Nakon završene srednje škole, Aron Taloš iz Tornjoša i Rita Hodik iz Ade, odlučili su da sreću okušaju u Mađarskoj. Prema njihovim rečima, oduvek su imali problema sa srpskim jezikom, pa im ni pronalaženje posla ne bi lako išlo.
Kada je za vas postalo izvesno da ćete nakon završene srednje škole studirati, živeti i raditi u inostranstvu?
Aron: U mom slučaju, nakon što sam završio srednju školu, moja porodica i uži krug prijatelja želeli su da ostanem u Srbiji. Uprkos tome, ja sam želeo da nastavim učenje u Mađarskoj, tačnije u Segedinu. Međutim, 2012. godine je mađarska vlada baš smanjila broj onih koje primaju na univerzitet u oblasti ekonomskih nauka, tako da praktično nisam imao šanse da dobijem državnu stipendiju, pa je tada pala odluka da studije započnem u Srbiji umesto u Mađarskoj.
Rita: Meni je po završetku srednje medicinske škole bilo jasno da ne želim da ostanem u Srbiji, s jedne strane zbog nedostatka mogućnosti, a sa druge, Segedin me je uvek privlačio. A nije tajna ni to da mi je srpski jezik predstavljao problem, jer nisam uspela da ga savladam.
Na šta ste se najviše fokusirali po završetku srednje škole? Na dalje obrazovanje, učenje jezika ili odvajanje od roditelja?
Aron: Moj izbor je pao na Ekonomski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, gde sam i primljen, na subotičkom odseku. Svoje visoko obrazovanje sam počeo u Subotici, kao državni stipendista. U početku je nekoliko kurseva teklo na mađarskom jeziku, da bi nastava postepeno u potpunosti prešla na srpski jezik. U prva dva semestra sam položio sve ispite, a onda sam u trećem semestru osetio da moje znanje jezika neće biti dovoljno za savladavanje gradiva, pa sam počeo da radim na tome da 2014. akademsku godinu započnem na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Segedinu.
Aron Taloš (Foto: privatna arhiva)
Rita: Ja sam se prijavila na Fakultet zdravstvenih nauka i socijalnog obrazovanja Univerziteta u Segedinu, gde sam i primljena. Međutim, dva meseca nakon početka semestra, osetila sam da radije želim da stanem na svoje noge nego da studiram. Tako da sam odlučila da ću napustiti fakultet i vratiti se kući da položim državni ispit, koji je potreban da bih ozvaničila svoje zvanje medicinske sestre, kako u Srbiji, tako i u Mađarskoj. To je trajalo šest meseci, od čega sam tri meseca provela u Domu zdravlja u Adi, a preostala tri na oftalmološkom odeljenju bolnice u Senti. Nadala sam se da ću u međuvremenu malo napredovati i u znanju srpskog jezika, ali sam veoma brzo shvatila da će to teško ići, s obzirom da veliki deo medicinskog osoblja govori mađarski, čak i onda ako im to nije maternji jezik. Ista je situacija i sa pacijentima iz okoline. Tako da sam po uspešno položenom državnom ispitu potražila posao u Segedinu. U kratkom roku sam primljena Sent Đerđi Albert klinički centar Univerziteta u Segedinu, na opšte odeljenje hirurgije.
Koliko godina već radite i čime se bavite?
Aron: Pošto sam 2018. godine završio fakultet, veoma brzo sam našao posao kao pripravnik u lancu snabdevanja u švajcarskoj kompaniji za prehrambenu industriru Givaudan Hungary Kft. Nakon toga je usledila pozicija menadžera zaliha, a zatim i planera proizvodnje, a pre nekoliko nedelja sam uspeo ponovo da napredujem. Trenutno sam zaposlen u Givaudan Business Solutions Kft. u Budimpešti, kao regionalni planer snabdevanja. Čak i ja moram na ovo da se naviknem, jer u poređenju sa prethodnim kancelarijskim rasporedom, sada provodim četiri dana u home office-u u Segedinu, dok sam petkom u budimpeštanskoj kancelariji.
