Verovatno ima mnogo nas koji nismo znali da je na mestu Skupštine Srbije nekada bilo groblje, tursko groblje, jer je Srbija vekovima bila u sastavu Osmanskog carstva. Sama kupolasta zgrada bi mogla mnogo da kaže o svojoj izgradnji dugoj skoro stotinu godina, jer je služila jednom kraljevstvu koje je 1929. godine promenilo ime, pa je doživela i više naziva republika, kasnije je pružala dom predstavnicima šest republika i dve pokrajine, a sada je samo dom zakonodavnog tela Srbije. Na boljim mestima, parlament se naziva Časnim domom, a – teoretski – ovaj naziv pripada i Skupštini u Beogradu.

Burni događaji

Možda i nije problem što zidovi ne mogu da pričaju priče, ali se istoričari i nekadašnji pojedini živi predstavnici ponekad prisete ponekih zanimljivosti o prošlosti, uključujući i nedavne tamošnje događaje. Nisu toliko interesantne zakulisne tajne i pozadinska dešavanja oko usvojenih ustava, zakona, pravila, uredbi, koliko atentati, ubistva i samoubistvo, a najskorije upad i zauzimanje zgrade pre više od dve decenije. Događaji u zemlji su uticali i na Časni dom u Beogradu u ovom obliku. Naš cilj nije da opisujemo ili analiziramo atentat i njegove posledice na dvojicu hrvatskih predstavnika, prvenstveno Stjepana Radića, čak ni prisećanje na teatralno samoubistvo bivšeg šefa kabineta Miloševićevog režima, ali se mnogi od nas sećaju masovnog napada koji se dogodio u oktobru 2000. godine. Mislim na dim koji je kuljao kroz prozore zgrade, nameštaju i hrpi dokumenata izbačenih na ulicu i na bager koji je stigao sve do konjičkih statua na ulazu. Kasnije je kapitalna zgrada srpskog zakonodavstva, u kojoj su se mnogi raspravljali,svađali, prepirali, glasali i bili uzdržani od glasanja, a kasnije je većina njih napustila političku scenu, postala zanimljiva lokacija za državne oce koji su štrajkovali glađu (ili se bar pravili da to rade), za političare ove ili one vrste, za pozadinu za fotografisanje ili snimanje. Dakle, patinirana zgrada je preživela mnogo stvari i mnogo ljudi, a u kojoj se već godinama sastaju samo predstavnici Srbije, nakon što je i Crna Gora izašla iz zajedničke države sa Beogradom. Povremeno se u prostoru ispred bronzanih konja organizuju narodni skupovi i koncerti, ali se možemo setiti i vojnih parada, parada, zanimljivih i uzbudljivih govora.

Nadmenost i ucena

„Sprovodiš mazohizam“, rekli su mi prijatelji i porodica u vreme kada sam gledao skupštinske prenose. Možda su i bili u pravu, sada vidim, pošto su nacionalistički ispadi vojvode Šešelja i njegovih ekstremističkih prijatelja samo jednom ili dvaput mogli biti donekle uravnoteženi od strane objektivnih, dobronamernih, demokratski mislećih predstavnika. Jedan od njih, dr Šandor Pal gotovo ih je opekao jednim višejezičnim svojim govorom, ali zaslapljene nacionaliste nije mogao privesti pameti. Oni su samo terali svoje, zloupotrebljavajući nekažnjivost koju garantuje imunitet poslanika. Šta se uklapa, šta može da stane u slobodu govora i misli? – pitali smo se tada. Dokle može da ide ovo ludilo? Ohole, prepotentne državne oce nije dotakao razum, koji je ionako u toj konstelaciji devedesetih bio deficitaran. Zatim su došle demokrate, malo se smanjio broj otvorenih nacionalističkih govora, ali je moj srpski kolega iz Beograda upozorio: „neke od njih ne treba ni zagrevati, jer će ispod demokratske glazure da izbije njihova prava boja“. Neki od članova koalicije moći, koja navodno zastupa politiku koja vodi u Evropu, jasno potvrđuju da izvorna boja farbe isijava ispod naopačke izvrnutog plašta. U današnje vreme gledanje skupštinskih prenosa je zaista mazohizam. Politički žargon poznaje podelu po kojoj stranke imaju eje i golubove. Trenutno, čini mi se da ima više ovih prvih.

Ocrnjivanje i uvrede

Prostački govori i neprekidne uvrede na račun opozicije, karakterišu rad koji se odvija u Časnom domu u ovom sastavu izglasanom u aprilu, a ustanovljenom tek u avgustu. Novi predsednik parlamenta i šef frakcije vladajuće stranke neverovatno su bahati prema poslanicima opozicije, a koji se takođe biraju na osnovu glasova građana. Kontakt tipa „ovce smo zajedno čuvali“, vređanje i kritikovanje su svakodnevni, šta god da je na dnevnom redu i kako god da se raspravljala opozicija, i među njima ima isto takvih koji se iznerviraju i reaguju na sličan način na pogrdne reči. Poslednjih put umalo nije došlo do tuče, kada su se dvojica poslanika međusobno čupali za kragne sakoa, ali su u poslednjem trenutku razdvojeni od strane nekih trezvenijih prijatelja. Zatim je došao i šlag na tortu: vređanje i ponižavanje dama iz opozicije, na šta nije reagovao predsednik koji je vodio sednicu, izjavivši da „nije ništa ni video ni čuo“. Po svemu sudeći, samo birači koji sede ispred televizora imaju oštar vid ili odgovarajuće naočare. Izostalo je i izvinjenje, jer se to po znacima danas smatra normalnom stvari, korektnim ponašanjem u ovom zakonodavnom telu i u ovoj zemlji. Tužno je da prema poznavaocima situacije „ima i niže“, odnosmo da građani koji prate skupštinske prenose u budućnosti mogu da očekuju još ružnije scene i prostačkih oglašavanja. Možda se i sam vratim u tabor gledalaca, uostalom sve je ovo jedan od fenomena zlatnog doba, koje je toliko puta obećavano i naglašavano, a na koji treba obratiti pažnju. Da ne prođemo kao ovce, koje se boje vuka, ali pastir prouzrokuje njihovu propast.

Skupština Srbije (Foto: 011info.com)