imam NATO StanaG 6001 jezičku kvalifikaciju (odnosi se na ujednačavanje standarda poznavanja jezika, posebno engleskog, sa stranim vojskama, prim. prev.) i kada govorim engleski na nivou NATO-a, koristim potpuno drugačiji jezički fond. Ali dok Englez ne govori mađarski, on i ne može da predloži takvo rešenje koje potiče iz jezika, dok ja to mogu da uradim na engleskom, jer mogu da aktiviram svoj „mađarizam“. I počinje magija. Kažem mnogo bolja rešenja, jer oni nemaju ni mogućnosti u sebi za tako nešto.

Šta biste savetovali mladim ljudima koji se sad nalaze na prekretnici na kojoj treba da odluče u kom pravcu treba da idu njihovi životi?

-Jednom srednjoškolcu mogu da savetujem da već sad razvije takav sistem vrednosti kojim neće odlučiti šta će biti kada „poraste“, ali kojim može da odluči šta može da bude. Na osnovu mog primera, za to je potrebna jedna međunarodna, situacija van zone komfora, visok nivo znanja minimum jednog stranog jezika, a u doba Google-a, kada svo leksičko znanje pruža internet, onda je načitanost ta, koja nekom pruža posebnost. Ali iako ima izuzetnih umova, obrazovni sistem na ovim prostorima to ne podržava. Kao što je moja odgovornost stvaranje vrednosti, tako je i menjanje sistema, ako su loše napravljeni. Bez lažne skromnosti mogu da kažem da je moj talenat, moje znanje, moje obrazovanje, iznad proseka. Znam da ovo zvuči uobraženo, ali sada pišem svoj doktorat, u međuvremenu razvijamo jedan možda olimpijski sport, a pored toga sam uradio i mnogo drugih uspešnih poslova, filmova. Čime god da sam se bavio, funkcionisalo je. Počev od sada, uveren sam da ako bih od sutra istraživao život pingvina, moje istraživanje bi bilo takvo da bi pomerilo svet.

Zašto ste ipak došli kući?

-Zato što služim svojoj zemlji. Jer je i moj otac služio svojoj zemlji, pa to i ja radim. I zato što sve mogu kod kuće da postignem. Rođeni smo za ovde. Citirao bih reči mog partnera Đurija: ti si rođen tako visok. Možeš da dohvatiš voće na drvetu, i nećeš dati drugima, jer su oni niski? I to je moguće da će snalažljiviji doneti merdevine, ali većina i ne stigne do merdevina, ili im nije ostalo merdevina. Mislim da bi bilo neodgovorno da se nisam vratio kući.

Virag Đurkovič

Osnivači (s leva na desno): Viktor Husar, Đerđ Gaćan i Gabor Boršanji (Foto: privatna arhiva)