Srbiju je ovih dana potresao snimak, koji prikazuje stanje društva u kom živimo. I to je naša stvarnost, realno stanje, a ne kojekakvi izmišljeni dronovi i budalaštine, kojima nam samo skreću pažnju sa zaista bitnih, životnih stvari.

Radi se naravno o snimku iz Tehničke škole u Trsteniku, od 9. novembra, na kom se vidi kako je učenik izmakao profesorki stolicu, nakon čega je ona pala, a ostali učenici su se grohotom smejali i sve to snimali. Ono što me je još dodatno potreslo je i strah u očima profesorke koja je u pitanju, kao da je u zatvoru, a ne u učionici, okružena mladim ljudima. Ovo je bilo zlostavljanje i to od strane onih koji tek kreću u život. Ako im je ovo sada smešno, ne smem ni da pomislim šta će im biti smešno za jedno dvadesetak godina.

To je dragi čitaoci, tačno slika društva u kom živimo, a u kom zadnjih par decenija jedva da ima nekih normalnih modela za tu decu.

Ne promoviše se kultura, mozak odavno nije u modi, o poštovanju i da ne govorimo. Promovišu se neke polu ili sasvim dronfulje, kriminalci i ostali šljam, pevaju se neke pesme da te Bog dragi sačuva, seks, droga, jer to se je li, prodaje dobro. A prodaje se zato što smo blizu dna, ne smem da kažem da smo na njemu, jer kad god to neko pomene, ispostavi se da ima još niže.

O čemu mi tu zapravo polemišemo? Polemike i nema, s obzirom da otkad su se na našem nebu pojavile „srpske majke“ (Voimja oca i sina) koje prolaze nekažnjeno za bilo šta što urade, mladi naraštaji upravo to gledaju i ponašaju se po tom modelu. Garantujem da će vam dete imati barem 50% manje šanse da izraste u siledžiju i krimosa, ako to kod kuće nije gledalo, a pod tim se podrazumeva i televizor, koji je, je li, u kući. Ali ako i mama i tata gledaju farmu, parove (da, malim slovima) i ostala govna, slaba vajda od bilo kakvog prosvetljenja. Mi smo te generacije, koje smo dopustile da nam isperu mozgove (čast izuzecima), da nam uvedu bogsvetizna koliko kanala neke tamo televizije, koja pomena nije vredna, pa je neću ni pomenuti, pa se sada čudimo šta se dešava. Pa gde smo bili kada je trebalo podići glas? (Doduše, bilo nas je koji smo se drali, ali očito ne dovoljno glasno)

Nije se ovo sve preko noći dogodilo. Događalo se polako, ali sigurno, na mala vrata, a sada već ne može da izađe ni da ga teraš na velika vrata.

Kultura je, dragi moji, u ovoj državi uglavnom umrla. Obrazovanje takođe. Zašto bi se neko akao da uči i završava fakultet, postane stručnjak, kada lepo može da kupi tu diplomu i da sedi na primer u nekoj državnoj firmi za debele pare, a zašto da ne i u parlamentu. Potrebno je samo da ima knjižicu prave boje. A može i da se skine i arlauče, stavi kajlu i diluje, pa šta, i to je laka lova. A ne izgleda to kao na filmovima, krvava je to para… I isprazni životi, uglavnom. Popričajte slobodno sa nekima od njih, začudićete se.

Kakve crne disciplinske mere i bakrači, ovi sa knjižicom „prave“ boje mogu bre da rade šta god im se prohte i nikom ništa, a i to smo im mi lično dozvolili.

I ne treba se više ničemu čuditi. Sad se svi tu zgražavamo i snebivamo, a kada treba nešto konkretno uraditi da bi se stvari promenile, uglavnom je ono „’Ajde ti, ja sam tu odmah iza tebe…“ Ne treba biti iza, treba biti pored, za sve stvari koje želiš da promeniš u društvu i koje ne valjaju, a ovde ih ima toliko, da ćemo imati posla preko glave.

Nekada su se incidenti sa početka priče rešavali po hitnom i kratkom postupku i tu priče nema. Šta pričam, takvih incidenata nije ni bilo. A sada su manje-više postali normalni i prilično učestali.

Dakle, ne mogu da znam šta se dešavalo u glavama tih učenika, ali sam sigurna da ne odrastaju gledajući kanale poput Nacionalne geografije, jer toga tu nema. Verovatno se kunu u one sa početka priče, laka lova, kajla, ribe, brza kola, malo koksa i to je to. Budućnost fenomenalna. Ako je uopšte i ima.

Očito je da je naše društvo palo na najniže grane od kada postoji, da je sve u njemu korumpirano, da na ključnim mestima sede uglavnom ljudi kojima ni nacrtanu ovcu ne biste poverili na čuvanje, a kamoli ih zadužili za sudbonosne stvari, da velika većina mladih ima potpuno pogrešne modele, koji jelte čak i knjige pišu o tome, tobož da bi nekog prosvetlili, ali je zapravo malo onih koji to zaista i žele.

Jedino rešenje za ovu zemlju je progledavanje i to na svim nivoima. I to što pre. Lustracija po svim pitanjima. Čišćenje svih elemenata od truleži.

Inače, ode mast u propast, pa nam ovakvi incidenti više neće biti ni čudni, nego kako rekoh ranije, normalni, a oni su sve samo ne to.

Izmakli profesorki stolicu, pa se smejali (Foto: republika.rs)