Pesničkom knjigom podno naslova TRAGOM NEGIRANIH ILUZIJA, mađarski pesnik Atila Sabo Paloc prinovio je svoj književni sumitet, čitalačkoj javnosti odveć poznat budući da baštini osamnaest objavljenih naslova, raspoređenih između nekolikih domena njegovog literarnog interesovanja – pretežno pesničkih i proznih zapisa, drama i književne publicistike, kako je već zapisano u sažetku njegove biobibliografije.
Već u naslovu knjige, autor sugeriše parafrazu koja upućuje na neprestano ljudsko, najčešće uzaludno, traganje za odgonetanjem onih zaumnosti koje se projektuju kao iluzija o lepoj strani stvarnosti, koju, nažalost, u krajnjem ishodu, neretko imenujemo obmanom ili samoobmanom, naročito bolnom i onespokojavajućom ako kapacitet pojedinca nije u stanju da se suoči sa činjenicama.
Uz ovaj naslov bi mogla da se umisli i ona mogućnost koja podrazumeva pokušaj suprotstavljanja oponiranju ulaska u trag rešenju koje bi značilo lišavanje rizika od „negativnih iluzija“ – onih koje čoveka mogu da uvedu u povređujuća iskušenja. Pritom, ne bi trebalo gubiti iz vida da bi svekoliki život mogao da se imenuje iluzijom koja traje i koju neminovno živimo deleći je sa drugima, u njoj tražeći spas od usamljenosti, one koja sve više postaje ustopnik pojedincima i zajednicama diljem planete. Nije li to atak na ono što je najsjajnije u ljudskom traganju – za rešenjima koja će sačuvati bleštvost onoga što je najdraže – život. Otuda se pomenuto traganje za drugim i drugačijim (ako nije samo maštani obrazac) pokreće iz nulte tačke i doseže do rušilačke bujice koja se u strahu doživljava kao fatamorgana, kao iluzija da se nešto odveć željeno poseduje i da je nadohvat vida, a zapravo označava varljivu tačku oslonca koji predstavlja istovremeno približavanje i udaljavanje. U takvim okolnostima jedina izvesnost bi mogla da bude napor da „ostaneš tamo gde si, i onaj, ko si hteo biti“, kako poentira Atila Sabo Paloc u poslednjem stihu pesme JARAM REGULUSA.
Imanentno je sveljudskom nastojanju da opredmeti viziju sanjanog, voljenog – moćnog u svekolikom smislu ovostranosti koja bi nas mogla učiniti vidljivijim, te i superiornijim u odnosu na svet čijoj smo pažnji predočeni. Realnost je, nažalost, često drugačija – limitira mogućnost izbora i pojedinca uvodi u začarani krug u kome sve funkcioniše po drugačijem obrascu, po određivanju prioriteta na uobičajeni način, (NAVOD NA SLUTNjU) bez obzira na to što „mnogo, mnogo čega ima“. U takvim okolnostima znatno više plaši ono, što je unutarnja strana svekolikog koje se najčešće doživljava kao nagoveštaj nečega što nije moguće realno objasniti, a naslućuje se kao odnekudna opasnost. Nije li to ono stanje „kad ubitačan pogled zablista, kad narav kroz kožu prodire“, a ono što u tragu ostaje, može se razumeti kao neprestani i opominjući drhtaj.
Ratovi razaraju gradove, ruka graditelja ih zanavlja, ali gubitak ljudskih života je trajan i nepopravljiv. U takvim okolnostima bi beg mogao da bude jedino rešenje, ali kuda bežati iz svog sopstva – možda u privid, budući da se u svakom ponaosob taje tragovi neprebola, tragovi predačkog ugrobljenog mira koji nije moguće sa sobom u izbegličke zbegove poneti. On ostaje na mestu postradanja i iza seoba kojih je tokom istorijskih preloma bilo, kojima je, nažalost, saoznačen i ovaj tek započeti vek. U pesničkoj sinopsi Atile Sabo Paloca zagnezdili su se upravo stihovi o tim postradanjima, o vidljivim i nevidljivim ranama, o kojima je inače teško govoriti, jer bole i jedne i druge. Ali, one nevidljive, po duši zapisane, uvek su dublje i neprebolnije, jer prve se leče, o njima se govori, a druge zanavek ostaju neprestani socijus mukotrpnog trajanja. Put do sanjanog doma je, dakle, zauvek izgubljen, tim pre što obeskućenje prati „mržnja kontinenta“, kako kaže pesnik. Jedina izvesnost u životu stradalnika je saznanje da „ništa nije moguće spasiti, da su samo rane nešto zajedničko“.
