Čitam u Mađar So-u da je krug prijatelja Ildiko Lovaš, spisateljice nagrađene nagradom Jožef Atila došao do takvog zaključka, da je dodatak na mađarskom jeziku u beogradskom dnevnom listu Blic bio najsmešniji vojvođanski mađarski javno-politički događaj poslednje decenije (šic!).

„U tom smislu reči, smatran je (naj)zabavnijim kao sredstvo političke komunikacije, koje će vojvođanske Mađare usmeriti u pravom smeru“ – objašnjava u svojoj opasci spisateljica nagrađena nagradom Jožef Atila.

Bilo mi je jako drago što me je to podsetilo na nedeljni dodatak Slatki Dom koji je izlazio između marta i avgusta 2012. godine, a koji sam uređivao. Zato ću vam, sa distance od deset godina, ispričati kako mi je poveren zadatak da njanjave čitaoce vojvođanskih Mađara skrenem sa dušebrižnika Saveza vojvođanskih Mađara u pojatu Demokratske stranke.

Početkom marta me je nazvao izvršni direktor izdavačke kompanije Ringier Axel Springer, koji me je zamolio da uređujem, dodatak na mađarskom jeziku u najtiražnijim dnevnim novinama u zemlji, koji izlazi subotom. Nikada nisam saznao ko je i zašto mene predložio, iako sam kao netom pre jedva godinu dana smenjeni šef Mađar So-a po odluci Saveza vojvođanskih Mađara imao tip, da zakleti saveznik mađarske stranke, Demokratska stranka može stajati u pozadini toga.

Pre nego što sam odgovorio na molbu, razgovarao sam sa nekim od mojih cenjenih i dobro obaveštenih kolega novinara o svojim strahovima, da žele da me uvuku u neki politički projekat i da žele da pišem intervjue tipa sa Tadićem i Pajtićem. O Blicu je njihovo mišljenje bilo da iako je balansirao na granici bulevarske štampe, sa strane profesionalne etike novine su prihvatljive, a izdavača interesuje profit, to jest povećanje broja prodatih primeraka.

Tako sam ja otputovao u sedište izdavača u Beogradu, gde se ispostavilo da će izdanje na mađarskom jeziku biti samo jedan od novih, tematskih priloga svakog dana, odnosno da će ga tretirati kao deo sveobuhvatnog projekta. Veoma brzo je postalo jasno da nemaju konkretnu koncepciju sadržaja, tako da nisu imali ni odredbe. Jedino su insistirali na nazivu Slatki Dom. Upravo pod ovim naslovom je godinama ranije objavljena publikacija na mađarskom jeziku povodom Božića, koju je uredila moja draga koleginica Enike Halas, a koju smo izgubili 2012. godine, nekoliko nedelja pre nego što su mene potražili. Naslov takođe ukazuje na to da je lagani dodatak koji sugeriše toplotu doma i odsustvo politike, nejasno lebdeo pred dugovnim očima Ringierovaca. Ne znam kako su ovim želeli da odmame vojvođanske Mađare od SVM- i gurnu ih u zagrljaj Demokratske stranke, ali ako im je to zaista nekako bio cilj, uradili su to veoma nespretno.

Pre svega, izdvojili su lošu osobu da vodi ovu vojnu operaciju. Ako ikoga, onda mene kao novinara nikada nisu zanimale lake, nepolitičke teme koje zrače toplinom doma, ali ni proizvodnja političke propagande. I rekao sam im da mogu da prihvatim da budem urednik samo ako barem na dve strane možemo da se bavimo javno-političkim pitanjima, ali po našem slobodnom nahođenju. Nisu imali ništa protiv, te sam na kraju odgovorio potvrdno.

Tokom svoje skoro dve decenije duge novinarske karijere, nikada nisam mogao tako slobodno da uređujem novine kao tih meseci, sa kolegama koje sam sam izabrao. Iako ja nisam bio odgovorni urednik dodatka, već samo spoljni saradnik, nikada se niko nije mešao u to šta da bude u dodatku. Nisu tražili ni da pojedine članke prevedem na srpski, iako tamo niko nije znao ni reč mađarskog. Imali su maksimalno poverenje u mene, ili ih uopšte nije interesovala cela stvar – ne znam. U svakom slučaju mi, koji smo radili u Slatkom Domu, kupali smo se u slobodi, što je u to vreme bilo sve ređa u mađarskom medijskom prostoru u Vojvodini. Jedna nezavisna monitoring studija je takođe pokazala da je Slatki Dom daleko najizbalansiranije izveštavao o političkim temama među štampom na mađarskom jeziku o političkim temama tokom predizborne kampanje.

Izbori su održani u maju, ali je dodatak ukinut tek krajem avgusta. Da je njihov cilj sa Slatkim Domom zaista bio isključivo partijsko-politički, nije bilo nikakvog smisla u tome da ga održavaju u životu još tri meseca, posebno što nije ispunio navodne nade. (Ako su i hteli da daju na izgled, bilo je sasvim dovoljno da ga održe u životu još mesec dana.) Ako su pak zaista imali komercijalne ciljeve, odnosno ako su hteli da podstaknu još više mađarskih čitalaca da kupuju novine (iako ih je navodno već mnogo Mađara čitalo), onda ne bi škodilo da se napravila ozbiljnija promotivna kampanja, jer je ovako već kodiran bio krah dodatka.

Poslednje nedelje avgusta su me obavestili da možemo da iznedrimo još jedan broj i kraj. Odluku su zasnovali na činjenici da dodatak nije doneo listu onoliko novih čitalaca koliko su očekivali. Kako se ispostavilo, nekoliko drugih njihovih dodataka je takođe ukinuto od septembra.

Sve u svemu, moram da dam za pravo prijateljima Ildiko Lovaš: ako je Slatki Dom stvoren sa ciljem da bude političko-komunikaciono oruđe u službi demokrata, onda je to bio zaista jedan izuzetno zabavan pokušaj. Da su Ringierovci ovim odmah počeli razgovor kada su me prvi put pozvali telefonom, umesto sebe sam mogao da predložim nekoga ko je zaista podoban za ovaj zadatak, a ko se u to vreme nije ni video iz kace sa mašću Demokratske stranke, ali ga je od tada njegov talenat učinio veoma kompatibilnim sa SVM-om. Toliko, da danas može da uređuje dnevne novine koje su glasnogovornik stranke Ildiko Lovaš, u tandemu sa nekrunisanom kraljicom intervjuisanja političara.

Zaista bih voleo da znam da li je i ovaj slučaj isplivao, kada su drugovi glasali za najsmešniji vojvođansko mađarski javno-politički događaj u poslednjih deset godina.

Dodatak Slatki Dom (Foto: privatna arhiva)