Đeze Sabo je veoma popularan i u Vojvodini, ali možda malo ko zna da je deset godina bio zavisnik od droge. U jesen 2021. godine, u mađarskim bioskopima je izašao film Toxikoma, zasnovan na istoimenoj autobiografskoj knjizi glumca. U njoj on sa zadivljujućom iskrenošću priča o tome, kako je postao heroinski zavisnik i kako je uspeo da se oslobodi od zavisnosti.

Sa Đezeom sam se sreo u Budimpešti, na degustaciji vina kluba vlasnika Zeppelin satova. Pre nego što sam mogao da postavim prvo pitanje, smatrao je važnim da opremi mikro-okruženje precizno, u vidu bine, to jest krajnji sto Winescape vinskog podruma-bara, gde je ovaj intervju nastao. Čaše, tanjiri, noževi i svi ukrasi, bili su na pravom mestu. Verovatno ne samo zato da bi fotografija dobro ispala, veći zato što je vizuelnom umetniku koji je naviknut na scenu bitno okruženje u kom stvara.

Koja je bila ta tačka kada ste odlučili da prestanete da uzimate drogu?

-Ovome je prethodilo mnogo, mnogo godina i mnogo, mnogo mučnih trenutaka, mnogo, mnogo mučnih jutara, večeri i popodneva. Kada čovek shvati da je već zavisnik, najteže mu je da to prizna sam sebi. To je takav stepenik, da kad stignete do njega, sve se menja. Može se iz zabave uzimati heroin, spid, kokain, hašiš, pušiti trava ili piti alkohol. Posle mnogo godina, kada je ta materija toliko ukorenjena u vašem telu da ne možete da živite bez nje, sve se menja.

Počinje jedan proces da „bez obzira šta uradim, dobro ili loše, i dalje ću to raditi, pa neka bude!“ U međuvremenu prolaze godine, okruženje će se degradirati, otuđiće se od vas, nećete imati više toliko posla, bićete umorniji, propašćete, nećete ići da radite itd. Ovo tačno ima svoj jedan proces po kome se odvija, a dođe i onaj trenutak kada vam se zdravlje i fizikum pogoršaju i svet oko vas se potpuno sruši. Onaj tip osobe koji živi autodestruktivnim životom kaže „da mu je svejedno, jer iz toga ne može da se izađe, zato i nema budućnosti“, pa ili umre ili nastavi da koristi drogu. Ali ako postoji motivacija i vidite svetlo na kraju tunela, ima smisla prestati. U knjizi sam takođe opisao i to da si uveče još džin, odlučiš da se od sutra nećeš više drogirati, ali ćeš ujutru biti patuljak i nećeš moći da izdržiš. Mogu proći dani, nedelje, čistiš se, ali kada dođe kriza i ne možeš da izdržiš, ponovo ćeš pozvati dilera. To je baš kao one društvene igre u kojima stupite na polje i izvučete kartu na kojoj piše „vratite se na početno polje“. Borio sam se dugo, dok sam odlučio da prestanem. Za to mi je naravno trebala motivacija od strane Gabora Herendija. Dobio sam glavnu ulogu u Valami Amerika (A kind of America, mađarski film iz 2002. godine) pod jednim uslovom. Izbačen sam iz svih produkcija u pozorištu, porodica me je izbacila iz kuće, a bilo je šanse i da ne dobijem ovu filmsku ulogu. Bilo je mnogo okolnosti koje su me navele da prestanem. Ali da li je bilo takvog trenutka kada sam odlučio da ću prestati – ne sećam se tako egzaktne stvari.

U knjizi navodite samo jedan primer pogoršanja ljudskih odnosa. Onaj, kada je vašu prvu pravu ljubav, kako ste formulisali, zapravo oterala droga. Zašto samo taj jedan primer?

