Onaj koji još uvek misli da se ovo što se dešava u Ukrajini može rešiti kao neka fudbalska utakmica, kada publika navija za jednu ili drugu stranu, taj zaista ništa ne razume – a još smo uvek dobronamerni, nismo koristili atributske konstrukcije, iako bi to bilo potrebno.

Onaj ko i dalje misli da je rat koji besni u Ukrajini dovoljno daleko da se gleda iz lože sa nekim grandioznim cinizmom, vrlo brzo neka se ogradi od vesti. Kada ruski vojnici napadnu drugu najveću nuklearnu elektranu u Evropi i posle nekoliko sati ovakvog scenarija jedva uspe čoveku da im malo otvori oči, situaciju ne može i ne treba da ublaži činjenica da je „gorela samo jedna pomoćna zgrada“ – jer isto kako se zapalila pomoćna zgrada, mogla je da se zapali i zgrada u kojoj se nalazi reaktor. Stvar je zavisila od slučajnosti, puste slučajnosti. I slučajnost neće uvek ići u korist čovečanstvu.

Stotine analitičara širom sveta kažu da se Vladimir Putin preračunao kada je ruska vojska napala Ukrajinu. Sudeći po znacima, prvobitni plan je možda bio da se invazija, koja je počela 24. februara u suštini završi za nekoliko dana, da ruske snage okupiraju Ukrajinu, da izabrani lideri pobegnu na Zapad, da Putin postavi marionetsku vladu u Kijevu dok se svet ni ne povrati još od šoka. Neke indicije ukazuju na to da je Putin trebao da održi pobednički govor u subotu, 26. februara – ali još više to, da je u nedelju, 27. jedno kratko vreme na zvaničnom sajtu ruske državne novinarske agencije RIA Novosti bila dostupna pobednička publicistika, koja je ubrzo povučena. „Ukrajina kao kontra-Rusija više ne postoji. Zahvaljujući Rusiji, ››Velikorusi‹‹, ››Belorusi‹‹ i ››Mali Rusi‹‹ će ponovo biti zajedno“, napisao je Pjotr Akopov u svom kratkotrajnom izveštaju o pobedi, te između ostalog i sledeće: „Ukrajina se vratila Rusiji. To ne znači da će se izgubiti njena državnost, ali će biti harmonizovana, ponovo će biti prirodni deo ruskog sveta. U kakvim granicama i savezima, o tome će se odlučivati kasnije, ali je poenta da će se rasparčavanje ruskog naroda završiti.“

Umesto pobedničkog govora, Putin je od tada izražavao sve ozbiljnije pretnje u svakom svom govoru. On je na primer „naložio da nuklearne snage budu u višem stanju pripravnosti“, a zatim je dozvolio da se ratna poruka „skoro“ izjednači sa međunarodnim sankcijama Rusiji, a najsvežije je da ako Ukrajini susedne zemlje „učine dostupnom svoju mrežu aerodroma ukrajinskim vojnim avionima, a koji su raspoređeni protiv ruskih oružanih snaga, mogu se posmatrati kao umešanost ovih država u oružani sukob“, a u tom kontekstu se pominju i Rumunija i „druge zemlje“.

U međuvremenu je ruski vojni vrh shvatio da ovo neće biti blickrig pobeda, i najverovatnije u komandantima itekako da je proradio bes, a kao uvredu i želju za osvetom, poslednjih dana smo svedoci namernog gađanja stambenih naselja, izbeglica, škola, dečijih bolnica, vrlo svesnog izazivanja pogibije mnogih civila. U Ukrajini je još zima, prilično oštra, pa ipak, ima gradova koji nedelju dana nemaju ni vode, ni struje, ni grejanja ni hrane. A nema ni bežanja iz ovih gradova: više gradova od stotina hiljada i pola miliona ljudi ne mogu se evakuisati sa dvedeset ili trideset autobusa.

Ruskim jedinicama upravlja neki neverovatno zao um. I za to nema opravdanja. Bilo je nedavno mnogo pokušaja (naročito od strane pseudo-novinskih sajtova koji šire rusku propagandu) da se opravda rat na osnovu toga da Putin „ništa drugo nije mogao da uradi“, jer su „Ukrajinci sprovodili genocid protiv Rusa“ u Donjeckom basenu. Mi, koji smo izbliza videli tragediju Vukovara, Sarajeva, Srebrenice, možemo imati predstavu o tome šta je zapravo genocid. I o tome, da to nikada ne može ostati tajna, ma koliko se počinioci trudili da sakriju tragove. Nigde nema dokaza koji bi ukazivali na „genocid“ koji su navodno počinili Ukrajinci. Što je čudno i zbog toga, su zbog eventualnog izbijanja sukoba u Donjeckom basenu međunarodni posmatrači prisutni od 2014. godine. Da su ruske vlasti imale bilo kakve dokaze o genocidu, odavno bi to već izložili svetu. Možda je toga bila svesna Marija Zaharova, portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova, kada je rekla: „Možda ne možemo da pričamo o genocidu u onolikoj meri kao što je to u Africi, ali moramo da se razbacujemo kvantitativnim pokazateljima, jer sedam godina umiru žene, deca, civili, ljudi ne znaju šta je miran život, za njih je zvuk granate uobičajen.“ Zaharova je naravno, ovome zaboravila da doda da su u Donjeckom basenu zvuci rata uobičajeni ne samo za rusko stanovništvo, već i za Ukrajince. Ali ako ruska strana pod ovim podrazumeva genocid, onda nije sasvim iznenađujuće što nema masovnih grobnica.

U Donjeckom basenu je od 2014. godine bilo ukupno oko četrnaest hiljada vojnih i civilnih žrtava, što znači na obe strane oružanog sukoba. Onaj ko kaže da to „opravdava“ rat ili da se to može „izlečiti“ ratom, treba da ima na umu da se za dvanaest dana agresije na Ukrajinu može govoriti o gotovo istom broju mrtvih, sabirajući gubitke na obe strane. I još nije kraj, štaviše, ni ne vidi se kada i kako će biti.

A do tada će umirati ljudi, deca će iskrvariti u naručju svojih roditelja, a raketa će ubiti porodicu u bekstvu.

Za sada samo u Ukrajini. Ali su izjave iz Moskve više nego zabrinjavajuće. Kao što većina sveta nije verovala da će Putin napasti jednu nezavisnu državu, mnogi sada ne veruju da je u stanju da ode i dalje od toga. Premda je iz njegovih reči sasvim jasno da ga neočekivani ukrajinski otpor nije odvratio, naprotiv: itekako mu je otvorio apetit. Ovo treba da ima u vidu svako ko aplaudira tome kako je ruski medved pokazao propadajućem Zapadu.

A i to svako treba da ima na umu, ko misli da može da prođe sa neizjašnjavanjem jednoznačnog stava. Putin je daleko. Još. Ali je sve bliže i bliže. A kada već bude ovde, biće prekasno za protest.

Ruska invazija na Ukrajinu, ilustracija (Foto: mondo.rs)