Noć… Tišina… Ostrvo La Palma spava krotkim snom. Njene plaže, planine, nepregledne šume umotane su u jedan neočekivani mir. Samo ponekad, nenajavljeno, jedan talas potmulog podrhtavanja gromovito protutnja kroz zemlju, ispod kuća, ulica, njiva, ispod svega poznatog nadzemnom svetu, i podseti nas da nije sve usnulo…

“Napustio sam svoj dom u garderobi koju sam u tom trenutku imao na sebi. Samo sam pokupio svog psa i brzo pustio svoje ovce na slobodu, da odu. Moje selo bilo je prvo koje je nestalo pod vulkanskim pepelom”, priča mi svoje najstrašnije životno iskustvo stariji čovek dok sam bila u poseti skloništu za domaće životinje.

Erupcija vulkana Cumbre Vieja (kasnije nazvanog Tajogaite) na kanarskom ostrvu La Palma počela je 19. septembra 2021. godine i trajala je 86 dana, što se smatra najdužom vulkanskom aktivnošću u istoriji ovog ostrva. Nekoliko naselja je potpuno nestalo pod lavom, dok su druga samo evakuisana (tzv. zona ekskluzije) zarad bezbednosti lokalnog stanovništva. Uništeno je više od 3.000 građevinskih objekata, među kojima su bile privatne kuće, fabrike, škole, crkve i hoteli. Područje prekriveno lavom iz novog vulkana obuhvata oko 1.173 hektara. Nije bilo direktnih žrtava usled same erupcije, ali se u selu Las Manchas desio nesrećan slučaj pri kojem je poginula jedna osoba dok je u zoni vulkana čistila krov kuće od pepela.

Oko 7.000 ljudi je ostalo bez doma. Danas, godinu dana nakon erupcije, i dalje ima mnogo porodica bez rešenog stambenog pitanja. I dalje neki žive u prikolicama, u iznajmljenim kućama, kod prijatelja i rođaka ili u hotelu. Njihove kuće, čak i ako nisu srušene, okružene su jednim neprepoznatljivim pejzažom, drugačijim, neprijateljskim, bez poznatog vidika, bez starih komšija, bez puteva. U okolini vulkana se i dalje mere visoki nivoi gasova opasnih po ljudsko zdravlje.

Las Manchas, selo čiji naziv znači “mrlje”, jeste ostalo samo jedna mrlja u svekolikom novom pustinjskom sivilu koje je iznedrila erupcija. To je selo najbliže vulkanu i, iako nije u potpunosti nestalo pod prvim naletom kuljajuće magme, pretrpelo je posledice velikih razmera. Sve kuće su bile obilno prekrivene vulkanskim pepelom, bez ikakvih tragova ulica. Putevi su samo tu i tamo mogli da se razaznaju zahvaljujući uličnoj rasveti koja je virila iz novog potpuno izmenjenog krajolika. Kažu da su ovde ranije bile njive. Ali ni njih više nema.

Koračala sam jednom od tih nevidljivih ulica, prateći fenjere s obe strane nevidljivog puta. Išla sam lagano, osluškujući kako poda mnom pucketa sitan kristalizovani pepeo. Pepeo je padao na moju glavu, na lice, na odeću. I čula sam ga kako pada – tolika je bila tišina oko mene. Bez ljudi, bez saobraćaja.

U zonu vulkana sam ušla zahvaljujući dobrim ljudima i dobrim kontaktima, koji su me ubacili u kombi kao volontera koji čisti krovove. Kontrolni punkt sam prešla u bojazni da ne budem otkrivena. Policija, vojska, specijalne jedinice za vanredne situacije, vatrogasci, posebna jedinica za nezgode u šumama, hitna pomoć i pripadnici Crvenog krsta – neverovatan broj svih mogućih službi bio je tamo, na kontrolnim punktovima oko zone vulkana u koju je striktno bio zabranjen ulazak civilima i novinarima.

