Sentinelci su najizolovanije pleme na svetu i zaokupljaju maštu milionima ljudi širom sveta.

Kako piše Forbes, oni žive na sopstvenom malom šumovitom ostrvu zvanom Severni Sentinel, koje je otprilike veličine Menhetna i nalazi se u Indijskom okeanu. Nastavljaju da se opiru svakom kontaktu sa strancima i savremenom civilizacijom i napadaju svakoga ko im se približi. Sentinelci žive na nivou plemenske zajednice, a bave se sakupljačkom privredom i lovom. Pretpostavlja se da ih ima između 50 i 400 prema podacima na Wikipediji, ali tačan broj nije poznat, upravo iz navedenih razloga. Nepoznato je čak i to kako oni sami sebe nazivaju.

Novembra 2018. godine, John Allen Chau, Amerikanac, ubijen je od strane pripadnika Sentinel plemena, kako piše survivalinternational.org. Oni takođe navode da su 2006. godine dva indijska ribara, koji su privezali svoj čamac u blizini Severnog Sentinela, ne bi li odspavali posle krivolova u vodama oko ostrva, ubijena kada se njihov čamac otkačio i odneo ih na obalu ostrva. Poznato je da lovokradice ilegalno pecaju u vodama oko ostrva, love kornjače i rone u potrazi za jastozima i morskim krastavcima.

Pleme Sentinel je jasno stavilo do znanja svetu da ne želi nikakav kontakt.

Susedna plemena su istrebljena nakon što su Britanci kolonizirali svoja ostrva, a Sentinelci nemaju imunitet na uobičajene bolesti poput gripa ili morbila, koje bi desetkovale njihovo stanovništvo.

Većina onoga što se zna o Sentinelcima, prikupljeno je posmatranjem iz čamaca koji su bili usidreni na udaljenosti većoj od dometa strele od ostrva i bilo je par kratkih perioda kada su Sentinelci dozvolili vlastima da se približe dovoljno da im predaju malo kokosovih oraha.

Za razliku od susednog plemena Jarawa, Sentinelci prave čamce, tačnije veoma uske kanue sa podnožjem, a koji su veoma uski. Mogu se koristiti samo u plitkim vodama, jer se njima upravlja i pokreću ih motkom. Smatra se da Sentinelci žive u tri male grupe. Imaju dve različite vrste kuća: velike zajedničke kolibe sa nekoliko ognjišta za više porodica, nekoliko privremenih skloništa bez stranica, a koja se povremeno mogu videti na plaži, za jednu porodicu.

Žene nose vlaknaste vezice vezane oko struka, vrata i glave. Muškarci takođe nose ogrlice i trake za glavu, ali i nešto deblji pojas nego žene. Oni takođe nose koplja, lukove i strele.

Iako se u medijima obično opisuju kao pleme iz „kamenog doba“, to očito nije tačno, piše survivalinternational. Njihov način života se mnogo puta menjao i prilagođavali su se, kao i svi narodi. Na primer, oni sada koriste metal koji je more izbacilo na obalu ili koji su pronašli posle brodoloma na ostrvskim grebenima. Gvožđe naoštrvaju i koriste za vrhove svojih strela.

Iz onoga što se može videti iz daljine, zaključuje se da su Sentinelci očigledno veoma zdravi i napredni, u izrazitoj suprotnosti sa andamanskim plemenima kojima su Britanci pokušali da donesu „civilizaciju“. Ljudi koji se vide na obalama Severnog Sentinela izgledaju ponosno, snažno i zdravo i svaki put su posmatrači primetili mnogo dece i žena u drugom stanju.

Međunarodnu pažnju su privukli nakon azijskog cunamija 2004. godine, kada je član plemena fotografisan na plaži, kako odapinje strele u helikopter koji je proveravao da li su stanovnici ostrva dobro.

