25. novembra je kontinuirano obrazovanje nastavnika u Subotici navršilo sto pedeset godina, a Učiteljski fakultet na mađarskom nastavnom jeziku slavi 15 godina postojanja. Osnivač fakulteta, profesor emeritus Katalin Kaić, osvrnula se na zadatke u vezi osnivanja fakulteta, njegove početke i na to, kako možemo da razumemo sadašnjost i planiramo budućnost proučavajući prošlost.
-Iskreno, nisam ni pomišljala na to da ću svoju aktivnu karijeru završiti kao upravnica jedne ustanove, jer nisam uopšte imala takve težnje. Istinitost moje tvrdnje najbolje dokazuje činjenica, da su me odmah nakon smrti mog supruga Roberta Bambaha potražili sa tri mesta da prihvatim ponuđenu poziciju lidera: da budem direktor Pozorišnog muzeja Vojvodine, koji je tada bio u osnivanju, zatim su gradski oci i radnici Narodnog pozorišta u Somboru želeli da mi povere upravljanje pozorištem, a Mađarski odsek Univerziteta u Novom Sadu mi je ponudio netom upražnjeno mesto šefa katedre – rekla je Kaić, čiju je profesorsku i naučnoistraživačku delatnost Univerzitet u Novom Sadu prepoznao nagradom za životno delo.
Sve tri molbe su bile veoma velika čast, ali ste vi odlučili da ne prihvatite nijednu od njih.
-Nakon gubitka mog muža, ceo moj dotadašnji život se srušio, ali sam znala da ne želim nikakvu lidersku poziciju da preuzmem. I rekla sam profesoru Kovačeku – kod njega sam četiri semestra slušala južnoslovensku književnost – da ne želim ništa drugo do da pišem svoje izvorne knjige o istoriji kulture. Zauvek ću mu biti/jesam zahvalna što je moju odluku prihvatio sa razumevanjem.
Mnogo je godina prošlo otkako je stigla još jedna molba od čelnika jedne ustanove, na koju ste ovaj put potvrdno odgovorili.
-Tokom svog dugog života, a uskoro ću napuniti sedamdeset i devet godina, naučila sam mnogo o sebi, shvatila sam mnogo stvari, uključujući i to, zašto mi se šta dešava. Jedna od osnovnih karakteristika mog života je ta, da kada odgovorim na molbu sa odlučnim ne, slična situacija se pre ili kasnije vraća u takvom obliku, da je nemoguće odbiti zahtev. To je bio slučaj i sa osnivanjem Učiteljskog fakulteta na mađarskom nastavnom jeziku u Subotici.
Potražili su vas u rano proleće 2006. godine, kada ste se pripremali da odete za Beč, kao vlasnica jedne austrijske stipendije.
-Davno sam rekla kako mi je teško bilo da ispunim tu molbu, pošto sam već napravila plan za godine mirnog penzionisanja. Međutim, ovog puta nisam mogla da odbijem molbu. Tešila sam se da će tri godine brzo proći, pa ću posle toga imati još dve aktivne godine, kada mogu da predajem i da radim sledeću istraživačku temu punom parom. Međutim, u vezi planiranja sam i to shvatila, da moje zamisli ne odgovaraju uvek prirodi zadataka koji su mi dodeljeni u stvaranju, i zato sam naučila da poštujem ono božansko, po kome treba „da bude volja Tvoja“.
Zadatak je glasio: pokrenuti obrazovanje nastavnika na univerzitetskom nivou.
-Tek nešto kasnije sam shvatila sa čim je sve u mom dotadašnjem radu povezano ovo zaduženje. Tek tada se u mom mozgu istoričara kulture osvestilo da su počeci mađarskog učiteljstva u Subotici isti kao i počeci srpskog u Somboru. U oba slučaja posle donošenja Ratio Educationis (Nakon što je u avgustu 1777. g. na snagu stupio Ratio educationis, zakon kojim je uređeno školstvo na prostoru Ugarske (bez Erdelja, Tamiškog Banata i Vojne granice), i srpski narod je, kao i ostali narodi i konfesije u Austrijskom carstvu, dobio mogućnost da osniva narodne (trivijalne) škole na svom maternjem jeziku, u školskom sistemu koji je, u to vreme, bio jedan od najboljih i najnaprednijih u Evropi, prim.prev.) 1777. godine, prvi kurs učiteljskog usavršavanja je na našim prostorima organizovan 1778. godine.
Ako ste već ovo pomenuli, hajde onda da prođemo kroz istoriju.
