1990. godina, Italija: Nemam još ni deset godina, ali to nema veze, samo je to važno da iz Panini albuma ne nedostaje niti jedna sličica. Moja mama je bila reprezentativka Jugoslavije, zdušno navija za plave, i moj tata se isto pravi kao da to radi, ali se ne uživljava, ali razumljivo je, budući da mu je detinji san da postane olimpijski šampion u jugoslovenskim bojama i da njemu sviraju mađarsku himnu. Moja sestra ima šest godina, ne interesuje je fudbal, samo je zanima da što češće nosi svoju omiljenu haljinicu. Divimo se Piksiju i njegovim golovima protiv Španaca, jadan Andoni Zubizareta. A onda sledi četvrtfinale protiv Argentinaca, izvođenje penala, eliminacija. Bio je u pravu Feri Arok, da mu sve po spisku ovom Serhiu Gojkočei.
Ja neutešno plačem, jastuk u koji sam uronio glavu je potpuno mokar. kad odjednom, spasilački predlog, nema veze što je subota, pravićemo se da je nedelja, idemo u poslastičarnicu, pijmo-jedimo-zaboravimo. Moja sestra je srećna, još ne koristi slova ö i ü, ali može da obuče svoju najlepšu tufnastu svečanu haljinicu („pëttyës ínneplës”, igra reči koja ukazuje na “pogrešno” korišćenje pomenutih slova kod manje dece, prim. prev.). Kesten pire je ukusan, i dole i gore je šlag, tako je dobar, kao nemačka odbrana. Za finale dolaze gosti, poluvreme, tata molim te donesi sladoled, ode, ali nije mogao da izdrži više, i rekao je Albancu da borovnica na mađarskom nije borovnica, kako su ispisali, već afonja (áfonya, a kod breskve (őszi barack) je dugačko ö). Vlasnik ga ne pušta dok ne ispravi, džabe moj otac govori, čoveče, ne sad, finale je Svetskog prvenstva. Nema ispravke, nema sladoleda. Daj papir, ovako se piše, eto, može da se ispravi. Jedanaesterac. Pa da vidimo ko ima krvi u onoj stvari: Mateus, Feler, Klinsman… Niko od njih, dolazi Breme iz redova defanzivaca, znalački plasiran jak udarac, je li ti, Gojkočea, sad se ne zezaš?!
1994. godina SAD: Poruka rodbine iz Mađarske: ključ od vikendice je ispod otirača, frižider pun. Italijani upadaju u osminu finala kao poslednji, kao i mi u kuću. Maradona urla u kameru, Gospode Bože, kao da je drogiran.
U Maradoninoj krvi pronađena je droga, izbaciće ga. Pratimo eliminaciju na Balatonu: Bugari se opraštaju od Nemaca, divimo se Brazilcima. Robi Bađo 88.minut, i protiv Nigerije i protiv Španije, jedan znači izjednačenje, drugi da idu dalje. Ja već spavam, tata me budi, dođi, gledaj ovo, najmanji, 167 centimetara visok Romario daje gol glavom u polufinalu, na drugoj strani Bađo sa repićem dva. Lice mi već ima paperje od dlačica, treba mi žilet, Vilkinson Protektor, sa dve oštrice, rešetka ispred, ne možeš njim da se posečeš, možeš i prstom da pređeš po oštrici – piše u oglasu. Do ujutru već krvarim, ne po licu, nego na prstu, toliko sam pokušavao i okretao. Krvare i Italijani. Tata, Bađo neće promašiti penal, je li? Nemoj ni da odgovoriš, toliko o tome.