Krajem 1800-ih, M.V. Portman, britanski oficir „zadužen za Andamance“, iskrcao se sa velikim timom na Severni Sentinel, u nadi da će ostvariti kontakt sa ostrvljanima. Uključeni su i tragači iz andamanskih plemena koja su već uspostavila kontakt sa Britancima, oficiri i osuđenici. Pronašli su nedavno napuštena sela i staze, ali Sentinelaca nigde nije bilo. Posle nekoliko dana naišli su na stariji par i nekoliko dece, koji su „u interesu nauke“ odvedeni u Port Blair, glavni grad Andamanskih i Nikobarskih ostrva. Očekivano, uskoro su se razboleli, a odrasli su i preminuli. Deca su vraćena na njihovo ostrvo sa brojnim poklonima. Nije poznato koliko se Sentinelaca razbolelo od ovog „interesa nauke“, ali je verovatno da bi deca prenela bolesti i rezultati bi bili poražavajući. To je naravno samo nagađanje, ali da li ovo iskustvo može objasniti konstantno neprijateljstvo Sentinelaca i odbacivanje svih stranaca?

Tokom sedamdesetih godina prošloga veka, indijske vlasti su povremeno posećivale Severni Sentinel u pokušaju da se sprijatelje sa plemenom. Često su te posete bile inicirane željom uglednih ljudi da dožive avanturu. Na jednom od ovih putovanja, na plaži su ostavljene dve svinje i lutka. Sentinelci su proboli svinje i zakopali ih, zajedno sa lutkom. Ovakve posete su postale redovnije osamdesetih godina, timovi bi pokušali da se iskrcaju, na mesto van domašaja strela i ostave poklone kao što su kokosovi orasi, banane i komadići gvožđa. Ponekad se činilo da Sentinelci prave prijateljske gestove. A ponekad bi odneli poklone u šumu i zatim odapeli strele u pravcu pridošlica.

1991. godine se činilo da je došlo do probijanja leda. Kada su zvaničnici stigli na Severni Sentinel, pleme im je gestikuliralo da donesu poklone, a zatim su prvi put prišli bez oružja. Čak su i zagazili u more prema čamcu, da sakupe još kokosa. Međutim, ovaj prijateljski kontakt nije potrajao, iako su putovanja sa poklonima nastavljena nekoliko godina, ali susreti nisu uvek bili prijateljski. Sentinelci su povremeno uperili strele u kontaktni tim, a jednom su i napali drveni čamac svojim kamenim sekirama za sečenje drveta. Niko ne zna zašto su Sentinelci prvo popustili, a zatim nastavili svoje neprijateljstvo prema kontakt misijama, niti da li je neko preminuo od posledica bolesti eventualno prenešenim tokom ovih susreta. 1996. godine su ove redovne misije donošenja poklona prestale. Mnogi zvaničnici su počeli da dovode u pitanje mudrost pokušaja da stupe u kontakt sa ljudima koji su bili zdravi i zadovoljni i koji su i sami napredovali 55 000 godina.

Inače je taj prijateljski kontakt imao samo razarajuć uticaj na Velika Andamanska plemena. Trajni kontakt sa Sentinelcima bi takođe skoro sigurno imao tragične posledice.

Narednih godina pravljene su samo povremene posete, opet sa mešovitim odzivom. Nakon cunamija 2004. godine, zvaničnici su dva puta posetili ostrvo da bi iz daljine proverili, te da bi zaključili da pleme izgleda zdravo i da ni na koji način ne pate. Nakon toga su izjavili da više neće biti pokušaja da se stupi u kontakt sa Sentinelcima.

Njihova ekstremna izolacija čini ih veoma ranjivim na moderne bolesti na koje nemaju imunitet, što znači da bi kontakt gotovo sigurno imao tragične posledice po njih. Nakon kampanje Survival-a i lokalnih organizacija, indijska vlada je odustala od planova za kontaktiranje Sentinelaca, što je i njihov trenutni stav.

Periodične provere, sa čamaca usidrenih na bezbednoj udaljenosti od obale, vrše se kako bi se videlo da li su Sentinelci dobro.

Možda oni znaju nešto što mi ne znamo, iako ih nazivaju plemenom iz kamenog doba, primitivcima i tako dalje. Bilo kako bilo, izgleda da njima bolje ide bez nas, „civilizovanih“ bića, bez naše tehnologije, boleština i ostalih tekovina.

Kanda je najbolje ostaviti ih na miru.

Naša dva sveta se očito ne slažu, a oni evidentno imaju razloga zašto svoje tako oštro čuvaju.

Neka zaključak iz ove priče donese svako sam za sebe.

Sentinelci na obali svog ostrva (Foto: abc.net.au)