Skoro svaki dan ovamo su dolazili volonteri da čiste krovove i da otkopavaju kuće iz pepela. Tone pepela morale su biti uklonjene sa krovova kuća, kako se oni ne bi urušili. Vlasnici kuća su ponekad dobili dozvolu da dođu i izvuku svoje stvari iz kuće.

Taj dan, u selu Las Manchas, prisustvovala sam novoj eksploziji u vulkanskom krateru. Nakon nekoliko minuta do nas je dopro intenzivan miris sumpora, sirene su se oglasile a “guardia civil”, civilna policija, letela je kolima po pepelu i vikala na nas, terajući ljude da odu iz zone vulkana. Kažu da su nekad eksplozije toliko jake da iz kratera kilometrima unaokolo razarajućom silinom lete stenovite vrele bombe koje razbijaju krovove i prozore i uleću u kuće. Taj dan jedan čovek je stradao dok je čistio jedan od krovova.

Selo La Laguna jedno je od sela koja su bila zarobljena u zoni ekskluzije. Ovde kuće i ulice uglavnom nisu bile oštećene, ali su ljudi evakuisani zbog prevelike blizine “rekama lave”. Jedna takva pojava mogla se videti na novoj periferiji naselja, gde su se kuće stapale sa visokom glomaznom zidinom okamenjene lave. Na prvi pogled ovde nema života. Samo svrake obleću mrtvo selo i odlaze u večito oblačno nebo. Nisam do tog trenutka ni razmišljala o tome zašto je ovde uvek oblačno. Nekim čudnim hemijsko-atmosferskim reakcijama vulkanska erupcija, koja je uticala i na stotine kilometara nebeske površine, stvorila je oko sebe nerazdvojivu mešavinu gustog dima i olujnih oblaka. Najednom pomislih – Mordor.

I ovde, u tom polumraku, život se sakrio. I na mahove je izlazio napolje u potrazi za hranom i vodom. Volonterka Vanesa mi priča kako je jednom prolazila kroz selo i u jednoj od napuštenih kuća ugledala kokošku kako leži fino ušukana u fotelju. Vanesa je redovno obilazila evakuisana naselja i na određenim punktovima ostavljala hranu i svežu vodu za one životinje koje su u onoj silnoj pometnji evakuisana ostale zaboravljene. Među njima je najviše mačaka, živine, a bilo je i pasa. Volonteri su lagano pokušavali da uhvate koga su mogli, a o ostalima su na ovaj način vodili brigu.

Svi spašeni kućni ljubimci, mačke i psi, sklanjani su u improvizovani azil u gradu Los Llanos. Na dnevnom nivou je stizalo mnoštvo novih životinja. Mnoge od njih su imale vlasnike, koji nisu bili u mogućnosti da ih drže kod sebe, a neke su bile lutalice, koje su volonteri u azilu pokušavali da udome. Svaki dan su volonteri i veterinari brinuli o ovim životinjama, hranili ih, lečili, čistili eventualne rane od lave. Popodnevna šetnja pasa bila je svakodnevica koja je trajala mesecima. Azil je funkcionisao zahvaljujući donacijama koje su pristizale iz cele Španije.

Na periferiji grada Los Llanos, daleko od očiju javnosti i državnih institucija, smešteno je malo improvizovano naselje sa prikolicama. Prolazim pored pepelom posutih automobila, šatora, svih tih brzinski sklepanih domova. Iz jednog šatora čujem papagaje. Kraj kaveza stoji devojčica sa lutkama, i posmatra te male ptice. Ulazim u drugi šator, vidim čoveka kako slika vulkan. Iz jedne prikolice izlazi baka, na povocu šeta svoju mačku. S jednom porodicom odlazim da prošetamo njihova dva psa, tamo, kod onog gradilišta.

Na stotine porodica je evakuisano zbog erupcije vulkana. U prvom naletu neočekivanih događaja stanovništvo je privremeno smešteno po sportskim halama. Ko je imao drugu opciju, iskoristio ju je. Ljudi su se preselili u svoje vikend-prikolice i tu su provodili naredne mesece svog života. Većina ovih ljudi odbila je smeštaj u hotelu jer nisu želeli da se odvoje od svojih kućnih ljubimaca.