1998. godina, Francuska: Novinarska škola u Pešti. Komentariše Henrik Havaš, staje: no, kako je Flo sinoć zavario Brazilcima?! Nadam se da ste svi to videli, jer je tako nešto retko. Brate, ovi Brazilci neće ovako stići daleko. Pa su na kraju ipak prodefilovali do finala. Jugosi idu dalje iz grupe, nije mi ih više ni toliko žao, neću plakati zbog njih sigurno, Mijatović šutira penal i pogodi stativu kod 1:1, rezultat je eliminacija od Holanđana. Gledam argentinsko-holandski meč sa rodbinom u Pešti, fenomenalna utakmica, četiri gola, Engleska baj baj. Pitaju me gde sam smešten, rekoh nyócker (osma četvrt u Budimpešti, oronula, prim. prev.) Ok, onda te vozimo kući, nemoj tamo da ideš javnim prevozom sam. Hrvati marširaju, vode protiv domaćina, ali onda dolazi Turam, koji dok stigne do protivničkog gola više i ne vidi, barem je tako tvrdio. E, ali protiv Šukerovih to pobija, duplira i domaćin ulazi u finale. Zidan puca glavom, Brazilci gledaju, ružan kraj sa južnoameričke tačke gledišta.
2002. godina Južna Koreja: Ovakva prevara ne postoji, a ipak postoji: e, kada bi u Potiskoj ligi sudije ovako nešto uradile, prosuli bi im zube. Ali u Aziji ne, uguraju oni Korejce među prvih četvoro. Branilac titule je došao sa velikom pompom, pa su otišli sa jednim bodom: Francuzi kući, Francuzi kući! U međuvremenu je ispitni rok, ali nema veze, ovo i nije najbolje Svetsko prvenstvo svih vremena, ovakav turnir mogu da osvoje samo Nemci. Ili Brazilci. Ovo drugo je upalo, Ronaldova frizura, kako ti izgleda kosa, ali koga briga, Kleberson prečka, Nojvil stativa, jadni Oli Kan, nema ga.
2006. godina, Nemačka: Znaš nemački, zar ne? Ja, natürlich, kažem ja, ali bi profesorka Varga verovatno imala drugačije mišljenje o tome, dobro da nisu nju pitali… Onda idi na utakmice srpske reprezentacije, kaže glavni urednik. Nema akreditacije, nabavićemo karte, pa ćeš se javiti. Autobuska tura, 50 navijača i ja. Atmosfera u Lajpcigu je dobra, centar prelep, smeštaj tamo gde je pravi DDR, da ne lutamo puno sami uveče. Robena ni do sada nismo voleli, a sada je samo dolio ulje na vatru. Stadion je čista Republika (obučen u plavu i narandžastu boju). Pred meč protiv Argentinaca treba dati izjavu za Sremsku televiziju, eno tamo je Mađar, novinar. Nervozan sam, srpski prenos, uživo, šest puta kažem napred plavi, i da mogu da pobede. Argentina daje šest golova, igraju tango na terenu. Možeš se vratiti kući, dosta je, piše u poruci od kuće. Dolazim, krećem, pita me ljubav iz detinjstva da li stižem kući za svadbu. Naravno, pa ujutru krećemo. Iz Gelzenkirhena, biću tamo popodne. Da, samo dan kasnije. Propustio sam svadbu (da se razumemo, nisam ja bio mladoženja), a moja tada aktuelna devojka nije mi rekla, ali nije bila ni uznemirena zbog toga. Austrijsko-mađarska granica, zove me vođa puta, jedanaest je uveče, mađarske vize dvema osobama važe do ponoći. Ja govorim taj čudni jezik, da preduzmem nešto. Siđem sa autobusa, objašnjavam problem graničaru, on sleže ramenima i kaže, pustiću ih da uđu, a na Reskeu će biti srećni ako ovi huligani odu iz zemlje. Vraćam se, kažem, sređeno. Pedeset divljih Srba viče moje ime, aplaudiraju. Pa, to ne bih doživeo ni na svadbi. Izlazim u Subotici kao najveća mađarska zvezda, tapšu me po ramenu, moj tata ne razume. Od njih pedeset, samo sam se sa jednim od njih sreo u narednih deset godina. Video sam na naslovnoj strani jednih od dnevnih novina da je gađao kamenicama i pljuvao policiju u Pragu, pa je priveden. E, da Italijani osvajaju Svetsko prvenstvo, Nemci su srećni treći, srebro Francuza zasenjeno je Zidanovim udarcem glavom, što ovog puta nije vredelo gol, već crveni karton.
