„Ivan Gorčev, mornar na teretnom brodu Rangun, nije imao ni dvadeset i jednu godinu kada je dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Dobiti tako značajnu naučnu nagradu u ovom poetski mladom dobu je neviđeno veliko dostignuće, čak i ako nekome može izgledati kao nedostatak lepote to, što je Ivan Gorčev dobio Nobelovu nagradu za fiziku na kartaškoj igri makao, od profesora Noe Bertinusa, kome je nekoliko dana ranije švedski kralj uručio ovu nagradu u Stokholmu. Međutim, na kraju krajeva, oni koji traže dlaku u jajetu se ne računaju; najvažnije je da je Ivan Gorčev zaista dobio Nobelovu nagradu sa dvadeset i jednom godinom.“
Nehotice, prvih nekoliko rečenica romana Jenea Rejtea „Četranestokaratni auto“, citiranih gore, padaju na pamet kada se čita u novinama i na društvenim mrežama o malverzacijama u visokom obrazovanju u Srbiji. Podsetimo se i slučaja aktuelnog ministra finansija, nekadašnjeg gradonačelnika Beograda, kada su – uglavnom predstavnici opozicije – doveli u pitanje autentičnost doktorske disertacije Siniše Malog, tvrdeći da se njeni delovi sastoje od „ ukradenog materijala“. Slučaj je podigao veliku prašinu, čak je i Ustavni sud bio primoran da se njim pozabavi, pošto je nadležno veće univerziteta uvažilo prigovor. Na kraju najviša pravna instanca u zemlji je izrekla svoje: doktorat je legitiman.
Mnogo manja frka je bila od toga kada se otkrilo da je Tomislav Nikolić uspešno položio ispite iz dva predmeta na privatnom fakultetu u Novom Sadu, iako je u to vreme učestvovao na mitingu u Beogradu.
Ovakvi negativni primeri privremeno narušavaju autoritet srpskog visokog obrazovanja, ali je činjenica i to da „svako čudo traje tri dana“, tako da novi događaj, eventualno od javnog interesa, pomete prethodne glasine kao dah. Privatni univerziteti su (bi) takođe (bili) vredni posebnog pomena. Možda nije slučajno što oni koji su završili državni fakultet upozoravaju svoje rođake i prijatelje da se ispred dotičnih institucija šetaju samo sa rukama u džepovima, jer ako neko iznutra istrči i strpa im diplomu u džep, taj čovek može da se stidi do kraja života što ima takvu diplomu. Među upućenima se već duže vreme priča da se diploma ili doktorat može dobiti na osnovu preciznog cenovnika. Koliko u tome ima istine teško da će se ikada otkriti, ali je činjenica da je odgovornost onih državnih organa i institucija koje su davale dozvole (licence) za rad privatnim univerzitetima, ali nakon potpisivanja i izdavanja relevantnog dokumenta ne proveravaju se aktivnosti dotičnih visokoškolskih ustanova. Ovo što je rečeno, u principu, nema veze sa istinom. Ili ipak ima?
Nedavno je na Univerzitetu u Beogradu sprovedena anketa koja je pokušala da istraži kako se nastavnici odnose prema etičkom kodeksu koji važi za njih, preciznije, prema plagijatu. Mišljenja po ovom pitanju su veoma podeljena, ali su oni koji su sprovodili anketu stekli utisak da je značajan deo ispitanika nezainteresovan za pitanje, pa da ga čak i odobrava.
Ni to nije faktor za zanemarivanje, koliko je optužba za plagijat uticala na karijeru u slučaju visokorangiranih političara. Pa, na ovom polju je situacija sasvim jasna, pošto je Siniša Mali, koji je optužen za krađu tuđeg intelektualnog kapitala, prešao iz gradonačelničke fotelje u kožnu ministarsku fotelju, a Nebojša Stefanović je samo zamenio mesto sa jednim kolegom. Aleksandar Šapić je bio gradonačelnik Novog Beograda, a trenutno je prvi čovek cele prestonice. U njegovom slučaju međutim, ne može se izgubiti iz vida da je u tu svrhu ne samo on, već i cela politička grupacija „migrirala“ u vladajuću Srpsku naprednu stranku. Ni ispod stolice Jorgovanke Tavbaković, guvernerke Narodne banke Srbije, nije se zatresla stolica, iako je i ona ozbiljno optužena za plagiranje doktorske disertacije. Međutim, ona je osoba od poverenja predsednika republike, i kao takva – prema znacima – nedodirljiva.
I time je pravna država dobila veliku šamarčinu.
U vezi gore pomenute ankete, takođe vredi (obavezno je!) napomenuti da kupovina pozitivnih ocena nije novost, jer se događala čak i u „prokletom“ sistemu, te je profesor jednog od novosadskih viših škola tada bio stavljen u bajbokanu na izvesno vreme zbog prihvatanja sedam stotina maraka. Na sreću, ozbiljnijih represalija (ukidanja doktorata, otpuštanja sa radnog mesta…) nije bilo i kasnije je postavljen za rednovnog profesora.
U vezi sa plagijatom, indikativno je i to, da skoro polovina intervjuisanih profesora i stručnih kolega prestoničkog univerziteta nije spremna da podnese prijavu ako primeti da je njihov kolega doktorirao iz „ukradenog materijala“. Isti je slučaj i sa aktivnostima u etičkim komisijama. Oni jednostavno ne žele da stanu na žulj bilo kakvim negativnim komentarom svojim kolegama profesorima koji su pozvani na odgovornost. A posledica takvog kompromisa bi čak mogla da bude i ta, da polako stignemo do tačke u kojoj fakulteti mogu da stoje na ćoškovima ulica i otvoreno kažu (?): Kupite diplomu!
Diplome (Foto: startuj.com)
