U poslednje vreme na mnogo mesta čitam: kriza je. Ne samo ekonomski, već kao društvo, tačnije sve skupa, ne idemo u dobrom pravcu. Međutim, osvrćući se oko sebe u našoj mikrozajednici, možemo pronaći poneki pozitivan primer: roditelji već žive svesno, razvrstavaju otpad, proizvode ga što je moguće manje, zdravije se hrane, trude se da provode kvalitetno vreme sa svojom decom i mogla bih još da nabrajam.
Pre neki dan, moj stariji sin je tokom igre i ludiranja rekao nešto što mi od tada ne izlazi iz glave, a što je još više zabrinjavajuće, ne znam, kako bih mogla da promenim situaciju sa kojom se suočio. Dok je trčkarao i igrao se imitacije, desilo se sledeće:
-Takav je sada svet – rekao je i povijenih leđa krenuo brzim, malim koracima, držeći u ruci zamišljeni pametni telefon. Zatim je dodao:
-A nekada je bilo ovako – ispravljajući se, podižući glavu, mašući sa osmehom na licu, ponavljao je pozdrave Dobar dan! Zdravo!
Zaledila mi se krv u žilama. U pravu je! I to koliko! Pitala sam ga da li misli da je taj stari svet možda bio bolji, a on je bez razmišljanja odgovorio da sigurno jeste. Zatim je dodao:
-Nažalost, ja tada nisam još živeo…
Svakako, i nikada neće živeti u svetu u kom nema mobilnih telefona, gadžeta, a i u kom nije skoro kompletna administracija vezana za internet. Ipak, njegovo razmišljanje je u meni probudilo neku nadu: ako on, sa jedva devet godina, sve ovo vidi, zna i svestan je toga, možda će njegova generacija biti ta koja će nas izvući iz krize, urazumiti i početi da živi po pravim vrednostima. To želim i njemu i svima nama!
Čovek pozdravlja dizanjem šešira (Foto: en.wikipedia.org)
