Tisa u srcu

Zbog jedne stvari mnogo volim leto.

A to je što mnogo volim Tisu, pa mogu da uronim u nju leti kad god mi se prohte. Živim u mestu koje se nalazi na tiskoj obali.

Često zaboravimo da cenimo one male, a velike stvari koje imamo u životima. Zaboravimo da ih volimo, mislimo da nam je to dato i da nam pripada.

Priroda pripada samo sebi, nama daje plodove. A mi je u poslednje vreme uopšte nešto ne čuvamo. A pruža nam mnogo toga. Na primer Tisa.

Nikad kao ove godine nije bila čista, barem otkad sam ja ovde, nikada drveće nije oko nje bilo zelenije i nikada nije bila pitomija, sve u svemu. Blagoslov i blagodet je živeti pored vode, verujte mi.

Reke su u stanju da speru mnogo toga.

Čini mi se da je besomučna seča drveća okolo malo stala, barem u Senti. Zujanje motornih testera u šumi se čuje samo katkad, ali dobro, to nije opasno, malo se kraducka za zimu, a dok ne preraste u kasapljenje, podnošljivo je.

Da se vratimo na Tisu. Ja sam definitivno zaljubljena u nju, zahvalna što postoji u mom i našim životima.

I zato me nije mrzelo da iskopam neke zanimljivosti, možda će i vama biti interesantne.

Tisa je poznata u istoriji negde od srednjeg veka.

Elem, Tisa ako niste znali, izvire u Ukrajini (ups).

Proticala je u doba Mađarskog carstva kroz sve države u kojima su Mađari bili na vlasti. Mada se na nekim mestima naziva i Mađarsko kraljevstvo, pa to baš nije sasvim jasno, jer je na mađarskom jeziku Magyar Királyság (Mađarsko kraljevstvo), da bude jasnije. Ovaj naziv se zvanično koristio tamo od 1000. godine, do 16. novembra 1918. kako piše na mađarskoj wikipediji, i od marta 1920. do februara 1946. godine. Interesantan je i taj podatak.

O Tiskom cvetu sam pisala već i naravno ne samo ja, tako da je to stvar na koju smo mi potiski zaljubljenici posebno ponosni.

Tisa ne cveta svuda i svakom, blagosloveni smo tim čudom prirode mi Senćani. Ovaj fenomen se može videti samo na Tisi i na reci Jangcekjang u Kini. I to je to. Mi, Senćani, imamo i poseban festival posvećen ovome, koji je izrastao u sasvim lepu priču.

Nekako to ne može da se prenese, treba doći i videti. To je prizor koji bukvalno oduzima dah. Čak i onima koji su sve i svašta videli.

Pored svega, čak postoji i poseban izraz, koji razumeju svi Senćani, a to je Tiszai gyerekek, na mađarskom. Znači Tiska deca, a nije ni u jednom slučaju slučajna greška, jer se Tisa i sve što njoj pripada piše velikim slovom.

Tisa ima mnogo tajni. Ima šlajsove, prevodnice, mrtvaje, ostrva, razna čuda flore i faune.

Moja veza sa Tisom je nekako posebna, mislim da svi mi Senćani imamo svoju sopstvenu, ličnu povezanost sa Tisom.

Zna ona nekada da bude opasna i divlja, ali je uglavnom pitoma i vedra. Takva je barem ovih dana.

Meni srce zaigra kada vidim ljude kako dovode decu, kako plivaju, voze one nove daske, veslaju, svašta nešto.

Mada sa Tisom treba biti oprezan. Nestajali su u njoj i najbolji plivači.

Samo je zapravo treba poštovati, pa će nam dati ono što nam je potrebno.

I treba da naučimo to da cenimo.

Reke smanjuju stres, sprovode i peru negativnu energiju, pa verovali ili ne u to što pišem, probajte.

E sad. Kada imate ovako nešto divno, vi se trudite da to očuvate, ulepšate, sredite, doterate i tako dalje.

Plaža preko puta je načisto raskupusana, posečeno drveće, hlada ni za groš, pa nije baš prijatno. Nemate kafu gde da popijete, o nekim mekikama i da ne pričamo. Da je neko čuvao ono što je bilo ranije, bilo bi baš lepo. Ali, odavno se ne zna ni kome ta plaža pripada, kao da je bitno što je na banatskoj strani, ako treba da se udružimo, pa neka se udružimo. Samo što je taj pojam odavno već ovde prestao da postoji.

Što bi se udruživali, ako vlasti od toga ništa nemaju. Pa da, tako to funkcioniše.

E sada, što nisu bili u stanju da čuvaju ni ono što su džabe dobili, to je već zaista samo stvar neverovatne nebrige i nepoštovanja, ali jasno je koliko se vlast brine i za grad i za svoje građane, to jest, nikoliko.

Pre mnogo godina, tu je od svog novca, igralište za decu napravio čuveni kapetan Đorđe Pešikan, svoje dece nije imao, koliko mi je poznato, ali ih je mnogo voleo, kao i Sentu (nije bio Senćanin po rođenju) i Tisu. Gde je to igralište? Pa nema ga više, a gde je, bogsvetizna.

Plaža kod mosta u Senti. Lepa mala plažica zaista, zabodeno par suncobrana, zovemo je Senćanski Havaji i zaista je prijatna, mada mala za sve one koji žele da se sunčaju, rashlade, uživaju u svim pomenutim blagodetima koje naša Tisa pruža. Sunčaju, rashlade i uživaju. Da, jer kafu da popiju niti hladan sok, ne mogu. Plaža se svake godine uglavnom sredi malo kada je već načisto zarasla u korov i kada već društvene mreže počnu da gore od negodovanja. Onda verovatno neko od vlastodržaca proprati sve to, jer prate sve živo i neživo, pa kao i svi u vlasti imaju svoje poltrone i podguzne muvice, pa se bace u akciju. Hvala im i na tome, mada bi mogli mnogo više.

Prostor pored plaže je potpuno neiskorišćen. Godinama već kruže neke priče da tu ne može ništa da se postavi zbog blizine spomenika (?!), da bi već dve godine unazad opet bila priča neka nebulozna da ne može da se dovuče struja. Budalaština. S druge strane je mogla, pošto je tamo jedno vreme proteklih godina bio improvizovani kafić, a s ove strane koja je bliža gradu ne može. Ma da, jeste. Treba samo malo dobre volje, pa da vidiš kako sve može. Ali u našem prelepom gradiću na obali Tise upravo to malo dobre volje najčešće nedostaje za uglavnom sve.

I tako. Mi ćemo i dalje da nastavimo da volimo Tisu i uživamo u njoj, a zaduženi za pomenute stvari u Senti kanda ne silaze na tu istu plažu i ne žive u tom istom gradu.

Brigo moja pređi na drugoga.

Tiso moja, budi briga drugoga.

U svakom slučaju, sramotno.

Senćanski kej u vreme cvetanja kestenova (Foto: autorka teksta)