Originalna hebrejska reč „vera“ znači poverenje, verovanje, pouzdanje, lojalnost. „Hebrejski jezik opisuje veru rečima koje upućuju na sigurnost, čvrstinu i uverenje s jedne strane, a poverenje s druge strane“, čitam u jednom rečniku i pitam se gde to ima poverenja, verovanja, pouzdanja i sigurnosti u ovom savremenom svetu?

Na društvenom planu – ne računajući desničarsku propagandu i ljude koji žive pod njenim sugestijama – nigde ne vidim da ljudi imaju poverenja u budućnost, poverenje u vlast, politiku i političare, poverenje u poboljšanje ekonomske situacije. Ili recimo u dobru sudbinu Vojvodine.

Naprotiv, doživljavam zabrinutost u najrazličitijim društvenim grupama, pa čak i ozbiljne zabrinutosti koje nisu nimalo neosnovane. Mnogi ljudi osećaju da im je život ugrožen, plaše se računa (grejanje!), plaše se da će izgubiti svoje radno mesto, ili da neće dobiti odgovarajući medicinski tretman ako se razbole, da neće moći da plate lekove, terapiju, nove zube, naočare, da će imati mizernu penziju, da neće imati novca da školuju svoju decu i tako dalje. I svaka ekonomska i politička analiza koju sam pročitala ili čula, potvrđuje njihove strahove.

A tu je i klimatska anksioznost, naučno je dokazano da nema razloga da se nadamo smanjenju globalnog zagrevanja i zagađenja vazduha i vode. Niti možemo da se nadamo tome da leto sledeće godine neće biti nepodnošljivo toplo i suvo. Prirodni resursi su iscrpljeni, glečeri se tope. Naše šume nestaju, naše reke, mora i okeani se i dalje zagađuju, životinjske vrste izumiru, padaju kisele kiše. Klimatska anksioznost nije neka nova neuroza, već ispravna reakcija na stvarnost.

Niko ne veruje da se kapitalizmom može bilo šta učiniti kako bi bio manje ekološki štetan i kako bi se smanjile razlike između društvenih slojeva i klasa. Događa se suprotno, bogati postaju pogatiji, siromašni sve siromašniji, a ekstremno siromaštvo se širi. Ne vidim, niti čujem da se neko nada pravednijem, zdravijem društvu, čak su i deca i mladi skeptični u tom pogledu. Videla sam razočaranu decu.

U nedostatku nade, u društvu preovladavaju zabrinutost, očaj ili rezignacija „biće valjda nekako“. Barem ja to tako vidim, a propovednicima velikog nacionalnog optimizma ne verujem; inače činjenice govore protiv njih. Samo se još slabo prisećam toga da su ljudi u socijalizmu imali još društveni optimizam, dok sam ja bila dete, a imam nešto življa sećanja na samopouzdanje koje je stvorila promena sistema. A ko se nije razočarao?

Preostaje privatni život. Među našim najmilijima, poverenje, samopouzdanje, pa čak i vera, mogu rasti u nama. Sada, kako se praznici bliže, možda ćemo u tome naći radost i trudićemo se da ne razmišljamo o društvenim problemima i svakodnevnim brigama, pa ćemo se takođe truditi i da ih ne delimo jedni sa drugima, već da nađemo neku vrstu utehe. Sam događaj Božića, rođenje Isusa, simbolizuje rođenje poverenja. Da su velike mogućnosti i nade u malim stvarima, malim radostima… Naši stanovi se pretvaraju u male pećine, u kojima možemo da se ušuškamo i ugrejemo. Zato je Božić najlepši praznik, jer se u ovo vreme obično ne bavimo politikom i životnim problemima, već pokušavamo da pronađemo jedni druge u veri i ljubavi.

Mislim da danas postoji jaz između privatnog i društvenog života. Teško da možemo da prenesemo vrednosti prvog na drugo, a probleme i nevolje ovog drugog ne želimo da unosimo u prvo. Ne vidim način za jednu nesebičnu društvenu akciju punu ljubavi i nade, za aktivizam, najviše na nivou formalnosti. Oblik izražavanja solidarnosti može biti neko dobročinstvo, malo ljubaznosti, pažnja okrenuta ka nekom stradalniku, nekom kome je to potrebno, nekom ko je ostao sam. To je malo u globalu. Možemo se utešiti Isusovim rečima o sreći – i zaista je sreća, što sreća nije podeljena na društvene klase i na bogatstvo i siromaštvo.

Ima jedan nastavnik, koji je ljubazan prema deci i ne izaziva kod njih uznemirenost. Postoji i jedna lekarka koja ima nasmejane oči i posveti ti pažnju. Postoji jedan poštar koji razmeni nekoliko lepih reči sa siromašnima i pomaže im da pročitaju službena obaveštenja. Postoji jedna organizacija koja pruža sklonište psima lutalicama. Postoji jedan pijačni prodavac sa kojim možete da razgovarate i kom ne smeta ako slučajno imate dvadeset dinara manje nego što treba. Ima jedna direktorka koja sa zaposlenima razgovara na nepreteći način, budeći iskru mogućnosti razumevanja. Postoji jedna institucija koja na vreme i korektno isplaćuje zasluženi honorar. Ima i jedan policajac koji te neće kazniti zbog nekog glupog propusta. Postoji i jedan komšija koji će ti pomoći da zakrpiš gumu na biciklu. Ima i jedan kolega koji ima za tebe reči hvale kada nešto izuzetno uradiš. A postoji i protivnik koji neće nastavljati prepucavanje.

Mislim da bi trebalo da skupljamo ovakve slučajeve, ne samo kada imamo koristi od takvih stvari, već i kada smo uradili nešto kao pomenuto.

Moramo nekako uravnotežiti društvene nepravde, beznađe, pogoršanje društvenih i ekonomskih uslova koji obećavaju štednju, pa čak i nestašicu hrane. Nadajmo se.

Očaj (Foto: forbes.com)