Onaj ko je dobrog pamćenja zna: poslednji put su (pomereni unapred) parlamentarni izbori u Srbiji bili 3. aprila 2022. godine, ali nova vlada od tada nije formirana. Svako može da kaže, izračuna, koliko je dana i meseci prošlo od tada. Sam šef države je prvo obećao da će novi kabinet formirati do juna, a potom do septembra, ali je stigao samo do imenovanja šefa vlade, što je njegovo ustavno pravo i dužnost. Ostalo zavisi od imenovanog političara, u našem slučaju stare/nove premijerke.

Zastareli epitet

Više puta je rečeno, i sami smo pisali o tome, da živimo u istorijskom vremenu. Negde devedesetih godina prošlog veka ovaj epitet je postao popularan, a od tada se prilično istrošio. Premda se i danas sve češće čuje i čita, iako je odavno izbledeo, izgubio svoj pravi smisao. Nedavno je i sam, predsednik svoje nedavne televizijske govore nazvao istorijskim, iako se 342. takav monolog više ne može nazvati istorijskim, pre svega zbog svog sadržaja, pošto se tokom ovakvih govora podrugljivo nazvanih konferencijama za štampu, ne čuje ništa sudbinski odlučujuće. Iako bi se imalo šta najaviti. Čak i stvari od istorijskog značaja i težine.

Takvo je na primer i formiranje nove vlade Srbije, ekspoze premijera koji je imenovan na pola mandata i imenovanje šefa ministarstava. U svakom slučaju, većina birača pretpostavlja da je spisak ministara odavno pripremljen, a predsednik države sigurno zna, ko će ostati u fotelji od baršuna, a ko će biti smenjen, ali kao da to što se javno mnjenje drži u neizvesnosti donosi neku korist kući. Možda i kandidatima za ministarska mesta. A trenutak prosvetljenja mora doći.

U međuvremenu, rukovodioci trezora bi mogli da se sete da otvore kladionicu, gde bi ljudi mogli da pogađaju spisak novih članova vlade. Kladiti se može ne samo na fudbalske utakmice, već i na sastav kabineta. Od ove nove igre na sreću bi sigurno bilo lepog prihoda za trezor. Kao što se na boljim mestima možete kladiti ne samo na konjskim trkama, već i na pol nerođenog naslednika prestola.

Od maja su na primer, građani u Srbiji mogli da naslute ko će biti premijer, ko će dobiti ministarski resor, pa čak i kada će nova vlada položiti zakletvu u parlamentu. Zbog velike neizvesnosti i kašljenja, nekoliko onih koji bi se kladili bi sigurno ostvarili veliki profit. Da ne govorimo o tome da bi Srbija bila prva zemlja na Balkanu koja bi uvela ovakve opklade i osnovala takvu kladionicu. A opšte je poznato da ljudi u ovim krajevima vole kada im je država u nečemu prva. Barem na Balkanskom poluostrvu. Međutim, nema sumnje da bi ovo zaista mogao da bude istorijski korak, a da bi kladionicama mogli da nalepe i epitet „nacionalne“. Pored postojećih, dobro bi izgledala i nova državna institucija: Nacionalna kladionica.

Tihi štrajk?

Drugi put za mesec dana moram da kažem da se slažem sa Ištvanom Pastorom, sa predsednikom SVM-a i Vojvođanskog parlamenta, jer je izgovorio to, da na srpsko-mađarskim graničnim prelazima teče tihi štrajk. Pojava nije nova, jer traje godinama. Prvi put mi se 3. maja 2020. godine dogodilo da sam šest sati proveo na prelazu između Kiraljhaloma i Ašothaloma (prelaz Bački Vinogradi, prim. prev.). Tada sam prvi put mogao lično da iskusim šta znači kolaps mađarskog sistema ulaska. I sam mađarski zvaničnik mi je rekao da se „sistem urušio“, a na moje pitanje „koji?“ čovek koji je očito sa nogama na zemlji, smesta je odgovorio: „Ne taj na koji vi mislite.“

Neću dalje da ulazim u detalje razgovora, pošto me nisu vratili, pustili su me da nastavim ka unutrašnjosti matične zemlje, gde sam se potom i nadležnima i nenadležnima žalio na ponižavajuću nepravdu koja se dogodila meni i stotinama mojih saputnika. Od tada samo povremeno prelazim ovu granicu, jer mi povremeni ovakvi izleti kradu ne samo vreme i živce, već i novac.

Međutim, činjenica da posle toliko vremena glavni akter mađarskog političkog života u Vojvodini govori istinu, a da ne uvija, ne poziva se na „Kapiju Evrope i ulaz u Šengen“, ozbiljno me je iznenadila. Zašto je trebalo toliko vremena za priznavanje ovoga? Zašto se nije ranije moglo razgovarati sa koalicionim partnerom u Srbiji kako bi se o nesrećnim uslovima razgovaralo na čestim sastancima na državnom nivou? Ne daj Bože prilikom susreta sa mađarskim premijerom pitati za ovu pojavu, skrenuti mu pažnju na to? „Nikad bolji srpsko-mađarski odnosi“ svakako ne idu na ruku usporavanju rada na graničnim prelazima. Da ne govorimo o nepotrebnom i džabe utrošenom gorivu, nastaloj šteti zbog kašnjenja, zdravlju ljudi.

Skoro da možemo da pomislimo da je i istina, trenutak prosvetljenja, možda i ovde stigao. Kada više ne postoji prihvatljivo, razumno objašnjenje za neopravdano kašnjenje pri prelasku granice, pa to sada postaje očigledno i političarima. Ne verujem da im je to do sada previše smetalo, pošto mislim da bi ranije nešto preduzeli. Ne isključujem ni lično učešće, ali rado priznajem da sam, kada je u martu, a bio je prisutan i Ištvan Pastor, počelo proširenje graničnog prelaza sa još šest traka (kakva koincidencija, baš u predizbornoj kampanji!), baš ovde, na ovoj stranici pomenuo da rešenje nisu nove trake, proširenje prelaza, već normalan rad radnika na mađarskoj strani graničnog prelaza, te tu treba tražiti rešenje. Nisam naime pominjao tihi štrajk, ali dozvolite da zamislim: možda je i taj trenutak potpomogao politikum da svi doživimo trenutak prosvetljenja. Sigurno je takvo i pravo zlatno doba, kada se sve može zamisliti i sve je moguće.

Gužva na graničnom prelazu (Foto: gradsubotica.co.rs)