Rita: Godinu i po dana sam provela na pomenutoj klinici, da bih zatim dve i po godine radila kao instrumentarka u Hirurško-plastičnom centru privatne klinike Sent Gelert. Nakon toga sam se preselila u Englesku, gde sam živela tri godine. Dopalo mi se tamo, stekla sam mnogo iskustva, uprkos tome što nisam radila u zdravstvu. Početkom ove godine sam se vratila u Segedin, gde sam za mesec dana uspela da nađem posao u Aranj klinici, gde trenutno radim kao zdravstveni asistent. Moj posao je prilično složen, jer radimo mnogo različitih testova, kao što su oni za sluh, kožu, krv, kao i EKG i merenje gustine kostiju. Pored toga, često pomažemo i na recepciji. Posao je raznovrsan i dobro se slaže sa mojom ličnošću, jer ne volim monotoniju.
Rita Hodik (Foto: aranyklinika.com)
Da li je problem sa srpskim jezikom uticao na vaše preseljenje u Mađarsku?
Aron: Dve godine provedene u Subotici su svakako bile dobre da sprovedem malu introspekciju, kako bih shvatio šta sa sobom. Kao dete iz Tornjoša, zapravo nisam imao prilike da se upoznam sa srpskim jezikom van škole, ali sam tokom boravka u domu u Subotici uspeo da naučim jezik na konverzacionom niovu, čemu se veoma radujem. Osećao bih se mnogo minornijim da mi to nije uspelo. Bez obzira na to, mislim da bih svakako završio u Mađarskoj, jer sam već godinama ranije video mnogo više profesionalnih prilika u Mađarskoj, nego kod kuće.
Rita: Kao što sam ranije već i pomenula, ni u osnovnoj, a ni u srednjoj školi nažalost nisam uspela da naučim srpski jezik, s obzirom da mi je mama uvek pomagala pri izrađivanju zadataka, a ono što je trebalo, učila sam napamet, pa zapravo nikad nisam ni usvojila nastavni program. Pored toga, niska primanja i nestimulativno okruženje su takođe doprineli da se nastanim u Mađarskoj. I pored svega ovoga, kao i svako drugi, i ja volim da idem kući, da budem kod kuće.
Šta mislite, zašto niste uspeli da naučite srpski jezik u dovoljnoj meri?
Aron: Neću reći ništa novo ako kažem da je kvalitet obrazovanja problem. Po mom mišljenju, obrazovanje na srpskom jeziku za učenike kojima je mađarski maternji jezik, treba u potpunosti preraditi i reformisati, kako bi se prilagodilo potrebana 21. veka. Potreban je sasvim drugačiji pristup, kako bi i oni koji potiču iz mađarske zajednice, a nemaju mogućnost da nauče jezik od komšije na primer, mogli da nauče srpski bar na konverzacionom nivou. Mislim da je važno znati jezik države u kojoj živimo, tome bi trebalo posvetiti posebnu pažnju, kako bi učenici kojia je mađarski maternji jezik ne bi krenuli na put za odrasle sa hendikepom.
Rita: Ja najpre sebe krivim, jer osećam da nisam uradila sve što je potrebno.
Da li ste uspeli da iskoristite znanje stečeno na fakultetu, to jest u srednjoj školi?
Aron: U osnovi, smatram da u srednjim školama i fakultetu treba najpre predavati analitičko razmišljanje, rešavanje problema i delotvornu saradnju. Leksično znanje toliko brzo zastareva, da više nije glavni fokus selekcije, barem ne u ekonomskoj oblasti. U ovoj oblasti mi je Srednja ekonomska škola u Senti dala jako dobre temelje, a na isti način su i iskustva koja sam stekao na Ekonomskom fakultetu u Segedinu doprinela tome da se lako snađem ako dospem u novu oblast. Međutim, bez ličnog interesovanja i otvorenosti, diploma je bezvredna, važno je da zaista zbog toga izaberemo oblast, jer nam je bliska.
Rita: Nažalost, znanje koje sam stekla u srednjoj školi nisam baš uspela da iskoristim, jer nismo dobili dovoljno pažnje tokom prakse, niti dovoljno mogućnosti za rad na terenu… Ja sam na svom radnom mestu upijala i još uvek upijam ono znanje, koje je potrebno pored teorijskog znanja koje posedujem.
Tamara Poša
Put pod noge (Foto: hashtagvieros.com)