-O ostalima nisam pisao zato, jer je interesantno da je heroin nešto što se ne može primetiti. Ako popiješ malo više alkohola, pričaš bez veze, pokreti su ti dekoordinisani. Od spida i kokaina se ubrzaš, a od trave se smeješ. Heroin i opijati izazivaju euforiju, ali te ne obore, nećeš biti budala od njih. Naravno, ako čovek pretera, onda se ustondira ili zaspi od njih. Ali ako ih držiš na jednom nivou, živiš u jednom euforičnom stanju, komuniciraš, mir je, pod kontrolom si. Ja sam sve probao, tražio sam ono što mi odgovara. Onaj ko me poznaje zna da sam energičan, meni nije trebao kokain i drugo što ubrzava, neko baš nešto što me malo povuče unazad. Inače, to sada zamenjuje alkohol. Volim da popijem nešto posle nastupa, jako mi prija dobro vino. Ali isključivo posle, preko dana uopšte ne pijem alkohol. Sada je to moja hemija: čaša ili dve uveče, čak i cela flaša kada pričamo sa ortacima. Za mene je sada alkohol neka vrsta zamene. Ali kako se kaže, vino je dobra ljubavnica. Inače, ako već o tome pričamo, to je jedna potpuno legalna droga, jer se može kupiti bilo gde, na svakom ćošku, a u Mađarskoj ima jezivo mnogo alkoholičara. A heroin nije lako uočljiv. Samo onda ako je zavrnut rukav i vide se ubodi igle na ruci, ali ne izaziva nikakvu promenu u ponašanju. Osim moje supruge i neposrednog okruženja, nisu ni znali za ovo. Ali su i oni bili šokirani priznanjem opisanim u mojoj knjizi, kao i sve moje kolege, glumce, režisere. Mnogo smo snimali, igrali u hit filmovima, TV emisijama, igrao sam u serijama i svi su me poznavali kao jednog duhovitog, komičnog lika. Upravo zbog toga je i odjeknula veliko ova knjiga. Da je na primer napisao poznato dekstruktivni lik kao Džim Morison, to ne bi bilo iznenađujuće.

Da li ste je napisali sa ciljem samoterapije ili ste želeli da svoju priču predstavite javnosti?

-Pisanje je već bilo deo konfrontacione dinamičke terapije Imrea Černuša. Morali smo da ispišemo stvari iz sebe i mi smo ih i ispisali. Jako uzbudljive stvari iskoče kada čovek piskara. Kontaktirao sam Libri Kiado, izdavača, sa kojim u saradnji sam već objavio knjigu o svojim putovanjima, jer sam već više puta obišao celu planetu Zemlju i bio na jako dobrim mestima. Međutim, ovu knjigu sam želeo da napišem sa jednim piscem iz senke, jednim mojim veoma dragim prijateljem novinarem, koji je napravio najbolji intervju u mom životu. Plan mi je bio da odemo u jedan hotel, sednemo ujutru, ja počnem da pričam priču, on je snimi, pa ručamo, odemo u saunu, odemo da trčimo, ja sve plaćam, a on napiše. Međutim, on je bio previše zauzet. Takođe sam imao ideju i da Imre Černuš napiše beleške za knjigu. Dodao bih da je njegovo ime u to vreme bilo mnogo veće od mog, pošto sam ja bio poznat kao glumac, ali u književnom smislu njegovo ime je bilo veliko. Rekao je da je to u redu, komentarsaće knjigu, ali da mu napišem osam do deset stranica. Pitao sam ga – ako već pišem taj uvod – šta da radimo, da li da budu fiktivni likovi, da ne pišemo imena, ali on je rekao sledeće: „Pazi Đeze, ako ovo ne sjebeš iskreno, ništa ne vredi“. Napisao sam prvih osam do deset stranica, Černuš je napisao beleške, poslao sam ih izdavaču, gde su mi rekli: „Nažalost Đeze, imamo loše vesti, ovu knjigu moraš ti da napišeš.“

Nakon što ste prestali da se drogirate, da li ste se vratili samom sebi, onom malom momku iz Njirbatora, ili je „rođen“ jedan potpuno drugi Đeze Sabo?