Utisak čitaoca je da su motivi koji pesnika uvode u čaranje jezikom, u birane reči, u metaforično zglasje autentični, ali da njegova zapitanost oko viđenog povremeno ipak predočava dilemu oko moguće uporednosti privida i previda koji često projektuju nelagode i traganje za razlozima koji bi mogli da objasne neprestanu potrebu držanja rastojanja kako bi se izbeglo ponavljanje mogućih iskušenja.
Lirski narativ Atile Sabo Paloca nije lišen izvesne doze digresivnosti kako bi preko nje skrenuo pažnju na bolesti od kojih boluje vreme u kojem živimo na planetarnom nivou, na „beznađe lutajućih duša“, na rigidnost neprestanog i sve ubrzanijeg udaljavanja nas od nas samih. Na osoben i skoro ispovedni način, pesnik se osvrće na život pre ovog života, kada su važili neki drugi i drugačiji obrasci življenja i neka druga moralna statistika, ali i iz tog vremena resoniraju tamni tonovi koje, nažalost, nije bilo moguće prevideti ili prečuti. Pominjanje adventa (Hristovog dolaska) u kontekstu bivšeg društvenog ambijenta svesmisleno je, budući da je pomanjkanje vere u išta što je bilo van konteksta poratnih događaja i promena koje su usledile do razgradnje zemlje u kojoj je Atila Sabo Paloc proveo deo svoga života, podrazumevalo je rizike, jer „čovek je samo jednom živeo, ili nijednom“ ovisno od individualnog kapaciteta za razumevanje takve stvarnosti.
U rasponu između fantazmagoričnih opažaja i stvarnosti koja ni na drugim prostorima zemaljskog šara nikada nije bila, niti će biti samo „ružičasta“, pesnik se oglašava sa obale Stiksa, reke koja je po mitološkom slovu predstavljala granicu između podzemnog i nadzemnog sveta i u tom ambijentu, kao prilog sopstvenom razumevanju stvarnog i mogućeg, zapisao je da svako putovanje predstavlja sabiranje uspomena koje, bez obzira na sve utiske u nekom kontinuumu, projektuju teskobu i predočavaju „krhotine naše prošlosti“.
Drugi deo ove darovite pesničke celine Atila Sabo Paloc je strukturisao u formi prološkog slova o Dunavu, reci njegovog detinjstva, reci koja u njegovoj pesmi predstavlja „početak i kraj priče o savesti, ljudskosti, snovima, hrabrosti, trajnosti, večnosti i istini“. Toj moćnoj reci Paloc odaje počast, želeći joj „rečnu slavu“, jer u pesmi oblikuje njegovo razumevanje mita o „početku i kraju vremena“.
Nakon ove pesme sledi poduža poema, koja bi se mogla tumačiti i kao knjiga u knjizi. Bliža je stvarnosti, i u dosluhu sa majstorskim metaforičkim uobličavanjem celina koje se „drže“ istorijskih nespornosti da su se događali apsurdi preko kojih se ceo svet zavijao u crninu. U nepodvojenom dijalogu sa Adrijen – njegovom ljubavi, čitaoci će pomisliti i njegovoj ispovednici, Atila Sabo Paloc se ne udaljava od istorijskih slojeva iz kojih se nadgornjavaju rušilačke strasti i tragedije širokih razmera od Rima do dana danjeg. Reč je o vešto oblikovanoj pesničkoj celini koja se mora pažljivo čitati kako bi se što potpunije razumela njena osnovna poruka – da sve dođe i prođe, da u tom kolopletu i u pesmi i u stvari ostaju duboki ožiljci.
Vidak M. Maslovarić
Ilustracija iz knjige Atile Sabo Paloca (Foto: privatna arhiva)
