Jedan od najsrećnijih dana u mojoj porodici je bio kada smo prekoračili prag naše novokupljene kuće. Da bi smo otišli iz neumoljivo oronule kuće, napola u vlasništvu moga muža, nismo mogli da računamo ni na šta osim skromne podrške članova moje najuže porodice, pa smo iskoristili jedinu priliku koja se baš tada otvorila: podigla sam dugoročni kredit u jednoj od banaka.

Uslovi su bili još nepovoljniji nego danas i veoma strogi. Ni ne sećam se više koliko je vrsta sudskih potvrda i notarskih akata bilo potrebno da se podnese zahtev za kredit, a zbog čega sam morala da otputujem i u Beograd, u centralu banke.

Molba za kupovinu kuće izgrađene bez neke dozvole nikako ne bi prošla stroge provere, a prodavce sam poznavala kao ljude koji poštuju zakon: uz kupoprodajni ugovor bile su priložene i građevinske dozvole. Zato sam i bila šokirana, kada sam negde 2017. (?), kao i mnogi moji sugrađani, ipak dobila nalog za prinudno rušenje. Upravo zbog dozvola koje su mi bile na raspolaganju, odmah sam otišla u nadležnu kancelariju da razjasnim stvar. Primili su me pomalo zbunjeno. Zbog čega sam toliko uznemirena? To je samo deo procesa legalizacije. Ne znaju zašto sam dobila opomenu, ako je kuća izgrađena sa dozvolom. Da sačekam sledeći službeni dopis, jer će stići, ali ako me još uvek ova stvar uznemirava, da odem u katastar i pogledam šta piše u dokumentima. Prihvatila sam savet, smirila se, jer sam u međuvremenu došla do zaključka da smo od kupovine placa povećali postojeću garažu, to jest ukraj kuće smo počeli da pravimo terasu sa nadstrešnicom (od tada je nismo završili!) – a za ove radove baš i nismo tražili dozvolu. Sigurno je o tome reč.

Još gore nego prvi put sam se šokirala kada sam saznala da naša kuća ne postoji po katastarskoj evidenciji. Prema podacima, na našem placu je jedna mnogo manja kuća. Kako sam i sumnjala, a kasnije se i pokazalo, radilo se o jednoj staroj zgradi koja je srušena sedamdesetih godina prošlog veka. (Zanimljivo je međutim, da su poreske i vodoprivredne službe uvek tačno znale koliko kvadratnih metara stambenog prostora tačno ima na toj lokaciji.)

Počela sam da čekam obećano drugo zvanično saopštenje, ali se godinama ništa nije dogodilo, da nisam pomenula da smo u međuvremenu dobili i nalog za prinudno rušenje naše stare kuće, sada već u ruševinama (sada samo četvrtine po zakonima o nasleđu), a sagrađene 1928. godine. Na to sam već rekla da što se mene i mog deteta (tada još maloletnog) tiče, slobodno mogu da je sruše. Osim ako se sama ne sruši pre toga.

Onda je negde sredinom prošle godine stiglo to čuveno drugo pismo, u kom su me upozorili da se proces legalizacije bliži kraju. Ponovo je usledila pomenuta kancelarija, gde opet nisu imali mnogo bitnih informacija da podele sa mnom, samo da je veliki broj stanovnika opštine tangiran ovim; ne, ne misle da će bilo čija kuća biti srušena, ali ako je ne legalizujem, onda ne može ni da se nasledi, niti da se proda zvanično. To ne bih poželela svom detetu, pa sam odlučila da jednom zasvagda idem do kraja.

Zemljišna kancelarija je bila prvi korak. Za kratko vreme su urađeni potrebni crteži parcele i objekta na njoj. Platila sam naknadu koja se za ovo plaća. Ubrzo se ispostavilo da je mnogo korisnije ne pozivati se na postojeću dozvolu; zbog neophodne izmene ili izdavanja dozvole za preuzimanje, finansijski mi je mnogo bolje ako napravim nove nacrte. Dakle, drugi korak je bio traženje projektantskog biroa, gde su tačno znali o čemu je reč. I njima sam isplatila odgovarajuću naknadu, a zatim sam kompletnu dokumentaciju odnela u kancelariju za legalizaciju, gde su mi rekli da izvršnu odluku o legalizaciji mogu da dobijem nakon upisa u katastar i plaćanja odgovarajućih taksi.