2010. godina, Južnoafrička republika: Sve utakmice objavljujemo onlajn na portalu, ovako nešto se još nije desilo u životu dnevnih novina. Neverovatno smo ponosni na ovo što smo uradili. Pre četiri godine sam odlučio da ne predviđam, pa videli smo šta se desilo posle mog argentinskog najavljivanja. Ali i dalje pokušavam: mislim da Španci neće pobediti, tim još nije uigran. Odmah su i dobili od Švajcarske na samom početku, tapšu me po leđima, dobro si rekao. Nakon toga dobijaju još jedan gol u grupi, nijedan u fazi ispadanja i osvakaku Svetsko prvenstvo. Pa, znaš kad ću opet predviđati? Kad na vrbi rodi grožđe…
Arok Feri je naš izaslani izveštač, ima samo 79 godina, pedeset više nego ja. U novinama napiše: danas će Australijanci pobediti Srbe. Kubat: Ovaj Arok je poludeo? A ti, zašto si dozvolio da se ovo objavi?! Australija-Srbija 2:1, reči su nepotrebne. Produžeci u finalu, članak je već gotov, penali odlučuju, samo unosimo imena i države koje nedostaju. A onda Iniesta. Ne brinite, postoji i takva verzija. Već ide u štampariju, žurimo, moja najdraža lektorka, Kati, u uvodu piše da je odluka doneta penalima. Juj, izbaci to, prepravi, nemoj da si poslao štamparu. Još je dobro da se list pravi na kompjuteru, a ne štampa se u štampariji, njih bi udavili, mada je batina uvek mogla da se zameni flašom domaće rakije. Nemam pojma da li je to istina, i meni ja sam samo tako čuo.
2014. godina, Brazil: I onlajn i u štampi, biće to jedan naporan mesec. Arok na početku izjavljuje: biće finale Brazil-Argentina, pobediće karioke. Sve ovo štima do polufinala, a onda dolazi Nationalelf (nemačka reprezentacija) i ubaci sedam komada domaćinu (7:1). Brazilci plaču, a mi već znamo kako je to, kada su Plavi savladali reprezentaciju Mađarske u Pešti, onda je kolala i priča, dokle će živeti mađarski fudbal? Pa, nedelju dana… Polako je gotov članak, i ovde odlučuju penali, ali onda urla komentator Marioooooo Geceeeeeee.Ok, samo menjamo kraj, opet progovara Kati, omiljena, piše u lidu članka da u produžecima nije bilo golova. Izbaci Tibi, izbaci, ako se ovo ovako objavi, od sutra ćemo biti nezaposleni. Izbacio je.
2018. godina, Rusija: Već u drugim novinama, možete da ih pratite onlajn, u štampi piše drugo. Ja sam prihvatam da postavim tri reda o svim utakmicama na portalu čim se završe. Samo jedno molim, 7. jula uveče, u subotu, da neko napiše konačan rezultat hrvatsko-ruske utakmice, pošto ću biti na Pozorištu na otvorenom u Segedinu. Naravno, nema problema, rešićemo.
Greška u naslovi, Hrvati nisu stigli do četvrt, već do polufinala. Još dve greške pri kucanju u tekstu. Ostalo štima. Umesto moždanog udara, novi moto: nema pozorišta tokom Svetskog prvenstva. Hrvatska euforija u okruženju, svi lude, rekordi u čitanosti i lajkovima se obaraju nakon partija šahista. Otuda dolazi ideja: hrvatski fudbalski dodatak u sledećem broju. Rešićemo, pojaviće se tamo gde je šef prodavnice Srbin, skloniće list da ga niko ne vidi, da su Hrvati na naslovnoj strani. Ne prodaje se dobro, ali dobro, to je to, sledeće nedelje ide mesečna vremenska prognoza, to je ono što narodu treba, a ne hrvatsko veselje, od toga ne možemo živeti.
2022. godina Katar: 20. novembar, Tata počinje! Mislim da Brazilci neće osvojiti prvenstvo, još im tim nije uigran. Svako ko je nešto smislio, neka ode i neka to uradi, Brazilci će biti prvaci sveta. Treba čekati 18. decembar, do tada strpljenja.
Svetsko prvenstvo u fudbalu i moj život (Foto:szmsz.press)