-Ponovo sam ga pronašao. Mnogo dugujem svojim korenima, ali koliko god to čudno zvučalo, postao sam potpuno drugi čovek. Moja supruga je dobila nazad jednog takvog čoveka, a i ja sam ga dobio, koji se izborio, koji je uradio, koji može da bude ponosan, jer je bio jak i izvukao pouku. I sada sam isti takav adrenalin džanki, isto sam tako energičan kao i ranije, samo što opreznije postupam.

U knjizi pišete i o tome, kada ste kao seosko dete dospeli u Budimpeštu, trebalo je vremena da vas ljudi u prestonici prihvate. S obzirom da ste po obrazovanju grafičar, da li ste morali da se borite da vas prihvate kao glumca u profesionalnim krugovima?

-Ja sam želeo da se bavim glumom, ali to nije bilo tako planirano. Hteo sam da završim i višu školu, samo je u ono vreme bilo pravilo da se može prijaviti na dva ili tri mesta, ali ne i u dve umetničke škole. Ček na petsto forinti je bio pored obrasca za prijavu, a ja sam trebao da vagam između scenske i primenjene umetnosti. Naposletku sam se odlučio za primenjenu umetnost. Ali i pored toga što sam protagonista pet od deset hit filmova, i uprkos svim mojim greškama nacionalno poznata, popularna ličnost, baš sam zbog toga što sam poneo svoje ja iz provincije, mogao da postojim u drugoj dimenziji – i to je tako jedna provincijalna stvar. Koliko ja znam, moje više kvalifikovane kolege starovi ne putuju baš puno tramvajem, niti izlaze puno u javnost. A ja jako volim da budem među ljudima. Nije bilo u paketu da ću biti glumac, i kako sam sve ovo rekao, i glumim u najgledanijoj seriji, Mi kiš falunk (Naše malo selo, prim. prev.), još uvek postoji u meni ono, da ja nemam papir, ali me niko ne tera da se tako osećam.

U Vojvodini još niste nastupali kao umetnik. Da li imate bilo kakve privatne povezanosti, sa kojima šira javnost nije upoznata?

-Privatno sam već bio u Subotici i okolini. Mnogo vozim motor. Kada sam sa jednim prijateljem otišao motorom u Tiranu, vratili smo se preko Mostara i Sarajeva duž doline Neretve i stali smo i u Subotici.

Ispovest desetogodišnjeg drogiranja

„Želiš da pročitaš ovu knjigu. Zato što ne želiš da ti sin bude narkoman. Ili baš zato što ti je ćerka ovisnica. Zato što te užasno privlači opijenost, ili zato što se užasno gadiš droge, pa je i dalje daješ sebi svakog dana. Ili bi samo želeo da znaš da li se isplati ostati čist. Glumac Đeze Samo je bio korisnik droge deset godina, a zatim je početkom 2000-tih otišao na terapiju odvikavanja i odbacio drogu. U ovoj knjizi on sa uzbudljivom iskrenošću govori o tome koliko je avanturističko ovo putovanje u pakao. Ono vodi kroz polja konoplje i maka, sve do praga smrti. Međutim, put unazad je time mučniji. Na ovom putu punom patnje, do kraja ga je vodio njegov ordinirajući terapeut, dr Imre Černuš.

Toxikoma se prvi put pojavila 2012. godine. Odmah je dospela na liste bestselera i od tada je doživela bezbroj reizdanja.“ – može se pročitati u opisu knjige.

Knjiga je dostupna i u Vojvodini u knjižarama Westbook.

Kontakt: 063-85-28-950, office@westbook.eu i www.westbook.eu

S leva na desno: Imre Tot i Đeze Sabo (Foto: Tamaš Bende)