Sramota je kada javna ličnost koja sebe smatra političarem nije u stanju da da jasan i direktan odgovor na dva-tri relativno jednostavna pitanja. Lupetanje je samo po sebi sramotno. Sramotno je to, kada jedan novinar radi svoj posao, a neko misli da je to sramotno. Sramota je što na ovo može samo sramotno da se reaguje.

Sramotno je to, šta su radili sa onim novinama na koje su se obrušili. Tu se naravno ni ne može dogoditi to, da jedan novinar (pravi), pitanjima provocira jednu javnu ličnost koja sebe smatra političarem, pa se ni ne treba čuditi tome da se isti iščuđava tome što su se novinari u svom bezobrazluku usudili i da uđu u kancelarije (Bože Gospode!). Štaviše, ne samo da su ušli, nego su još imali i drskosti da postavljaju pitanja, na šta je upravnik kancelarije pričao gluposti, lupetao i lagao kao u nekoj lošoj komediji.

Sramotno je to, da u Evropi 21. veka jedna javna ličnost koja sebe smatra političarem, umišlja da može da radi šta hoće, da odgovara samo na ona pitanja koja mu se dopadaju, i da iz oružja napunjenim municijom laži puca na koga hoće. Sramotno je to, što su sa koalicionim partnerima ovu zemlju doveli dotle, da se i jedno od njenih najvećih preduzeća pati sa dva-tri relativno jednostavna pitanja i ne usuđuje se da na njih odgovori. Sramotno je ovo kolektivno blaćenje, ali jeste istina da laž uvek izađe na videlo. To se i sada dogodilo: upravo su ovim podlim blaćenjem dali jasan i direktan odgovor na ono što je novinare zanimalo. A to što su ovim osramotili celu svoju zajednicu i to pred celim svetom jeste zaista sramotno.

Dobro bi bilo iz ovoga nešto naučiti.

Ali ako i ne, dobro je i ovako.

Mi nezavisni novinari smo toliko puta već vodili ovu bitku, da smo već ratni veterani. Pobrinuli su se da budemo. Tako da ćemo se opet boriti.

Prevela: Ljudmila Janković Gubik

Sramota… Kain posle ubistva Avelja – statua Anrija Vidala (1896) Pariz, Park Tiljerije (Ilustracija: prindlepost.org)