Osnovna i srednja škola Bratstvo u Bečeju je 3. decembra proslavila Dan škole, na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom – u ovoj instituciji učenici učestvuju u pojedinačnom razvoju
Nick Vujičić tipka, telefonira i drži motivacione treninge. Ovaj simpatični i duhoviti otac dvoje dece rođen je u Australiji kao dete roditelja Srba, izbeglica. Rođen je bez ruku i nogu. Razlog nemogućnosti kretanja najpametnijeg čoveka na svetu, britanskog teoretskog fizičara Stivena Vilijama Hokinga (1942-2018) bio je ALS, to jest amiotrofična lateralna skleroza (poznata i kao Šarkoova bolest ili Lu Gerigova bolest, prim. prev.), koja pripada grupi neuroloških bolesti centralnog nervnog sistema. Uprkos svom stanju, Hoking je uvek izjavljivao da se smatra srećnim i da je i njegova bolest doprinela njegovim naučnim uspesima. Ludvig van Betoven (1770-1827) je svoja najveća dela komponovao gluv, a američka književnica Helen Keler je bila prva gluva i slepa učenica, koja je stekla univerzitetsku diplomu sa magna cum laude. Stvoriti nešto ogromno i trajno je ogroman izazov, a njima je to uspelo i uprkos invaliditetu. Ali ako ne postanu poznati, osobe sa invaliditetom, fizički hendikepirane, mentalno hendikepirane, oštećenog sluha, slabovide i druge – ne dobijaju dovoljno pažnje.
Od 1992. godine, 3. decembar je međunarodni dan osoba sa invaliditetom, i zahvaljujući Ujedinjenim nacijama, svake godine na ovaj dan, raznim manifestacijama pokušava da se skrene pažnja na probleme onih koji su postali invalidi kao posledica nesreće, bolesti ili urođene mane.
Milijardu ljudi na svetu živi sa nekim invaliditetom, a prema nekim izvorima u Srbiji ih ima 600 000, a prema drugim 800 000. Samo 13 posto njih ima posao, a u mnogim slučajevima nemaju pristup obrazovnim, socijalnim ili drugim javnim institucijama i uslugama istih zbog fizičkih prepreka i/ili finansijskih razloga, a često se moraju suočiti i sa predrasudama. Nije poznato koliko je dece ovom činjenicom pogođeno, ali se procenjuje da pet posto dece živi sa nekim oblikom invaliditeta.
U specijalnoj školi, specijalna zanimanja
Osnovna i srednja škola Bratstvo u Bečeju, osnovana je 1967. godine. 3. decembra, ova škola koju pohađaju deca sa posebnim obrazovnim i razvojnim potrebama slavi Dan škole. U dve zgrade specijalne škole ide 53 osnovca i 55 srednjoškolca, od kojih ovi drugi mogu da uče za frizera i baštovana na srpskom nastavnom jeziku, i za baštovana i pekara na mađarskom nastavnom jeziku.
-Slične škole našoj nema u krugu od 100 kilometara, kod nas dolaze učenici iz Ade, Mola, Bačkog Petrovog Sela, Novog Kneževca, Bačkog Gradišta, Srbobrana, Čuruga, Nadalja, Turije, prvenstveno u srednju školu. Većina naših učenika dobije posao posle završene srednje škole, a neki od njih čak napreduju i u inostranstvu – ponosno kaže direktor Zoltan Horvat.
Za školu nije čak ni veliki izazov da „regrutuje“ srednjoškolce, već učenike prvog razreda osnovne škole. Iako su posle nekoliko propuštenih godina – zahvaljujući i razvojnim časovima u vrtićima – ove godine ponovo imaju prvake (ukupno osam), moraju da se bore svake godine, što posebno otežava žestoka borba za učenike između tipičnih škola. Premda se u ovoj školi u malim odeljenjima (4 – 5 osoba) stručnjaci bave decom sa različitim smetnjama u razvoju ili onima u lošoj socijalnoj situaciji.
-Pored zajedničkih časova, većina naših učenika učestvuje i u individualnom razvoju, što znači da se naši defektolozi – oligofrenopedagozi, logopedi, specijalisti za razvoj, reedukatori, tiflopedagozi i somatopedagozi – i posebno, na pojedinačnim časovima bave decom. Ovo je važno zbog toga jer je to jedini način da se deca pravilno razvijaju. Naš defektološki tim podržava i tipične škole, iako sa sadašnjim brojem kadrova ne možemo zadovoljiti sve potrebe – saznajemo od Silvije Kurcinak Kiš, školskog defektologa, logopeda.