-Stalno usavršavanje učitelja u Subotici, doduše sa nekim pauzama, počelo je 25. novembra 1871. godine, nakon naseljavanja, u skladu sa odredbama Zakona o narodnoj prosveti, kada je u ovom gradu kao drugo otvoreno državno obrazovanje za učiteljice u istorijskoj Mađarskoj. Znam i priznajem da se ništa ne dešava slučajno i da je sve sa svim povezano. Tačno 135 godina kasnije, Učiteljski fakultet na mađarskom nastavnom jeziku u Subotici je osnovan kao 14. fakultet Univerziteta u Novom Sadu, a dan ustanove je postao 25. novembar, datum početka kontinuiranog usavršavanja učitelja na mađarskom jeziku. Pretpostavljam da ni početak obrazovanja učiteljica 1871. godine nije slučajno pao na imendan mučenice Svete Katarine aleksandrijske, iz 4. veka, koja je između ostalog i zaštitnica univerziteta, nastavnika i učenika. Da sam ja dekan osnivač upravo ove obrazovne ustanove, da su mi roditelji na krštenju dali baš ime Katalin, da sam bila Učitelj mnogim pokolenjima, sve sam to doživela/doživljavam kao posebnu milost Božiju.
Katalin Kaić (Foto: Robert Reves)
Posle ovog kratkog istorijskog osvrta, vratimo se osnivanju institucije.
-Za mene je ovo značilo celodnevnu službu. Inače ne bih mogla da ispunim očekivanja. Naročito ne moja očekivanja. U tih pet godina koliko je trajalo moje zaduženje, koncentrisala sam se samo na to da sve aktivnosti ustanove dobiju čvrste temelje. Pored stručnog usavršavanja, jedan učitelj treba da bude i posrednik opšteg obrazovanja, posebno ako mesto delatnosti nije grad, već selo. To je oduvek bilo tako, pa je tako i danas. U tom smislu sam apostrofirala pokretanje takvih opšteobrazovnih manifestacija, kao što su književne večeri, prezentacije knjiga i stručna predavanja. U hodnicima zdgrade su mogle da se vide izložbe slikara i radovi učenika slikarke Melinde Terek. Na hodniku prvog sprata bila je izložba savremenih dokumenata i fotografija koja je podsetila na istoriju obrazovanja učitelja u Subotici, a koji je uprava ustanove kasnije uklonila. Učenici su mogli da prisustvruju i pozorišnim predstavama, ali nisu izostajale ni filmske projekcije. Kada je kabinet mađarskog premijera 2007. godine proglasio fakultet ustanovom od nacionalnog značaja, između ostalog je bilo moguće organizovati i stručna putovanja, koja su bila značajna zarad jačanja prirode identiteta. Naši studenti su bili u prilici da posete mesta osnovnih faza našeg nastajanja kao evropske nacije: Tihanj, Panonhalmu, Estergom…
U većini slučajeva je i nastajanje saradnje deo osnivanja institucije.
-Mnogi sporazumi o saradnji su potpisani u prvih pet godina, sa srodnim institucijama u Kapošvaru, Debrecenu, Komaromu, Đeru, Baji, Osijeku i Sarvašu. U Kapošvaru, Komaromu, Đeru, Sarvašu i Osijeku sam držala predavanja o istoriji obrazovanja učitelja u Subotici. Naravno započeli smo i organizovanja međunarodnih naučnih konferencija, izdavanje stručnih knjiga, godišnjaka i metodičkih publikacija.
Kroz naše razgovore i vaše izjave tokom godina, postalo mi je jasno da ne verujete u slučajnosti.
-Kao što nije slučajno da je pre sto pedeset godina u Subotici otvorena druga učiteljska obuka u zemlji, tako nije slučajno ni to, da je 2006. godine ovde smešteno univerzitetsko obrazovanje nastavnika, što svedoči o snazi postojeće tradicije. Od kada sam se penzionisala, objavila sam niz studija o periodu obrazovanja učitelja između 1871. i 1918.godine, a koje su uzele u obzir i karakteristike nekadašnjeg obrazovnog sistema, međutim, prilično su poučne i za sadašnji.
Poznajući vaš rad, usudio bih se da se kladim na veću sumu, da ćete pripremiti monografiju Učiteljskog fakulteta na mađarskom nastavnom jeziku u Subotici. Srećom, nisam to uradio…
-Mogu samo da žalim, što Učiteljski fakultet nije pokazao interesovanje da se već obrađena priča o obuci učiteljica proširi u monografsku obradu iste. Rado bih to uradila, uprkos tome što sam smatrala da je odlaskom u penziju moj angažman u životu fakulteta završen. Međutim, tokom stvaranja sam dobila jedan takav dar koji se novcem ne može kupiti, a tiče se samospoznaje, da po završenom poslu nikada ne osećam potrebu da provedem više vremena nego što je potrebno na mestu svoje prethodne aktivnosti.
