Vikenda koji je iza nas, neverovatna masa ljudi je krenula iz Srbije u zapadnu polovinu Evrope. Horor fotografije stigle su i sa srpsko-hrvatske i sa srpsko-mađarske granice, uz izveštaje o satima čekanja. Oni srećniji su sedeli u toplini svojih domova i čitali o čekanju od deset do jedanaest sati, a oni manje srećni su psovali pored svojih automobila i bespomoćno gledali u redove automobila ispred njih. Ni malogranični prelazi nisu pružali spas, kod Đale su na primer, u nedelju čekali i po sedam i po sati…
I onda naravno možemo da se ljutimo, besnimo na sporost mađarskih graničara, pričamo o navodnom „tihom štrajku“ i nedostatku kadrova u slučaju mađarskih organa – ali sve to prilično snažno pada u vodu pred ne baš sitnom činjenicom da su takvi uslovi vladali i na srpsko-hrvatskoj granici. To što vojvođanski Mađari malo o tome znaju, to je jedno. Ali bi i mogli da znaju…
Koliko god da uvrćemo i izvrćemo stvari, koliko god objašnjenja pokušavamo da iskopamo, činjenica je to, da nestajemo. Tačnije: migriramo. Mi vojvođanski Mađari, a barem u istoj meri i Srbi. I tu se možemo pozvati na to da mnogo ljudi iz drugih balkanskih zemalja takođe radi u inostranstvu, to ne menja našu situaciju. Sve više njih se seli u inostranstvo, neki samo tu negde u susedstvo, u Mađarsku, drugi pak dalje, u Austriju, Nemačku… Ali pre Božića, mnoge Vojvođane koji su otišli u Veliku Britaniju čekali su da dođu kući, dakle Vovjođani pokušavaju da rešenje za svoje probleme pronađu u ne samo onim,tradicionalnim „zemljama koje primaju gastarbajtere“.
Tako da se dugoročno moramo pripremiti za to, da će se, kako se praznici i školski raspusti približavaju ili prolaze, granična situacija pogoršavati i da će se sve više čekati.
Kao rezultat toga, sve više ljudi će dva puta razmisliti o odlasku na nekoliko dana u posetu rođacima, ako budu primorani da provode višestruko više vremena na granici, nego što traje put. Veze će sve više popuštati, sve češće neće biti za to vremena, sve više će se smanjivati broj onih koji su ostali kod kuće, pa prvo samo poneki Uskrs, pa Božić, i konačno i letnji raspust daleki deo porodice neće provoditi kod kuće…
Nisu ovo dobri izgledi.
Ali nisu neočekivani. Uzalud se predsednik republike razmeće svojom statistikom, po kojoj je, kada nije bio na vlasti, prosečna plata u Srbiji bila 329 evra, a danas je 735, uprkos uspešnoj propagandi da izvoz nije nikada bio tako dobar i nezaposlenost tako niska – činjenica je da danas u Srbiji sve manje ljudi može da živi od svog rada. A situacija postaje sve bezizlaznija.
A čemu doprinosi svaki televizijski nastup predsednika republike. Međutim, kako se situacija pogoršava, on sve češće oseća poriv da sedne pred kamere. Njegov nastup u nedelju uveče, na primer, bio je jedan od onih posle kojih i oni koji su do sada ostali, razmišljaju gde bi vredelo da se isele.
Ovog puta je Aleksandar Vučić u jednom trenutku svog dugog i konfuznog nastupa našao za shodno da kaže da se „Podeli Kosova protive oni koji se zalažu za nezavisnost ujedinjenog Kosova“. Iz čega se može zaključiti da bi za njega ovo mogao biti ključ za rešavanje kosovskog pitanja: podela teritorije. Pod pretpostavkom da se to desi tako, da se deo naseljen Srbima pripoji Srbiji.
Što ipak postavlja dodatna pitanja: s jedne strane, šta bi naš predsednik ponudio kosovskoj strani zauzvrat? S druge strane, šta bi uradio sa Albancima koji žive na prostoru koji se smatra „srpskim“. To su ozbiljna pitanja na koja nije odgovorio, već je promrmljao nešto o „njima“ i „pod njihovom vlašću“, ne precizirajući ko bi ti „oni“ mogli biti.
Pretpostavimo da je mislio na stranke koje su trenutno u opoziciji, ili na godine kada je njegova sopstvena stranka, Srpska napredna stranka, bila u opoziciji.
Samo što je od tada prošla već dobra decenija, a posle toliko vremena, ovo pokazivanje unazad je već prilično bez snage. To verovatno i on oseća, možda se zato bezbroj puta orkivljavanju Zapada, a to je „da potpuno ponizi srpstvo“, tražili su da se Slobodan Milošević direktno izruči Međunarodnom sudu u Hagu na Vidovdan, a potom i izručenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića, a što je isti taj Zapad platio samo jadnom viznom liberalizacijom…
No, tu negde bi trebalo stati, isključiti televizor, duboko udahnuti i razmisliti šta uopšte objašnjava naš predsednik. Onaj isti, sa kojim mađarska stranka u koaliciji, a koja bi trebalo da nas predstavlja, kontroliše naše živote. I isti onaj, sa kojim rukovodstvo naše zemlje matice održava tako blizak odnos. Vučić se naime, vratio svojim korenima. On zamera što su ratni zločinci koji su u međuvremenu osuđeni, bivši lideri odgovorni za smrt hiljada ljudi, odgovarali za svoje postupke na sudu. On zamera da je „u zamenu“ za „značajne“ predstavnike srpstva država dobila samo bezbezno oslobađanje od viznog režima. Da je dobio više, da li bi predstavnici bili manje „značajni“? Ili bi i tada bili značajni, ali bi im koža više vredela? Ili kako to ide?
Zemlja je u sve većim nevoljama. Ekonomski. I ovo se ne može dugo ignorisati. A predsednik – to je sve očiglednije – nije u stanju da se nosi sa problemima. Čak ni da se suoči sa njima. Umesto toga, nepotrebno pokreće nestvarne krize, u nadi da ako problem nije stvaran, onda ni rešenje ne mora biti stvarno. Kada i ovo ima povratni udar (čitaj: demonstracije kosovskih Srba protiv Vučića), onda se on vraća na ratne zločince da bi nekako opravdao sopstvene postupke pozivajući se na nacionalnu veličinu.
Šta još treba da kaže, da bi predstavnici vojvođanskih Mađara barem preispitali koaliciju sa njim, mi ne možemo više ni da zamislimo.
Ali dokle god stvari budu ovakve kakve jesu, jedno je sasvim sigurno: kako vreme odmiče, redovi na granicama pre i posle praznika biće sve duži i duži.
A sela i gradovi naseljeni Mađarima, sve će više opusteti.
Gužve na granicama (Foto: novosti.rs)