Da u ovoj našoj državici žive kraljevi spininga, to je valjda svima jasno, tako da ne bih previše o orkestriranim paradama na obe strane, valjda je i to svima jasno, ko je celom pričom dirigovao.

Elem dok se u Beogradu u jednom danu, a ne slučajno, desiše raznorazne stvari, pa i promocija pitomaca (koja je uzgred budi rečeno koliko me sećanje služi bila uvek negde u junu), diljem naše države i sveta, dešavaju se neke druge stvari. Te čoveku padne na pamet da nije slučajno što se te subote sve i svašta dešavalo, tačnije sasvim različite stvari, ne bi li se narodu po stoti put skrenula pažnja sa nekih mnogo bitnijih stvari. Opet spin varijanta, a do sada su ih vala sve izučili i doktorirali.

Najviši državnik, tačnije šef države, uvredi stranog državnika u pripitom stanju. Zatim, ministar Vulin, u očitom nedostatku vokabulara jedno sto puta ponovi da smo mi veoma zahvalni Rusiji, i to šefu ruske diplomatije Sergeju Lavrovu, kada je bio kod njega u poseti. I sada ide legendarna rečenica… „Za mir je potrebno bar dvoje, a za rat je dovoljna jedna budala.“ Jedino u celoj priči nije jasno ko je ta jedna budala. Žena koja je prevodila, jedno par puta je progutala poštenu knedlu prevodeći reči našeg ministra. Da našim državnicima diplomatija i jezik koji uz nju ide nije jača strana, više puta smo se uverili, ali se malo previše frajerišu, kolokvijalno rečeno, poslednjih nedelja.

Ali, da se vratimo mi na početak, kao što rekoh, doktori su spininga, kao i skretanja pažnje na pedesetilevu stranu.

Kako piše 021.rs, godinu dana nakon što je postavljen kamen temeljac, fabrika vakcina „Sinofarm“ u zemunskom naselju Soko Salaš još uvek nije počela sa radom. Kako je svojevremeno Nova pisala, u izgradnju fabrike i opremanje lokacije, Srbija je uložila najmanje 47 miliona evra. Fabrika je na proleće ove godine trebala da počne sa radom. Međutim, Ministarstvo odbrane i Beograd su ugovorili dodatne radove. Početkom juna Ministarstvo odbrane je izmenilo ugovor sa izvođačima i povećalo cenu za još 4,4 miliona evra. Šta se dešava sada i zašto fabrika nije počela sa radom, nemamo pojma. Glavno da su tolike pare uložene u nju.

Sad već svi znamo da nas je državni vrh zadužio za još milijardu dolara sa tri posto kamate, bagatela. Ko će to da vraća, trenutno se ne zna. On je uporno tvrdio da smo te pare „dobili“, ali je tu terminologija potpuno pogrešna, nismo mi ništa dobili. Mi smo se zadužili do grla. A šta je još tu odrađeno i rasprodato, saznaće se jednog dana. Znači, čim grcamo, pozajmimo „bagatelno“ pare, a ko će da ih vrati, pa zaboga, zar je to toliko važno… Uostalom i Vulin je pozajmljivao pare od tetke iz Kanade, pa što ne bismo mogli i mi od Emirata… Sigurno neko i tamo ima neku tetku.

Vučić je stigao u Njujork, pa se obratio iz istog.

“… Nezaposlenost nam je na najmanjem nivou, i velika je razlika nego pre. Mi januar – avgust suficit 0,5 milijardi, imali smo više prihoda,mi imamo i rashode zbog energetske situacije i što trošimo kupujući naftu, gas, struju i to nam pravi ozbiljne probleme, ali imamo stabilne finansije. Za sada je neizvesno, gledamo kako da osnažimo sve što možemo. Ja ne vidim šansu da se izvučemo, ljudi će dobiti plate veće nego što je inflacija. Pitanje je može li država da sačuva sve?…”

(Izvor: espreso.co.rs)

Možda nam je nezaposlenost na najmanjem nivou zato što nas je jedva ostalo šaka jada. A možda probleme sa strujom imamo zbog totalnog raspada EPS-a, koji je Pečenjko dodatno upropastio načisto. Možda je i to u pitanju, ko će ga znati. A što se tiče pretposlednje rečenice, prilično nesuvislo zvuči, jer ako predsednik ne vidi šansu da se izvučemo, pa kako mi da je vidimo? Ja sve vreme mislila da smo ekonomski tigar, a ono ispade da nemamo šanse.

Onda ide sledeća rečenica. Još nebuloznija.

“Ja vidim šansu da se izvučemo. Ljudi neće mnogo osetiti, ja govorim o državi. Pitanje je da li država može da opstane”.

Ček, kako ćemo mi da opstanemo ako nam država ne opstane?

Pa onda.

“Pred nama je ključnih šest meseci u kojima se pravi razlika, koja će biti sve veća u Evropi. Biće onih koji će jedva preživeti i koji neće moći da napreduju, ali i onih koji će preživeti udarce i krenuti napred. Nemačka će da ode u nebesa u odnosu na sve druge, slede je Francuska, Španija”…

Pred nama je večito nešto ključno. Ali se ključno na ključno konstantno nadovezuje, pa čovek sve na kraju pobrka.

„Ljudi neće mnogo osetiti“ mi je omiljeni citat iz ovog obraćanja. Neće osetiti? Pa već osećamo itekako. Uđite samo u bilo koju prodavnicu, pa ćete svašta osetiti, a teško da će bilo šta od toga moći da se svrsta u pozitivna osećanja.

I tako. O Krušiku, Jovanjici, Savamaloj, helikopteru, pogibijama, naplatnoj rampi Doljevac, doktoratima, Megatrendu, Oliveru Ivanoviću, PKB-u, Železnicama Srbije, Beogradu na vodi, Vesićevom uništavanju Beograda, stanovima u Bugarskoj, Jutki, Mitrovićevom sinu, metrou, izbornim krađama, aferi kofer, poslovima porodice Kisić sa javnim preduzećima, Šrederu, Toniju Bleru i još ko zna koliko toga, niti jedne jedine reči. Nova.rs je pisala o tome da ih ima 90.

Sve se može kada pripadate vladajućoj kasti. I niko vam ništa ne može.

Dok onaj ko vam pomera konce ne kaže drugačije.

Sergej Lavrov i Aleksandar Vulin (Foto: politika.rs)