Onlajn nastava je predstavljala ogroman izazov u ovoj školi.
-Jako mnogo učenika živi u teškim socijalnim uslovima, nemaju kompjuter ili internet. Štampane zadatke smo seoskim učenicima slali poštom, meštanima odneli kući, pa su ih roditelji vratili – sa našim đacima jedino na ovaj način može da funkcioniše učenje na daljinu. U radu je to značilo čitavu jednu godinu propuštanja, jer sa jedne strane ova deca imaju goru memoriju od proseka, a sa druge strane, sa fizičkim smetnjama moraju da se radi na nedeljnoj bazi, da bi rad imao rezultata, a to je ovih meseci izostalo – kaže Silvija.
Inkluzija: zakona ima, resursa nema
Inkluzivno obrazovanje je u Srbiji uvedeno 1. septembra 2009. godine, u okviru koga je jednom delu dece sa smetnjama u razvoju omogućeno da pohađaju redovne škole umesto specijalnih. Prema mišljenju stručnjaka, sprski zakon i propisi o inkluziji su u skladu sa međunarodnim dokumentima, ali postoji nesklad između pravne pozadine i praktične implementacije.
-Kolege koje rade u tipičnim školama, a koje se bave osobama sa invaliditetom, treba da se prilagode sistemu inkluzivnog obrazovanja, ali oni koji su prethodno tokom studija bili pripremani za normalnu populaciju, možda neće znati tako lako da napišu individualni razvojni plan, da sarađuju stručno sa roditeljima, da kreiraju posebne nastavne listove, a i da za sve to vreme ne zanemare druge učenike. Ovakva vrsta integracije nije pravo rešenje za svu decu, umesto toga, školu treba izabrati na osnovu kognitivnih, socijalnih i emocionalnih kompetencija deteta koje kreće u školu. Neki roditelji neće prihvatiti preporuke stručnjaka za našu školu, iako isti imaju u vidu najbolje interese i potrebe deteta. 95 posto tangiranih roditelja upisuje svoje dete u tipičnu školu, u kojoj nastavnici nisu spremni za to. Ovi pedagozi od nas očekuju a i dobijaju pomoć, ako imamo resurse za to, ali o svojim poteškoćama i dalje neće otvoreno govoriti – kaže direktor.
Radu pedagoga bi trebalo da pomažu pedagoški asistenti, ali za to nema novca.
-Takav asistent bi trebao da bude u svakom odeljenju u tipičnoj školi u kojoj postoji dete sa smetnjama u razvoju, ali bi svaka škola barem trebala da ima defektologa. Ipak, ovoj deci bi kod nas bilo najbolje, jer se u većini slučajeva uopšte ne snalaze u tipičnim školama, a i u mnogim slučajevima se njihovo prisustvo pokazuje zbunjujućim za druge. Kada takvo dete kasnije dođe kod nas, potpuno se otvori – tvrdi Silvija.
Održana obećanja i neispunjene prilike
Prošlog februara je Centar za socijalnu zaštitu u Bečeju na poklon dobio novi kombi sa tri reda sedišta. Vozilo koje je vredno 27,5 hiljada evra, kupljeno je uz podršku Evropske unije. Ivona Božović, direktorka Centra, tada je izjavila: kombi, koji je opremljen i rampom za osobe sa invaliditetom, koristiće prvenstveno korisnici socijalnih usluga i osobe sa fizičkim invaliditetom. Učenici škole Bratstvo se i dalje prevoze vozilima Bečej prevoza, ali u njih ne mogu da stanu sva invalidska kolica. Za sada, škola nije mogla da iskoristi prednosti novog specijalnog vozila.
Od januara meseca, pored dece čiji to roditelji zahtevaju, Naša čuvarkuća obezbeđuje pratioca. Trenutno zapošljavaju 20 ličnih pratilaca, a dvoje dece je na listi čekanja. U školi kažu da bi zapravo bilo potrebno mnogo više od toga, ali ni za ovo nema novca.
Za druge stvari je podrška stizala iz nekih izvora: Mađarski nacionalni savet je u poslednje dve godine pomogao školi pri nabavci opreme sa ukupno 3,5 miliona dinara, a uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, biće zamenjeni i prozori na centralnoj školskoj zgradi. Ako uspeju da sprovedu u delo i svoje druge planove, školska zgrada u Dositejevoj ulici će biti neprepoznatljiva. U užasno lošem stanju je i školska zgrada u Ulici Đure Jakšića, ali će ona prema obećanjima u skorije vreme biti kompletno renovirana.
Roža Feher
Defektolozi škole Bratstvo (Foto: privatna arhiva)