Ne želim da kritikujem urednike, lektore, ni pojedine pisce članaka u Sabad Mađar So-u, pogotovo kada na portal postave „preuzet“ članak, pošto niko ni ne želi da sumnja da li je pozajmljeni materijal u skladu sa pravilima maternjeg ili naučnog jezika. Zato ovu belešku ne pišem sa namerom da omalovažavam, već radije zbog toga, da bi trebalo istražiti senzacionalističke naslove i sadržaj, jer skoro svaki put možemo uvideti da nešto tu nije u redu. Kada sam video naslov: U Jadranu pronađena riba sa otrovom jačim od cijanida, u tom trenutku sam pretpostavio da je možda u pitanju preuzet članak. Čitaoci koji ništa ne sumnjaju mogu reći da je lako praviti se pametnim, ako imaš diplomu i iz fizike, a i kao profesor hemije (iako se mnogi toga više i ne sećaju).
Verovatno je da se skoro svako u osnovnoj, to jest srednjoj školi, eventualno na studijama, susreo sa jedinjenjem koje se ponaša kao cijanovodonična kiselina (HCN), a čije se soli nazivaju – cijanidi (nije slučajna crtica pre, jer tamo treba uneti naziv metala sa kojim formira so), dok u slučaju kada se ujedinjuju sa organskim materijama, dobijena jedinjenja imaju drugačiji naziv, nitrili.
Najverovatnije ni autor originalnog teksta nije mogao da zna da cijanovodonik niti njegove soli nastale sa metalima ne postoje u prirodi, jer se u košticama pojedinih biljaka (najpoznatije su sorte badema i biljke koje se izvode iz njih, kao što su breskve, ali to važi za svo voće koje pripada porodici ruža: višnje, trešnje, šljive, kajsije), može naći amigdalin (od grčke reči αμυγδαλή, amygdalē, badem), jedinjenje – koje nije ništa drugo do cijanogeni glikozid (da bi bilo jasnije: derivat šećera) – i u maloj količini ne samo da nije toksičan, već je i prirodni lek protiv raka.
Postavlja se onda pitanje, šta je to što je otrovno, a sa čim su uporedili otrov koji se nalazi u mesu jadne mediteranske ribe? Evo šta svi treba da znaju: veštački napravljen cijanovodonik od strane ljudi se razlaže na jone u vodenom rastvoru, a tu se pored pozitivnog vodonikovog jona (H+) pojavljuje i negativni jon cijanid (CN-), pa tako rastvor miriše i ima ukus na gorki badem. A sada dolazi ono što dokazuje da ljudska pohlepa nema granica, jer je ovo jedinjenje koje lako predaje atom vodonika, a na njegovo mesto upada atom metala koji se nalazi u izrudarenoj steni (na primer zlato), a koji se zatim „izbija“ mnogo reaktivnijim metalom (na primer natrijumom), pa ako se preostale otpadne vode ne neutrališu, doći će do trovanja cijanidom u potocima i rekama (sigurno se još sećate tiskog slučaja).
Stoga je upotreba cijanida kao jedinice toksičnosti smešna. Na osnovu istog tog principa, sve ovo možemo reći i o hloridima (jer je hlorovodonik jedna zaista opasna kiselina) – ali to verovatno zato ne radimo, jer ko bi onda kupovao kuhinjsku so – ili možda za sulfate (sigurno ste već čuli za sumpornu kiselinu), pa i za nitrate (jer ni šalitra nije bezopasna) – a u njihovom slučaju, šta bi bilo sa gipsom ili veštačkim đubrivima koja sadrže azot -, ali isto tako može biti da kada bi novinari ovo napisali, niko o tome ne bi razmišljao, jer u tome ne bi bilo ničeg senzacionalnog!
Kakve veze ima Lagocephalus sceleratus sa trovanjem cijanidom u Tisi?
Pomor ribe (rs.n1info.com)