Čak godinu dana nakon erupcije mnogi od njih su i dalje ovde. Dok je vulkan bio aktivan, uveče bi se okupljali ispred svojih prikolica i zajedno sa svojim novim komšijama posmatrali veličanstven spektakl, koji je odneo sav njihov dotadašnji život.

Ostale porodice krov nad glavom našle su u dva hotela. U hotelu “Valle Aridane” sobe su bile toliko male, da su porodice morale biti razdvojene – deca u jednoj, roditelji u drugoj sobi. Kako ovde nije bilo moguće kuvati, jeli su u obližnjim restoranima za koje su dobili bonove ili su išli u javnu kuhinju, koja je oformljena kao pomoć oštećenima zbog erupcije. Kad su poželeli da se međusobno druže, prozbore koju i time olakšaju neizvesnost i čekanje, sastajali su se na ulici ispred hotela i tu provodili vreme, čekajući da autobus donese decu iz škole. Crveni krst je svako popodne organizovao aktivnosti za decu, što je bila velika pomoć za iscrpljene roditelje.

Jedna žena četka svog belog velikog magarca, zatim četka svoju kozu Monu. Usput im nešto nežno šapuće. Koza me radoznalo posmatra. Prolazim kroz lavirint kaveza i obora. U njima su ovce, koze, svinje, kokoške, zečevi. Ima čak i vrlo skupih borbenih petlova, objasnio mi je čuvar skloništa kod sela El Paso. I ovaj objekat je nastao i funkcionisao zahvaljujući volonterima i donacijama. U njemu se nalaze sve domaće životinje koje su pokupljene iz zone vulkana. Kad god su mogli, vlasnici životinja dolazili su da ih nahrane, očetkaju i upute im neku lepu reč.

Između ovog skloništa i glavnog puta ka naseljima Tajuya i Los Llanos prostire se vetrovita ravnica oivičena sa jedne strane obroncima masivnih stenovitih planina, a sa druge strane neprobojnom zidinom vulkanskog dima. Iako brdo zaklanja pogled ka vulkanu, u toku noći se ipak vidi praskovito izbijanje magme koja kulja u velike visine.

Lokalni autobus putuje ka vidikovcu Tajuya, odakle erupcija vulkana može da se posmatra sa bezbedne udaljenosti. Autobus je prepun ljudi. Posmatram ih. Svi su zariveni u svoje misli. I dok je u celom svetu kovid i dalje vest broj jedan, na ovom ostrvu za tri nedelje o virusu nisam čula skoro ništa. Drugi problemi tište ove ljude. Kroz prozor autobusa odjednom izranja ogromna planina pepela i dima. Čini se toliko blizu, oduzima dah. Posmatramo to čudo prirode, neki turisti snimaju, krenuli su ka vidikovcu. Doputovali su na La Palmu zbog vulkana.

I sam vidikovac je prepun radoznalih ljudi, većinom stranaca, ali i lokalnog življa. Na posebnoj platformi okupili su se mediji koji izveštavaju o erupciji. Dok posetioci prave selfije kako bi ovekovečili svoje učešće u turizmu katastrofe, obezbeđenje patrolira i upozorava ih da stave zaštitne maske i naočare. Ceo vidikovac se šareni od različitih kišobrana uprkos tome što ne pada kiša. Pepeo je umeo da pada toliko snažno, da je kišobran bila poželjna zaštita.

U daljini stoji vulkan, moćan i neukrotiv. Reke lave teku ka okeanu i njihova svetlost se stapa sa purpurnim odsjajem zalazećeg sunca na zauvek izmenjenom pejzažu. Tamo, gde je vrelina pala u hladnu okeansku vodu, stvorilo se novo kopno. Budućnost ostra La Palma je u ovoj novoj zemlji. Kažu, ako se vulkansko tlo pomeša u određenoj razmeri sa drugim tipovima zemljišta, dobija se vrlo kvalitetna zemlja za uzgajanje banana, po čemu je ovo ostrvo i poznato.