Prošla je izborna kampanja. Međutim, to ne znači da je vrh države prestao da jača poverenje građana. S obzirom na aktuelna dešavanja u Evropi, naravno da je ruska agresija na Ukrajinu glavni fokus političke propagande. Naime, u kontekstu Srbije, održana je vojna vežba na Pasuljanskim livadama, a na kojoj je se dokazivala artiljerija. Istovremeno je saopšteno da su u toku pregovori sa Britancima oko kupovine dvanaest lovačkih bombardera Tajfun. To je jedna od najmodernijih mašina proizvedenih u Evropi i shodno tome, nije jeftina. Koliko je tačno desetina miliona evra potrebno da se kupi jedan ovakav „aviončić“ nije poznato poreskim obveznicima, ali je toliko sigurno da će beogradsko rukovodstvo morati da posegne veoma duboko u džep ako ozbiljno misle da biznisuju.

A i činjenica je da je ovih dana na civilni aerodrom Nikola Tesla stiglo šest kineskih vojnih aviona, koji su navodno svi bili krcati raketama zemlja-vazduh. Jer Srbiji i to treba.

Ako analiziramo finansijske aspekte ova dva posla, ne mora se biti matematički genije da bi se utvrdilo da državni vrh troši značajnu količinu novca da poveća svoju vojnu moć. Naime, lovac bombarder košta oko sto puta više od srednje opremljenog rendgena, a za tu cenu se može kupiti i do dvadeset aparata za magnetnu rezonancu – kojih u Vojvodini ima samo nekoliko, a itekako su potrebni.

Međutim, nabavka naoružanja je potpuno u skladu sa na sva usta naglašavanim uverenjem Aleksandra Vučića, da on želi da garantuje (on, sam?) mir i stabilnost građana. I to je u redu, jer već više od dva meseca – na sreću samo kao spoljni posmatrači – možemo da vidimo sa čim ide „nemir“ u komšiluku. Sa hiljadama mrtvih, milionima izbeglica, razaranjem od više stotina milijardi dolara.

S druge strane, postavlja se pitanje koga se plašimo. Srbija je na kraju krajeva potpuno okružena NATO-om, od kojeg – za sada – ne možemo očekivati napad. A ako ga ipak bude – ne daj Bože – nemamo šanse. To se jasno pokazalo pre dvadeset i tri godine kada nas je vojna alijansa napala sa hiljadu i trista borbenih mašina. Naše lovce su obarali jedan za drugim, a mi smo uspeli da nateramo samo jedan Fantom i F-117 „nevidljivi“ da se prizemlje.

Da i ne pominjemo da je princip Severnoatlantske vojne alijanse poznat iz Diminog romana Tri musketara: „Svi za jednog, jedan za sve“. Ali samo kod odbrane. Ako bi se neka od NATO država odlučila za agresiju, mogla bi to samo na svoju ruku da učini, i da ne računa na druge. To je bio slučaj i kada su se sukobile dve države članice (Turska i Grčka).

Prinuđeni smo dati za pravo hrvatskoj predsednici, koja je pitala ko bi napao Srbiju. Rusija? Teško. Amerika? Sa kojim interesom? Prema njenim rečima, Hrvatska sigurno ne.

Ili specijalna jedinica ROSU na Kosovu? Oni su brojčano, kao i po pitanju vojne opreme smešno mali, jer se njena moć koristi samo za terorisanje Srba koji žive u severnom delu (bivše) pokrajine, a ne za potčinjavanje cele zemlje.

I time se zatvara krug kojem svi neprijatelji mogu da pripadaju. I nisu potrebne baterije protivvazdušne odbrane da bi se obuzdali unutrašnji neprijatelji. Tokom nezaboravnih demonstracija velikih razmera u Beogradu 9. marta, Milošević je komandovao „samo“ tenkovima na ulici. To je tada bilo dovoljno da balkanski diktator ostane na vlasti.

Drugi aspekt naoružanja, koji se naziva neophodnim, ali se samo delimično može prema logici opravdati u praksi, jeste potreba da se konstantno troši novac na održavanje mašina. U miru se tenkovi od 35 do 40 tona „snalaze“ u miru i tišini, ali je njihovo brzo puštanje u funkciju moguće samo ako su potpuno ispravni. To su dokazali i događaji 1991. godine. U senćanskoj kasarni su se decenijama prašili prastari tenkovi T-54, a kada su hteli da komanduju njima, jedino je u jedan bilo moguće ugraditi nov akumulator i startovati ga, a druge su odvukli. Da nije bilo tragično, bilo bi smešno.

Ako i nije toliko strašno, ali se i stanje srpskog ratnog vazduhoplovstva može sa ovim uporediti. Dok piloti NATO borbenih aviona svake godine provedu 150-200 sati u vazduhu, naši piloti imaju mogućnost za samo 10-15 sati. Naime „satnica“ jednog borbenog aviona troši mnogo novca. Ipak, prema narodnoj izreci, „vežba čini savršenstvo“.

Međutim, srpska vojska ima možda još više gorući problem, a sindikat vojnika je nedavno na to skrenuo pažnju vlasti. A to je stalni nedostatak kadrova. Plate profesionalnih vojnika su daleko iza ostalih državnih službenika. Štaviše, više nisu konkuretni ni onima koji rade u takozvanoj realnoj ekonomiji. To je prevashodni razlog što ne malo njih raskine ugovor sa državom i traži bolji život negde drugde.

Dakle, uzalud savremena i otrovno skupa vojna oprema, ako nema ko da radi stalno održavanje, a istovremeno i da bude pripravna. A snaga jedne vojske se pre svega manifestuje u njenoj spremnosti.

Pitanje je, da li se naoružavamo ili skladištimo borbenu opremu?

Vojna vežba na Pasuljanskim livadama (Foto: Beta)