Posle nekoliko meseci, stiglo je novo obaveštenje, da uvođenje „nove kuće“ u katastar ne može da se obavi, jer bi za to bilo potrebno izdavanje dozvole za rušenje stare kuće, međutim, pošto je ista opterećena hipotekom, dozvolu mogu dobiti samo uz odobrenje banke kreditora. Da tražim od banke odgovarajuću dozvolu. Moja želja je, uz određene manipulativne troškove, iz lokalne filijale banke prosleđena u centralu u Beogradu, što je rezultiralo „papirom“, na kom je pisalo da je banka pristala na legalizaciju. U katastru ovaj papir nisu primili, jer na njemu nije postojala saglasnost za rušenje stare kuće (koja je srušena pre četrdeset pet godina, naglašavam). Ubrzo se ispostavilo da ta finansijska institucija nikada neće izdati odobrenje za rušenje kuće koja ima hipoteku, bez obzira što ona već odavno ne postoji. Onda su mi u katastru savetovali da tražim da se hipotekarni kredit prenese na parcelu, pa ponovo nazad na već legalizovani objekat, nakon kvazi-rušenja. U banci su gunđali, ne znaju da li je to izvodljivo, ali da ja kontaktiram advokata, pa ćemo predati molbu pravnom odeljenju ove finansijske institucije. Možda videvši moj očaj, bankarski službenik je pomenuo, da bih mogla i da otplatim preostale rate kredita, što je nešto manje od 5 hiljada evra, a onda će automatski prestati hipoteka. Preplavio me je redak osećaj sramote (ni ne znam zašto!), kada sam rekla „nemam pet hiljada evra“. Na šta je stigao odgovor, da mogu za tu namenu da uzmem gotovinski kredit kod iste te banke. Tada sam samo odmahnula, jer kod moje druge banke, gde sam imala tzv. dozvoljeni minus, njegovo produženje nedavno nije odobreno, iz čega proizilazi da u tzv. kreditnom birou moj bonitet nije dobar. To sam rekla službeniku, ali sam i dodala da što se mene tiče možemo da pokušamo.

Moj zahtev za kredit je odobren. Otplatila sam ostatak stambenog kredita, koji sam podigla 2006. godine. Stiglo je obaveštenje da je hipoteka ukinuta. Katastar je po istom postupku izdao dozvolu za rušenje i nalog za upis „nove kuće“. Platila sam potrebnu administrativnu taksu od nekoliko hiljada. Materijal potreban za legalizaciju kuće konačno je završen. Bila sam u obavezi da platim tri vrste takse, ukupno 20 000 dinara. Očigledno nisam bila prva koja je do tada već bila i psihički i finansijski iscrpljena, jer su mi i u kancelariji rekli da „ne moram da žurim, mogu da platim malo po malo“.

Stigla je konačna, poslednja, sveobuhvatna odluka. Ko je dobro prošao? Ne znam. Ja, jer više ne postoji mogućnost da se kuća izlicitira i nasilno sruši. Međutim… Pokrila sam jedan skupi kredit drugim skupim kreditom. (I pre nego što ekonomski mudraci i savetodavci krenu da me edukuju zbog ovoga, lako je pametovati sa čvrstom egzistencijom ili sa pozicije vlasnika većeg kapitala. Ali ko nije u ovakvoj situaciji, ostaje mu bankarski kredit, ako ne želi da mu porodica živi u kući na kraju sela, sa pacovima, obijenih zidova, kojima je stalno potrebna popravka na koju se troši sav novac, mada spolja deluje kao „jao, kako je romantična stara kućica“, a vi zapravo živite život u uslovima nedostojnim istog.) Legalizacija je koštala manje od pretpostavljenih sto hiljada dinara, ali ne baš zanemarljiv iznos. A verovatno nikada neću saznati ko i kada je pogrešio, šta je propustio da prijavi, registruje, isplati, odobri.

Napuštena kuća na vetrometini (Foto: flseagrant.org)