Već najmanje tri decenije naučnici upozoravaju političare vodećih zemalja sveta da se hitno mora preduzeti nešto kako bi se smanjila upotreba sirovina na planeti Zemlji, a u cilju zaštite prirode. Međutim, njihovi predlozi do sada nisu dali nikakve rezultate.

S vremena na vreme velike sile potpisuju neku vrstu sporazuma u tom smislu, ali ti papiri su dobri samo za to da bi postojalo nešto čega se ne pridržava. Međutim, stručnjaci su mnogo bolje upoznati sa gotovo svakim procesom pljačke sirovinskih zaliha, a predvideli su i to, da taj trud neće dugo trajati. Naime, novca gladan i katastrofalno sebični industrijski lobi nema apsolutno nikakvog interesa za održivu budućnost. Za njih je merodavna samo sadašnjost koja stvara što veći profit. Međutim, ovaj nedostatak suzdržanosti će sigurno imati svoju cenu. Premda i oni priznaju da priroda ne zaboravlja i da će pre ili kasnije veoma gadno uzvratiti.

U svom nedavnom intervjuu, o ovoj temi je govorio Andraš Gelenčer, rektor Budimpeštanskog univerziteta Panon, dopisni član Mađarske akademije nauka, šef grupe za istraživanje hemije vazduha Mađarske akademije nauka. Prema svemu sudeći, novinar koji je vodio intervju bio je temeljno pripremljen za razgovor, i kao rezultat toga, naučnik je dao jasne odgovore na pitanja.

Između ostalog, jasno je objasnio da svetska društva praktično žive svoje poslednje sate, budući da će sirovine i rezerve energije biti iscrpljene najkasnije do sredine veka. A to dovodi do naglog pada privrede. Posledice ovoga teško i da treba posebno naglašavati, pošto je ekonomski pad od jedva jednog ili dva procenta već izazvao paniku.

Profesor Gelenčer je osvetlio i „sitnice“ kojima se ljudi do sada nisu detaljno bavili. To je između ostalog i maksimalno korišćenje obnovljivih izvora energije (energije vetra i sunca), što guraju „zeleni“. U principu, to bi bilo u redu kada bi se zanemarili faktori zagađenja životne sredine koji nastaju prilikom izgradnje solarnih kolektora i vetroelektrana. Na kraju krajeva, potrebno je mnogo betona i čelika za izgradnju jednog vetroparka, koji danas košta oko milion dolara. Beton je pak nezamisliv bez cementa. Prilikom proizvodnje jedne tone cementa u atmosferu se ispušta isto tolika količina štetnih materija (dim, čađ, ugljen-dioksid, prašina). Ni u slučaju solarnih kolektora situacija nije mnogo bolja. Prema rečima stručnjaka, ova oprema mora da radi bez problema najmanje šest godina, da bi proizvela onoliko energije koliko je utrošeno za izradu samog kolektora. Njeno trajanje je samo 25-30 godina. Posle toga završava u smeću, jer se ne može dovoljno efikasno reciklirati.

U slučaju električnih automobila, postoje ozbiljni problemi kojima se bave isključivo naučnici. Njihova proizvodnja zahteva mnogo sirovina i energije, a njihov efikasan rad moguć je i isplativ samo uz obezbeđivanje odgovarajuće infrastrukture koja takođe troši mnogo materijala i energije.

Inače, ove različite krize nisu juče počele. Pre skoro dvadeset godina, tačnije 2003. godine, čovečanstvo se suočilo sa neuobičajeno jakim toplotnim talasom koji je odneo zapanjujuće veliki broj žrtava. Pet godina nakon toga, usledila su finansijska previranja širom sveta. Pre sedam godina je besnela suša, uglavnom u afričkim i mnogim azijskim zemljama, usled čega je počelo iseljavanje ljudi, odnosno migracija, koja traje do danas. Milioni ljudi žele da dođu u Evropu. Trgovci ljudima su obećavali/obećavaju pravu Zemlju meda i mleka, odnosno udoban život bez posla, onima koji beže od ratova i terorističkih grupa koje stvaraju nemoguće uslove za život.

I kao da sve ovo nije bilo dovoljno, „stigla“ je pandemija pod nazivom Kovid. Ova nesreća je temeljno unazadila uobičajene, da budemo iskreni, previše udobne uslove života u društvu. Do tada, a i kasnije, ljudi su se fokusirali samo da sopstvenu udobnost i pokušavali/pokušavaju da dokažu komšijama i poznanicima da finansijski mogu da priušte sebi više od drugih. Naravno, ako imaju novca, menjaju automobil svakih nekoliko godina, baš kao i kućne aparate, koji su proizvedeni tako, da ne mogu da se poprave nakon isteka garantnog roka.

Preovladala je navika preteranog konzumerizma, a stari ili dotrajali predmeti često se bacaju u smeće, čime se povećava zagađivanje životne sredine.

Uprkos činjenici da je – prema rečima profesora Gelenčera- pogoršanje situacije sada već nepovratno, još uvek postoji prilika da se odloži društvena apokalipsa. Kao primer ovoga, navodi talas pozajmljivanja predmeta za domaćinstvo u pojedinim zemljama. To znači da ljudi ne kupuju, već iznajmljuju veš mašine, frižidere itd. Stoga je u interesu onog koji iznajmljuje, da uređaj bude što trajniji, da se može popraviti u slučaju kvara.

Možda će to biti budućnost, ali nažalost, takođe je moguće i to, da se sadašnji rusko-ukrajinski rat, koji prema izgledima može biti beskonačan, završi po najgorem mogućem scenariju. Drugim rečima, ako rusko rukovodstvo shvati da vremenom i ova ogromna država može da potone u samouništenje, posegnuće za oružjem koje će uništiti svet.

Mora se priznati da od Hirošime (u najboljem slučaju Kubanske krize), čovečanstvo nikada nije bilo bliže samouništenju nego sada.

Za sada niko ne može da kaže da li je ovo što je izrečeno samo lupetanje, ili je to naša, žalosno realna budućnost.

Vetropark (Foto: kidsdiscover.com)