Pre tri nedelje, u rubrici naših novina koja je prvenstveno interesantna penzionerima, naš kolega, koji važi za stručnjaka za ovu temu, izvestio je da je udruženje vojnih penzionera na čelu sa predsednikom general-potpukovnikom u penziji Ljubomirom Draganjcem uputilo pismo direktno predsedniku države, u kom predlaže (zahteva?) da se promene uslovi za penzionisanje vojnika, kao i da se srodna pitanja vrate u nadležnost Fonda vojnog socijalnog osiguranja.

Najšokantniji deo zahteva je obračun vojnih penzija, jer bi oni želeli da postignu to, da vojna penzija bude 85 posto plate za poslednji mesec zaposlenja! To je nemoguće (ili bi bilo) jer su ranije, po zakonu koji je donet pre više decenija, osnovu za obračun penzije činila lična primanja zaposlenog ostvarena u poslednje dve godine. Pa, u mnogim firmama, to jest tamo gde su to finansijski mogli da priušte, plata radnika koji se sprema za penziju znatno je uvećana raznim dodacima u potonje dve godine. Podrazumeva se da su njihove kolege i koleginice bili veoma uvređeni ovim izuzetkom.

Od tada je zakon u brojnih slučajevima promenjen. Danas se u obzir uzima svaka godina od 1970. godine (osim neuporedive 1993. godine).

Zahtevi vojnih penzionera su utoliko krvoločniji, jer se odnose na teške uslove rada i stresne zadatke, ali ni reči o tome kakve popuste već dobijaju. Nekada su pretpostavljeni (podoficiri, oficiri i generali) po odlasku u penziju dobijali službeni stan sa 1-4 sobe u delu Jugoslavije koji su birali u zavisnosti od čina. Šta se desilo sa ovim stanovima malo se zna, ali je izvesno da je u periodu rasipanja državne imovine većina njih kupila te stanove za sitne pare. Od tada država ulaže ogromne sume novca u rešavanje novog stambenog pitanja pripadnika vojske i službi bezbednosti.

Zanimljiva je i ta okolnost da su pre nekoliko godina vojni penzioneri tražili da i oni uđu u zajednički fond, a sada žele da postignu upravo suprotno. Ko ovo razume?

S druge strane, isti taj Draganjac se udvarao tadašnjem ministru odbrane Aleksandru Vulinu i izrazio zadovoljstvo načinom na koji ministarstvo brine o vojnim penzionerima.

Deo biografije dotičnog je i da je svedočio protiv Vlade Trifunovića, bivšeg komandanta varaždinskog garnizona, kada se pukovnik povukao iz tamošnje kasarne sa više od tri stotine vojnika, čime je spasao živote svojih potčinjenih, koji su bili okruženi hrvatskom vojskom. Potom je pukovnik Draganjac unapređen u general-majora (ili „preskačući“ u general-potpukovnika?). Njegova karijera uključuje i to što je u svojstvu komandanta indentantske službe „Vojske Jugoslavije“ prisustvovao potpisivanju Kumanovskog sporazuma, što je rezultiralo okončanjem NATO bombardovanja. U vezi sa tim, rekao je sledeće: „Nismo pobedili, ali nismo ni kapitulirali.“ Nego šta?

Iz ovoga proizilazi da je general, koji je bio u aktivnoj službi do 2001. godine, učestvovao u ratu devedesetih godina i da je aktivno doprineo da svet proklinje Srbiju, naravno sa sve njenim narodom i da je doveo građane do propasti. Sada bi ista ta osoba i znatna grupa onih koji stoje iza njega u udruženju posegnula u džep istih tih ljudi i tražili za sebe sve vrste privilegija. Na ovo bi Marko Tulije, koji je živeo između 106. i 43. godine pre naše ere, poznat svetu samo kao Ciceron rekao: „O tempora, o mores!“ (Čudnih li vremena, čudnih li običaja!).

Čak i uzgred, ali tema uključuje platu profesionalnih vojnika. Ako su naša sećanja tačna, za vreme služenja vojnog roka živeli smo u kasarni (eventualno brodu) po principu „klopa, prenoćište, odelo“ i u suštini nismo imali skoro nikakvih troškova. Nisu nam stizali računi za komunalije, a nismo morali ni u prodavnicu da idemo svaki dan. Mogli smo čak i da uštedimo milostinju koja se zvala plata. I tu se postavlja pitanje zašto je onima koji se bave vojnim (civilnim) zanimanjima malo pedeset hiljada mesečno, jer da su ostali civili, od te sume verovatno ne bi mogli ni sebe da izdržavaju. Naravno, politički vrh na ovo pitanje gleda sasvim drugačije. Njima je veoma važno da dva oružana tela u zemlji, vojska i policija, stoje uz njih jer (i) oni štite vlast. Činjenica je da je njihov zadatak prilično složen. Pogotovo dok traje obuka. Nepismenima se ne može dozvoliti da koriste savremenu vojnu tehnologiju. Nakon obuke slede stalne vežbe. Ovo je takođe neophodno, ali šta sledi posle toga? Nadajmo se da osim povećanja plate od dvadeset i pet posto za novu godinu, sledi jedno veliko ništa i da ne moraju da idu na front. Može se reći da su rukovodstvo Srbije i njena vojska izvukli pouke iz događaja od pre tridesetak godina i da se neće (ponovo) koškati sa najvećom svetskom vojnom silom.

U redu, zemlji je potrebna vojska. Ali kada jednog dana njeni zaslužni članovi odu u penziju, postaće građani kao i ostalih milion i po ljudi. Treba da prihvate zajedničku sudbinu, jer naši glavni političari stalno apeluju na to. Ako smo mi u stanju da vidimo da je to „to je tako, jedeš, ne jedeš, drugo dobiti nećeš“, onda neka ni bivša uniformisana lica ne talasaju.

Aleksandar Vulin sa predstavnicima vojnih penzionera (Foto: politika.rs)