Vilmoš Šimon je vanredni profesor Tehnološkog i ekonomskog univerziteta u Budimpešti i njegova porodica se korak po korak priprema za Božić. Dok njegova supruga dočarava prazničnu atmosferu u njihovom domu, predsednik Udruženja prijatelja Vojvodine četrdesetodnevnim postom priprema svoje srce i dušu za praznik ljubavi.

Vilmoš i njegovi najmiliji veruju u negovanje tradicije i običaja, zahvalni su na ljubavi Božijoj i daju sve od sebe da se u nekom obliku zahvale za sve dobro čime ih Bog svakodnevno blagosilja i daruje. Sa njim smo razgovarali o pripremi i aktivnostima udruženja u vezi praznika.

Kako počinjete da se pripremate za božićne praznike?

-Mene su roditelji u Novom Sadu tako vaspitavali, da moram da se prilagodim svakom važnom prazniku, odvojim vreme za njega, ne može da se požuruje i dobije u instant verziji. Onda je u velikom gradu i mene povukao žrvanj, pa jedno vreme nisam praznicima posvećivao to određeno vreme. Poslednjih godina ponovo radim ono što sam i davnih dana, te vidim da je i mojoj duši tako bolje. Moja supruga nedeljama ranije ukrašava naš dom. Svake godine uspe da stvori zaista neverovatan svet snova, radost je ući u kuću, atmosfera je sama po sebi zadivljujuća. Za mene međutim, usaglašavanje sa raspoloženjem praznika počinje strogim četrdesetodnevnim adventskim postom. To je ono, čime mogu da pripremim svoju dušu i srce – svakodnevni razgovor sa Bogom i samim sobom.

Kada ste i sa kojim ciljem uveli ovu naviku u svoj život?

-Pre tri godine sam se prvi put u ovo upustio. Pre toga sam puno razmišljao o tome koliko toga mi daje dobri Bog, a takođe i o tome kako bih mogao da se na tome zahvalim, pokažem mu, koliko je sve to meni bitno. Mozgao sam kakvu bih žrtvu mogao da prinesem da oseti koliko sam zahvalan za sve. Kada sam odlučio da ću postiti, shvatio sam da se ovde ne radi samo o zahvalnosti, nego i o uzdržanosti i ravnoteži. Žurimo, žderemo, sve skupljamo, baš kao večito gladni morski prasići. U međuvremenu ni ne pomišljamo na to, da je unutrašnja mera ono što izgubimo. To nam otežava snalaženje u situacijama u kojima se moraju donositi jednostavne, svakodnevne odluke. Drevno je znanje znati značenje reči „mera“ i „vrednost“. Uvek mi se dopadalo to, što je kod grkokatolika ostao strogi 40-dnevni post, to jest, uzdržavanje od sve hrane životinjskog porekla i alkohola. Nikada nisam video smisao posta od jednog ili dva dana, znao sam da mi nije to potrebno. Oni koji osećaju da ne mogu da izdrže 40 dana, dobro je da započnu sa dan ili dva. I to je nešto, ako preskoče jedan od dnevnih obroka ili izostave određenu hranu. Nije bitna količina, nije ovo takmičenje, važno je da to radimo iz srca. Mnogi ljudi me pitaju da li je to teško i kako se sa tim nosim, a ja se samo nasmešim. Ovo je moj šesti post i ni u jednom trenutku ne osećam da mi je težak, s obzirom da bi to značilo da žrtvu ne podnosim svim srcem. Zar ne? Sedeti nad jednom skromnom porcijom povrća, zadovoljno se smešiti i razmišljati o tome kako nam je Gospod dao ukusno jelo, čudesno je. Ovo je pravo duhovno putovanje, preporučujem ga svakom ko oseća da mu je prijemčivo.

Koliko poštujete tradiciju?

-Srećom, oboje su nas naučili da negujemo i poštujeo božićne tradicije i običaje, a i učinili su da ih zavolimo. Moja supruga je donela verziju iz Malog Iđoša, a ja novosadsko – sivačku, u glavni grad Mađarske. Sve to se manifestuje u stilu muzike, u hrani, pa i u negovanju narodne tradicije pred Božić. Ranijih godina smo uvek na Božić dolazili kući u Vojvodinu, gde je zaista bilo dirljivo sedeti u novosadskoj Crkvi imena Marijinog na ponoćnoj misi, te se sresti sa poznanicima koje nismo videli cele godine, jer žive u različitim delovima sveta.

Za kraj, ali ipak u vezi sa praznicima: šta trenutno radi Udruženje prijatelja Vojvodine? Kako je izgledao protekli period i šta može da se očekuje u budućnosti?

-Udruženje prijatelja Vojvodine postoji već deset godina, i dalje se trudi da pomogne vojvođanskoj zajednici i porodicama. Ove godine smo sada već nadaleko poznati Vojvođanski piknik mogli da organizujemo samo u malom broju, iz opravdanih razloga, to jest epidemije korona virusa. Ali tokom leta smo ponovo imali priliku da organizujemo porodične izlete u Vojvodini i tako podržimo domaći turizam i male proizvođače koji tamo žive. Predivne dane smo proveli u Adi, Senti i Bajši, gde su nas dočekali sa ogromnom srdačnošću. Pored ovoga smo se duge nedelje pripremali za decembarsko dobrotvorno Mikulašovo veče, gde smo posle pauze od godinu dana ponovo želeli sve goste rado da vidimo, podelimo pakete i uživamo u igri i pevanju dece iz Vojvodine, međutim, epidemija je ponovo pomrsila naše konce. Međutim, nadu i veru ne može da uništi, niti to da deseti put ove godine pomognemo. Zato smo nedavno pokrenuli božićnu akciju prikupljanja sredstava za podršku onima koje smo želeli da podržimo na Mikulašovoj večeri: Kulturno društvo Zlatna kapija iz Ade, Dečiji hor Svete Trojice, i mlade stipendiste Socijalnog centra iz Kanjiže. Pored toga, organizujemo i kućnu dostavu paketića u Budimpešti, kako deca ne bi ostala bez poklona. Do sada je Udruženje prijatelja Vojvodine iz privatnih donacija i rezervi Udruženja prikupilo 1 085 000 forinti       (348 651,05 dinara, prim. prev.). Druga akcija na koju smo takođe jako ponosni, je da možemo da pomognemo jednoj majci koja odgaja sedmoro dece u teškim uslovima u Ostojićevu, koja je konačno mogla da kupi kuću za svoju porodicu od 3300 evra koliko smo mi prikupili. Naravno, imamo mnogo ciljeva i planova koji tek čekaju da se realizuju. Verujemo da će se snagom saradnje i svi oni ostvariti.

Tamara Poša

Vilmoš Šimon (Foto: privatna arhiva)