Ako u jednoj rečenici izgovorim Obrazovanje učitelja na mađarskom nastavnom jeziku i 150 godina, šta vam prvo padne na pamet?
-Sada, kada se prisećamo 150 godina kontinuiranog usavršavanja učitelja na mađarskom nastavnom jeziku u Subotici, zadovoljstvo mi je što mogu da podsetim i podignem svest o našoj kulturnoj istoriji, što zajedno sa Narodnim kolom, takođe starim sto pedeset godina, a koji zajedno čine grad čuvarom vanvremenske mađarske kulturne i prosvetne tradicije koja nosi svojevrsnu stabilnost, a koje je ovde, u Vojvodini, koja se može shvatiti i kao neka vrsta Kumove slame za narode, malo.
I medalja ima dve strane…
-Istovremeno, veoma mi je žao što se uloženi napori da se ostvari mnogo puta naglašavano očuvanje tradicije, nisu baš odrazili na primer na inventar istorije kulturnih i prosvetnih ustanova ili ne daj Bože, njihovu obradu. Kao što sam već toliko puta rekla, stvaranje naučne institucije bi moglo ovome dati veliki podsticaj, i za sada smatram da bi bilo moguće osnovati u Vojvodini mađarski istraživački institut u skladu sa zakonskim propisima, na primer iz oblast humanističkih, društvenih nauka i istorije/kulture, a što u samom početku pretpostavlja tri doktora nauka i njihov verifikovani naučni rad. Onda ne bi bilo moguće to, da dozvolimo da naše visoko vredno kulturno nasleđe spadne na jednu tridesetinu. Ja sam imala sreće da radim u jednoj ovakvoj ustanovi, tako da tačno znam o čemu pričam i zašto. Onaj ko istinski voli i želi da služi zajednici u kojoj je rođen, mora učiniti sve da ta nacionalna zajednica opstane i preživi. Duhovna nadgradnja uvek prevazilazi materijalne manifestacije! Narodna tradicija je fundamentalna, ali nadgradnja koja povezuje naciju sa univerzalnim može se stvoriti samo zahvaljujući rezultatima višestrukih kulturno-umetničkih procesa. Nobelovac Gabrijel Garsija Markez je postao poznat širom sveta upravo putem svog opusta koji je rezultat dubokog preplitanja nacionalnog i univerzalnog, kao što je svetska slava Bele Bartoka ukorenjena u ovakvog vrsti pretpostavljenog, a ne isključivo kompozitorskog stava.
Mnogo puta je poslednjih godina rečeno da ćemo poručavajući prošlost moći da se pripremimo za budućnost.
-Ispitivanje prošlosti je moj životni zadatak, ali pre svega, mogućnost da živim u sadašnjosti u svakom trenutku, koliko je to god moguće, i u tom kontekstu da je što bolje razumem, jer smo na ovaj zemaljski svet došli da učimo. Tako sam i došla do spoznaje da se prošlost na odlučan način vraća u formiranju sadašnjosti. Učiteljsko usavršavanje je zato moglo da otvori svoja vrata u Subotici 1871. godine, jer je već imalo istoriju staru sto godina, i zato što je u oblasti gusto naseljenoj nacionalnostima, obrazovanje nastavnika na mađarskom jeziku igralo odlučujuću ulogu u skladu sa očekivanjima koja je diktirala politika. Činjenica da fakultet, osnovan 2006. godine, nije bio ograničen samo na obrazovanje i vaspitanje, bila je posledica tradicije obrazovanja nastavnika, prema kojoj su zbog raznih dešavanja nekadašnji đaci bili aktivno pristuni i u kulturnom životu grada sve do 1918. godine. Njihovo muzičko obrazovanje im je omogućilo da nastupaju na koncertima i svečanim predstavama, ne samo sa horom, već i sa pojedinačnim, najčešće klavirskim koncertima. A ovde se može navesti i njihovo uspešno učešće na raznim nacionalnim i drugim zanatskim i ostalim izložbama. Poštovanje i uvažavanje naših prošlih kulturnih tradicija se takođe ogleda u tome kako se zapravo odnosimo prema vrednostima nasleđa koje dobijamo, a odnos prema tome uvek kvalifikuje naše potomstvo.
Sigurno se u vama već formiralo mišljenje o tome šta čelnici naše zajednice nisu uradili, ali bi sada, vezano za jubilej imali sjajnu priliku da to učine.
-Za 150 godina, na primer, bila bi jedna vrsta malog oduživanja, ako bi na zgradu učiteljske škole, koja je izgrađena 1898. godine, a u kojoj se danas nalazi srednja hemijska škola, postavili spomen ploču, koja bi našu nacionalnu zajednicu podsećala na ovu činjenicu, ali i one koji žive zajedno sa nama.
Učiteljski fakultet u Subotici (Foto: Imre Tot)
