Lepo je što je Senta dobila bicikle, red je da se pare dobijene za projekat na njega i potroše (ma da, to obično u ovoj državi sve tako ide).

Kažu, za turiste. Još samo da ih nađemo, ne vrvimo baš od turista ni usred turističke sezone.

E sad, obaška bicikli, verovatno i jesu za turiste, jer svaki Senćanin poseduje bicikl, pošto ne živimo u milionskom velegradu, već u gradiću čija se populacija u zadnjih desetak godina prepolovila. Videćemo tačno koliko nas ima kada se završi predstojeći popis. Mada, kako ovde sve živo može da se frizira, ni to ne smatram previše verodostojnim, ko zna šta odgovara vlastodršcima.

Draga gospodo i gospođe na vlasti, lepo je što je Senta dobila te bicikle, koji malo groteskno deluju u poluraspadnutom gradiću. Senta je divan grad, tipičan austrougarski, na obali Tise, ima sve ono što jedan takav gradić može poželeti.

Ali…

Možda bi pored bicikla, koji su trebali i nisu trebali, možda samo zato da se mili nam predsednik opštine provoza za slikanje (nije gradonačelnik, predsednik opštine je), trebalo povesti računa i o mnogim, vitalnijim stvarima. Na primer, udarne rupe na kolovozu su ponegde tolike, da je veoma velika verovatnoća da ćete oštetiti vozilo, ako upadnete u neku od njih. Zatim, trotoari su u takvom stanju da četvoro očiju treba otvoriti da ne slomite nogu, što je naročito osetljivo kada se noću negde šetate (pa ne sedimo svi večno po kućama), pošto je ceo grad tako osvetljen, da deluje kao da se šetate po unutrašnjosti nečijih creva, da ne budem prosta pa kažem, u nečijem dupetu. Sijalice koje su postavljene pre iks ipsilon godina i imaju neko čudno narandžasto svetlo, ne osvetljavaju ništa i pritom i ne štede ništa. Da li ste čuli za LED osvetljenje? E, možda ste vi ostali u srednjem veku, ali nauka nije, treba ići u korak sa njom.

To što se most raspada kažete nije vaš problem, slažem se, ne spada pod vašu nadležnost, ali spada to, da urgirate da se isti sanira. Ako ste već na vlasti, onda je iskoristite malo i za građanstvo, ne morate baš sve za sebe da uzmete.

Da ne počnem o zgradama od istorijskog značaja koje se raspadaju i sa kojih pada malter, kojekakva parčad koječega i tako dalje… Ali dobro, ko danas još mari za kulturu, nije ona bitna, svakako smo nekulturni, pa šta će nam onda tamo neke zgrade, koje bi, eto čuda, mogle da se iskoriste i u druge svrhe, samo, je li, za to treba inteligencija.

Ograda na našem keju divnom, retko lepom, takođe je upitna, jer se na nekim mestima raspada, neverovatno, neke stvari treba obnavljati.

Da ne govorimo uopšte o polomljenim igralištima za decu, a kako se sećam jedna od parola vam je bila: ZA NAŠU DECU! Jedino nije bilo jasno za čiju, jer se vaša sigurno ne igraju na tim polomljenim igralištima, na kojima mogu samo da se povrede.

I ovde dolazi ona čuvena – spolja gladac, iznutra jadac.

Ne vredi mincati naizgled, krečiti gradsku kuću, skrnaviti sve što je staro, po sistemu Vesić kompanije, već treba nešto i očuvati. Godišnje krpljenje rupa ne vredi puno, s obzirom da se očito i to radi ofrlje, pa se leti popunjene rupe do zime već poprilično prodube, pa ispada da se sipa iz šupljeg u prazno. A ni ne ispada, tačno se to i radi.

Kako neko lepo reče jednom, ne voli se zemlja svoja tako što se maše zastavicama i busa u prsa kad je to potrebno, več se čuva i neguje.

Pa ne bi bilo loše da razmislite i o tome, sledeći put kada budete tražili neke pare za neke tamo projekte, koji su sve samo ne bitni u ovom trenutku.

Bili bi bitni, da je sve ostalo u redu.

A kako nije ništa u redu, zaključak je sam po sebi jasan.

Senćanski bicikli (Foto: Facebook)